Među javom i med snom

Kao što su sada neke nacionalne institucije i štampani mediji i književni časopisi požurili da obeleže stogodišnjicu nastanka najčuvenije pesme Laze Kostića Santa Maria della Salute, koja se zaokružuje tek 3. juna 2009, tako je i izdavačka kuća Mirka Mrkića Ostroškog “Interpres”, mogli bismo reći, gledajući iz jubilarne perspektive, na neki način preuranila kada je 2003. godine objavila luksuzno bibliofilsko izdanje (i CD) ove “najlepše srpske ljubavne pesme XX veka”. Kažemo “preuranjeno” samo zato što se ne može zamisliti neka lepša knjiga kojom bismo danas odali omaž Kostićevoj “labudovoj pesmi”. Ako bismo i u jubilarnoj godini hteli ostati na toj visini, najbolje bi bilo ponovo je štampati (uz pomoć Ministarstva kulture, ako to izdavač nije sam u stanju). Da podsetimo, u knjizi je, pored srpske verzije, Santa Maria della Salute objavljena na još nekoliko najpoznatijih svetskih jezika (i esperantu), a portrete Lenke, Laze i još nekih njihovih savremenika maestralno je oslikala Olja Ivanjicki koja nam je dozvolila da neke reprodukujemo i u NIN-u. Na početku knjige je poetski uvod iz pera Slobodana Stanišića, a pogovor je napisao dr Vasilije Kalezić. Štampana je u 500 numerisanih primeraka, od kojih je 100 u koži. Pisac NIN-ove priče o nastanku Kostićeve pesme je Miro Vuksanović koji je sve zamršene okolnosti njenog rođenja istražio i obelodanio takođe malo “preuranjeno” – još 1980. godine i objavio u knjizi čiji naslov (Laza Kostić u Somboru) svojom regionalnom odrednicom neopravdano sužava i skriva njenu sveobuhvatnost. U sirotnom predelu živeo čovek koji je nekoliko puta, planski, uzaludno pokušavao da bude bogat, pa je odustao, izgubivši svaku volju i nadu. Sedeo je pred kućom i gledao guštera kako hoće da pređe na drugu stranu visokog zida. Kretao je zelembać uza zid, donekle stizao, otkidao se, padao na zemlju, brektao od umora, ponovo kretao naviše, pa opet po istom tragu. Sve jednako, i zadugo, dok na kraju zeleni gušter nije umakao preko zida. Siromah je pri tom poverovao da vredi još koji put pokušati, odselio se, došao u ravnicu, bio uporan, a kasnije njegovi nisu umeli da nabroje šta je sve njihovo. Potomci tog siromaha, hercegovačkog iseljenika, dobili su prezime Dunđerski i imanje od kojeg kreće beseda o nastanku pesme, namerna da nađe Lazu Kostića i njegovu Lenku, na putu ka elegiji, zbog nje, kao dokaz da uzvišena pesma (kao i sve uzvišeno od ljudskog duha) nastaje postupno, godinama, u procesu, a ne naglo, iznebuha, na brzu ruku, kako raskalašni hoće. Osim toga, ne bismo nasledili toliko umetnosti i naučnih otkrića da nije bilo naručilaca i dobrotvora. Svemu je neophodan dobar podsticaj. Dobrotvor Laze Kostića bio je Lazar Dunđerski, veleposednik sentomaški, građanin novosadski, “tvorac novosadske pozorišne zgrade” i najbogatiji Srbin u Vojvodini svoga vremena. U njegovim svečanim dvorcima, nakon posnog sedmogodišnjeg živovanja kod knjaza Nikole, našao je Laza Kostić sigurno sklonište i zagovor. Preko Dunđerskog i svog sabrata Gavre Zmejanovića, Kostić se sprijateljio s patrijarhom Brankovićem i četiri godine živeo u Krušedolu, koji ga je, kako kaže u pismu svojoj ženi, “izdržavao”. Da li je razlog Kostićevog odlaska iz kuće Lazara Dunđerskog u manastir bila briga crkvenih dostojnika ili neko od članova porodice Dunđerskih – ne zna se sigurno. Bliže smo onom drugom, jer zanimljivi podaci govore da je pesnik čuo od kćeri svog prijatelja, Lenke, koja je bila mlađa od njega trideset godina, da bi se udala samo za čoveka kakav je on, Kostić. “Pamet me stegnu, ja srce stisnu’ utekoh mudro, od sreće, lud, utekoh od nje – a ona svisnu.” Najmlađu