Skojevci demokratije

Nekada su Srbi pružali otpor ne pitajući za cenu. O herojskom, rodoljubivom i nesebičnom otporu guslali su u desetercu. Sa patosom, recitovali o svom usudu nepokornosti, pisali romane nabijene rodoljubivim romantizmom. Jer, taj otpor, doneo im je i očuvao državu. A onda su u žicama sankcija, ali u lagodnim pansionima (na specijalnim kursevima) za novu političku elitu, stasali u lidere “neki novi klinci, ”politički izuzetni”, a otporni na istoriju svojih dedova i pradedova. “Samo budale ne menjaju mišljenje” hrabrili su očevi, bivši Titovi dvorjani, diplomate, ministri, generali, pa i obični KP vernici svoju decu, koja su u nastalom globalnom vašaru izabrala za sebe baš “jarca pečenog“. Ti “klinci”, često bez dana radnog straža, naprasni potpredsednici vlade, predsednici skupštine, mi­nistri svih vidova živo­ta i smrti nacije, danas su “in” u sistemu. Prema načinu funkcionisanja višepartijskog jednopratiz­ma, ­Ti­to­ve formule koja ga­rantuje doživotnu vlast, oni su čuvari plamena ukresanog još od “drugova” koji su Srbiju kao “balkanskog hegemona“ osudili na nestajanje. Tako se srpski otpor, nikada oporavljen od komunističkog “oslobođenja”, genetski modifikovao u svoju suprotnost. Očevi, pobednici građanskog rata, znali su da po Srbiju pogubni krvavi saldo mogu sprečiti da izađe na svetlo dana, samo njihovi potomci. Iste anacionalne provenijencije. Zbog te “nove prošlosti”, u kojoj Srbi figuriraju kao “genocidni narod”, novi srpski otporaši imaju dijametralno suprotnu ideologiju, tehnologiju, od onih koji su slamali tursku, austrougarsku, Hitlerovu, a pokušali da se, uprkos propagandnim diverzijama evroljuba, ne daju ujka Samu. Ovi ”skojevci demokratije”, udarni odredi novog internacionalizma, podsmevaju se nečijoj deci, što je po cenu žrtava pružila otpor kopnenoj invaziji NATO sa granica Albanije. Oni su radije promoteri Potemkinovih sela globalizma i tranzicije do nivoa “spaljene (sopstvene) zemlje”. Taj sistem parčanja i porobljavanja teritorija nemoćnih malih država, prisvajanja njihovih resursa, odvija se uz oslonac iznutra. Najefikasnije izvođače “globala” šalje diljem sveta u misije. Da organizuju nove “nenasilne“ pučeve. Predsednik Moldavije, gde su nedavno dizane barikade, na kojima je bilo mrtvih, Vladimir Voronjin, povodom nasilnog osporavanja valjanosti izborne pobede vladajućih komunista, izjavio je: “Nasilnim protestima u Kišinjevu rukovodile su rumunske obaveštajne službe, ali i devet osoba iz Srbije. Isti scenario kao u Beogradu Tbilisiju, Biškeku i Kijevu”, rekao je Voronjin i tvrdi da ima sliku jednog “Jugoslovena“ sa dokumentima jedne američke institucije. Vlasti Moldavije dalje tvrde da su podstrekači članovi nevladine organizacije koju je osnovala institucija koja za sebe tvrdi da prati regularnost izbora u zemlji i inostranstvu. A što se tiče ulaska u NATO za koje nas priprema otpor neutralnosti Srbije, sada je valjda jasno i onima koju su svoje mozgove ubacili u mašinu za medijsko ispiranje, kakva je projektovana uloga naših momaka u uniformama NATO. Na stranim bojištima, a za interese imperije. Za slamanje masovnog otpora javnosti ideji da se jednog dana nađemo u ulozi pešadije NATO na putu za Moskvu zaduženi su, ko bi drugi, nego domaće neoliberalne strukture iskrcane iz inkubatora koji je već porodio katastrofu međunarodnog prava i ekonomije. A smislio sud pobednika delioca pravde u samovoljnim agresijama Amerike. NJih ne brine što Vašington, imajući u vidu iskustva ranijih pohoda na istok igra na kombinaciju svoje tehnike i međuslovenskog obračuna. Posle potpaljivanja Moldavije, najava NATO manevara u Gruziji, bez obzira na početni neuspeh sa Sakašvilijem. Ili upravo zbog toga. U Evropi, pratećoj američkoj meti u izvozu nestabilnosti, kojoj već previđaju skoro resetovanje na tri, zapadno katoličku, unijatsku i balkansko pravoslavnu, nema otpora ovakvoj politici SAD. Što se toga tiče, naši otporaši su već ušli u EU. Samo da još nas odvuku na projektovana stratišta globalizacije. I do kraja ulisiče u projekte MMF. Dragan Milosavljević, slobodan novinar