kćer svog prijatelja, a kasnije i kuma na venčanju, Lazara Dunđerskog, dvadesetogodišnju Lenku, čije ime svi znaju koji tumače ispolinsku, bolerovsku i svodnu pesmu Laze Kostića, pesnik “je sreo u njenom dvorcu na obali Dunava”, u leto 1891. Bila je vitka i visoka, plavooka, plave kose, lepo odgojena i vaspitana. Izdvajala se dobrotom i srdačnošću, elegancijom, dostojnošću. Završila je licej u Budimpešti i školovala se “u jednom višem ženskom vaspitnom domu u Beču”. Dobro je govorila francuski, nemački i mađarski. Uz to je “svirala u klavir (...) lepo pevala, odlazila rado na koncerte, u pozorište i na zabave...” Volela je da se bavi sportom, bila poznata i kao “odlična jahačica”, pa sigurno otuda i netačne priče da je pad s konja uzrok njene rane smrti. Isidora Sekulić je pričala Mladenu Leskovcu kako je u Novom Sadu jednom videla da sedi na kočijama, “na boku, po sportskoj reguli, visoko dignutih i zategnutih dizgina, po ženski, uspravna i tvrda, Lenka Dunđerska”. Volela je da putuje. Obišla je Pariz i Beč, Budimpeštu i Karlsbad... Poslednje njeno putovanje bio je odlazak u Beč. Novosadska Zastava, u jesen 1895, javlja da je Lenka Dunđerska, “koja se bavila u Beču, ovde obolela i za nekoliko dana ispusti(la) svoju nevinu devojačku dušu. Ovaj je neočekivani udar porodicu tim više morao potresti i sve poznanike iznenaditi što je pokojnica bila uzor zdravlja, jedrine, jačine i lepote devojke, te je svima omiljena bila, a prilike su bile najsjajnije te je imala sve uslove što se poželeti mogu, za potpuno sretan i zadovoljan život”. Lenka je umrla od tifusne groznice 21. novembra 1895, “licem na Arhanđela Mihaila, svoj rođendan”. Imala je dvadeset i pet godina. Umrla je dva meseca nakon venčanja Laze Kostića s Julijanom Palanačkom u Somboru. Iako je u matičnoj knjizi paroh pogrešno upisao, oni su sabirali tačno sto svojih godina. Veljko Petrović piše da je Laza ostavljao “utisak, u najmanju ruku stranca – zamenika nekom daleko odsutnom ženiku”, ali da se i takav, “pomalo zgužvan, nahero”, gledajući “u stranu, u ništa”, u svadbarskom društvu “odvajao otmenošću”. Možda je u tom času gledao u cvetnjak kraj dvorca, u klupu gde je sreo Lenku i čuo reč koja ga je posekla. Na dan Lenkine smrti, Laza se nalazio u Krušedolu. Zbog nesporazuma s mrzovoljnom taštom bio je napustio njenu kuću u Somboru, ali se sa ženom često dopisivao i dogovarao o uslovima za povratak. “Ja sam već nekoliko dana u Novom Sadu. Bio sam u Sentomašu na pogrebu Lenkinu. Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet.” Tako je Kostić pisao svojoj Julijani odmah posle Lenkine sahrane u Srbobranu. Među papirima i stvarčicama pesnikovim, koje je sačuvao dr Radivoj Simonović, a Mladen Leskovac poklonio Matici srpskoj, nalazi se i Lenkina posmrtna lista koju je Laza nezgužvanu sačuvao. Na Materice je u Krušedolu davao Lenki parastos, a Božić proveo kod njenih roditelja. Ni u predsmrtnim danima Laza Kostić nije zaboravio Lenku Dunđersku. Pred odlazak u Beč, na lečenje bez nade, ali sa željom da na onu stranu ode iz grada odakle je Lenka otišla, noseći pod košuljom knjigu o Bogorodici i njenom snu, po nagovoru lekara i prijatelja Simonovića, napisao je testament. Ostavio je oporuku da se od njegovog novca daje manastiru Krušedolu po hiljadu kruna i da se tamo “svake godine čita molitva za spas duše” Lenke Dunđerske. Znamo da je ta njegova želja ispunjavana. O načinu uplate pomenute sume pisala je somborska Sloga u 27. broju za 1912. Dirljiva je i priča kako je Laza od Uroša Predića naručio Lenkin portret. Bilo je to za desetogodišnjicu njene smrti. Poveravao se Simi Matavulju da tako stvara malu zadužbinu. A mimo svega, Laza Kostić je pisao Nikoli Tesli da je Lenka Dunđerska rođena baš za njega – i lepotom i bogatstvom. Tesla nije imao kad o tome. Sve pojave, ovako skupljene, daju jasan nagoveštaj o posebnoj, međusnovnoj, naklonosti Laze Kostića prema Lenki Dunđerskoj. Dostina tu naklonost naziva ljubavlju. Da li su se pojavljivale takve dvosmerne želje istovremeno – teško se može u čistim detaljima prikazati. Postoji, doduše, zanimljivo svedočenje što ga je 1923. saopštio Svetislav Stefanović, Kostićev prijatelj, prevodilac Šekspira. On u predgovoru Antologije Kostićevih pesama piše: “Mlada i lepa kći Dunđerskoga (...) trebala se udati za nekog bogataša. Naprasno se razbolela i umrla. Iz mog đačkog doba u N. Sadu sećam se da se govorilo da se otrovala jer se nije htela udati za namenjenog joj mladoženju. Posle sam slušao i verziju o njenom prijateljstvu i simpatijama za Kostića, i o njegovoj poznoj više no prijateljskoj ljubavi za nju... Jednom, prilikom jednog od naših sastanaka u Beču, došli smo, ne sećam se više kako, na tu temu! Kostić mi je tada pričao o tom svom poznom platonizmu. Sećam se da je govorio o jednoj sceni, kada je gospođica L. D. imajući da se reši na brak, na njegovo bolno iznenađenje, izjavila mu da bi se mogla udati samo za čoveka takvog kao on. Ta ga je ispovest nagnala bila da se ukloni iz kuće.” Ako se ovo Stefanovićevo sećanje uporedi s opisom u Kostićevom dnevniku o snu iz 11. oktobra 1903, gde se govori o Lazinom prvom susretu s Lenkom, lako je zapaziti sličnost. Kako je Lenkina mladost išla prema pesniku možemo lepo da naslućujemo, a o Lazinoj odanosti Lenkinoj lepoti u stihovima i zapisima tuge da čitamo. Po odlasku iz kuće Dunđerskih, Kostić je u Krušedolu 1892. napisao pesmu “Gospođici Lenki Dunđerskoj u spomenicu”. Pesmu je objavio za Lenkina života, u Nadi, dve godine kasnije. “Ali koga majka rodi te mu sudba tako godi da je vredan toj divoti?” Tako, u spontanoj prigodnici, ritmičnoj, nostalgijom ispisanoj, obnavlja se Kostićev vektorski odlazak u otkrivanje “večitog ženskog” i idealne dragane koja liči Lauri i Beatriči, ali nijedna od njih nije, već kreće da postane lirska obuhvatna rezultanta – Lenka iz Lazine završne pesme. Ka tom sublimisanom poetskom dobitku Kostić, dakle, polazi od stvarnog, životnog, lirskog ukrštaja setne nade i veselosti, beline i senke, na mestu koje niko pre njega nije prepoznao i čarovito imenovao: među javom i med snom, čime potvrđuje istinitost petrarkističkog trenutka – razgovora s Lenkom o njenoj udaji za drugog, kada mu je ona kazala svoju iskrenost. O takvom susretu, 1904, u opisu sna, poručivao je ushićeni pesnik svojoj Lenki: “Sjajna od mladosti i lepote, više plava no što si bila, zlatasto plava, gotovo prozračna, gledala si me onim pogledom punim želje, obećanja i predanosti, onim pogledom koji hrabri, zove, skoro provocira, pogledom kojim si me gledala na ovom svetu svega jednom, u trenutku koji se pamti celu večnost, kad si me gledala misleći da Te ne vidim. O, taj nesamrtni pogled! Taj nepresušni izvor želja, koje je sudba osudila da ostanu nezasićene na ovom svetu!” Nepromenjenu je u poslednjim godinama Laza Kostić snivao Lenku. Počela mu je “dolaziti” u san odmah nakon smrti, 1896. Pisao je o iznenadnoj sreći u svom dnevniku, pored svoje žene i dobrotvorke Julijane čiju je odanost poštovao, u naročitom sanovniku, tajno, na francuskom jeziku. Od nekoliko jezika što ih je odlično znao (latinski, grčki, engleski, nemački, francuski, ruski, mađarski) odabrao je francuski jer se na njemu najnežnije šapuće. Svoje zapise je čuvao pod ključem, u svom, poručenom kod bečkog stolara Tajbnera, Schreibtisch-u, za kojim je pisao stojeći, dugo i noću, često bez odeće, pa mu je zgranuta tašta iznela sto iz sobe, a on otišao iz njene kuće. O tome nije u zapisima o snu. Java mu je bila dovoljna. Dobili smo Lazin čudesni izveštaj o snovima posle pola veka u odličnom prevodu Milana Kašanina. Laza je na mnoštven način pažljivo opisivao doživljaje iz sna kada je viđao Lenku ili događaje koji su bili u vezi s njom. Na taj način se štitio od nadolazeće depresije. Pisanje o smaštanom životu, iako krišom i na nematernjem jeziku, značilo je i odbranu od palanačke samoće. Otuda je u njegovim beleškama stalno zazivanje da mu Lenka ponovo “dođe” u san. On je bio ubeđen da ona zaista postoji na onom svetu i da mu otud stvarno dolazi. Lenka mu se javila prvi put na železničkoj stanici u Novom Sadu da ga zagrli i isprati na jedno od njegovih čestih putovanja. Odmah potom, iste godine, čuo je njene korake u prizemlju ženine kuće u Somboru. To je bio “prvi znak kojim mi je navestila postojanje na onom svetu, i što je dopustila da to i moja žena čuje, da ne bi moglo biti nikakve sumnje u to”. Zato se i nije plašio umiranja; štaviše – priželjkivao je da to bude što pre. Laza u svom sanovniku, sav od nežnosti, oslovljava Lenku kao da je živa, teši je, priznaje i ono o čemu se ni s kim ne priča, do sitnica opisuje svoju libidnu muku. Lenki obećava zajednički život i dok budan piše kratke komentare uz tajni zapisnik o snevanju. Poručuje da ga neće dugo čekati. Nadao se i verovao da će umreti 1908. “Budi mirna, mila dušo! Samo tri godine imaš da čekaš, pa i to, ako mi je vrač tačno prorekao”, pisao je u leto 1905. Lenkin nestanak i s njom nesjedinjena ljubav ostali su kao naizmenične struje u Lazinoj svesti i zanosu. (Možda je umesno, ovde, u zagradi da ostavimo i dva pitanja. Zar sada, uz ovakvu priču, nisu sasvim drukčiji Lazini kalamburi, slomovratne šetnje, bežanje od broja 13 i podrugljivih nadimaka Lakan, Praznov, Čupavi filozof? Zar se još jasnije ne otvara komentar Miloša Crnjanskog kako je Laza u Sremskim Karlovcima ušao u kupe gde su sedeli braća Popović, Bogdan i Pavle, razbarušen, sa šeširom, ne kazavši profesorima ni reč, zagledan u prozor, zbog čega je antologičar odlučio da pritisne pero dok piše o Lazinim pesmama? Ovo je, razume se, samo uzgredica o književnom skrajnjivanju pesnika koji je umeo da “snuje snove biserove”.) Lenka Dunđerska u Kostićevim magnetskim poljima snova menja lik, iskušava ga i ne krije ljubav, odaljava se i nestaje, ljubi ga i intimno mu prilazi, a na kraju je spremna da s njim ode u brak. Priča o tim preobražajima čini naročitu i nedokučivu ljubavnu pripovest, u odlomcima sna, u setnim i bolnoerotskim fragmentima, čija se celina sklapa pažljivim čitanjem i maštanjem Lazinog dnevnika. Zato nam se čini, uprkos drukčijim glasovima, da je glavnina Lazinih svedodžbi o snoviđenjima sačuvana. Ipak, sva navešćena Kostićeva patnja bila bi tek poetična parabola, primali bismo je kao nesreću koja je retka, slična crnokrilim pticama koje sleću na srbobransku kapelu više Lenke, ne bi imala gotovo kosmičku moć da se tako nije celo Lazino pesništvo zapravo slivalo u najpotpuniju pesmu dosad napisanu na srpskom jeziku, dovršenu 3. juna 1909, u somborskoj kući gde osim Laze nije bilo nikoga, na Schreibtisch-u iz Beča u kojem je nestala Lenka, godinu pred pesnikovu smrt u istom gradu, kada ga je među nama odmenila ljubavna kolonada, svoltanija od crkve čije se ime na kraju svake strofe javlja kao pripev, s ukrivenim priznanjem kuda je lepota devojka, lenkasto, pesniku u san stizala, svakonoćno, krijući, i zvala ga da vekuju onamo gde svih vremena razlike ćute, Santa Maria della Salute.