Preteći obrok

U odnosu na vreme kada su radnici nekadašnje moćne tekstilne industrije Novog Pazara jedva čekali da se radosno upute svojim kućama, prošlog petka, 24. aprila oko 14 časova, sve je imalo suprotni predznak. Grupa od desetak radnika, koji su prethodnog dana zbog svog višemesečnog egzistencijalnog beznađa započeli štrajk glađu, zaključava se u znak revolta u sindikalnim prostorijama u zgradi “Jezero”, a Zoran Bulatović, jedan od sindikalnih lidera i predsednik Udruženja tekstilaca, odseca nožem dve trećine malog prsta leve ruke. Držeći desnom rukom odsečeni prst saopštio je zapanjenim kolegama da će pošto nemaju šta da jedu, jesti svoje prste. Odsečeni prst koji je nesrećni čovek iza rešetaka držao u desnoj ruci i pred televizijskim kamerama, direktno i jasno je pokazao na one koji su se do tada oglušivali o radničke zahteve. Prst su, kako se saznalo, najpre progutale samo kamere, ali je pretnja očajnika da će ga pojesti jer je ostao bez hrane dala ovoj strašnoj slici dimenziju prizora iz pakla. Tu pretnju je, prema sopstvenom priznanju, i realizovao, a kada je potom na nagovor gradonačelnika povređeni Bulatović prebačen u novopazarsku bolnicu, neurohirurzi su mu samo zašili ranu da ne bi iskrvario. Vrativši se štrajkačima zapretio je da će početi da seku i jedu delove svojih tela. Predočio je i ritual pretećih obroka. Svakog dana bi jeli po jedan svoj prst sve dok ministri ne dođu i ne daju čvrsta obećanja i garancije da će država početi da rešava njihove probleme vezane za ispunjenje štrajkačkih zahteva: isplatu zaostalih zarada od 1993. godine do prestanka radnog odnosa na osnovu Sporazuma o socijalnom programu, povezivanje radnog staža i rešavanje pitanje kombinata. Izvršeno samosakaćenje završeno autoantropofagijom skrenulo je pažnju vlasti, medija i šire javnosti na izuzetno težak položaj novopazarskih tekstilaca. Uslovljeno propadanjem nekadašnjeg tekstilnog giganta i nebrigom za ljude koji su radili u njemu, sadašnje socijalno beznadežno stanje uvećava očaj zbog izneverenih obećanja. Naime, obećanja data nakon prošlogodišnjih pregovora nisu realizovana, a problem tekstilnog kombinata “Raška” ostao je nerešen. U tom smislu i odsecanje dela prsta vođe štrajka nije bio nikakav egzibicionistički niti mazohistički gest, a najmanje autoljudožderski čin. Ritual kojim se ovaj hrabri čovek odvojio od dela svog tela imao je za cilj da približi egoističnu i egocentričnu aktuelnu vlast sve većim i dramatičnijim socijalnim problemima novopazarskih tekstilaca. Prizor sa odsečenim prstom suočava nas sa bolom žrtve koji sa životne i socijalne margine postaje središte društvene pažnje. Odsečeni deo tela pretvara se u ogledalo čovekovih ostataka kao posledice izmrvljene i rasute ljudskosti. Čini se da je ovaj čin ne samo pokrenuo savest i uticao na to da profunkcioniše državni aparat, već je pokrenuo i mnoga druga pitanja koja čekaju odgovor. U kakvoj to stvarnosti živimo kada je štrajkač posegao za samosakaćenjem da bi skrenuo pažnju državi da počne urgentno da rešava egzistencijalne probleme tekstilnih radnika? Možda se odgovor krije u izjavi nedelje protekle sedmice funkcionera i poslanika Demokratske stranke “da se ne ceni činjenica da poslanici nisu pet godina podigli platu, a za to vreme je došlo do rasta zarada u drugim javnim sektorima”. Kako tužno zvuči ova izjava u kontekstu saznanja da su te astronomske poslaničke plate i danas previsoke u odnosu na vrhunske naučnike u našim institutima koji se finansiraju iz istih poreskih izvora. Kada se naučnim i kulturnim institucijama sugeriše da se zbog smanjenih sredstava snalaze kako znaju i umeju da bi isplatili zakonom zagarantovan minuli rad, onda taj isti kriterijum zaposleni u ministarstvima ne primenjuju na sebe i počevši od sebe. Svako od tih ministarstava je napravljeno kao mini vlada, čiji je presednik ministar a premijer državni sekretar, čiju službeničku silesiju čine njihovi zamenici, pomoćnici, sekretari. Pominjanjem zajedničkog izvora finansiranja misli se na istu pogaču koja se u ovoj političkoj konstelaciji uvek nepravedno i neravnomerno deli. Oni kod kojih je nož odsecaju i uzimaju najveće delove i ostaju gluvi na vapaje gladnih oko sebe. Zato kada ne mogu pogaču ili kolač, očajnici i seku sopstvene prste kao poslednju opomenu vlastima da se urazume jer dolazi poslednje vreme. Izloženi godinama teškoj situaciji, ljudi su počeli da gube razum. U takvom nezavidno stanju povećava se agresivnost prema drugima ali i prema sebi, smanjuje toleranciju i mogućnost samokontrole. Kada se uzburkaju slojevi ljudskog bića, onda i učinjeni postupci pokazuju svoju dubinu. Sakaćenje i samosakaćenje ima dublje obredne i mitsko značenje, a obrazac takvog odnosa prema drugima i prema sebi ocrtan je ponašanjem bogova. Neki od njih su sakatili druge, kao što je to učinio Kron kastrirajući svoga oca Urana, dok su se neki samosakatili poštujući datu reč ili su to činili u krizi svog duševnog zdravlja. Bez obzira na to da li se povređujemo svesno ili nesvesno, čin samosakaćenja ima značenje žrtve koja se prinosi otuđenim silama kako bi se one umilostivile. Svako samoranjavanje i samoubistvo je, u stvari, agresija koja se zbog nemogućnosti ispoljavanja prema drugom usmerava ka sebi kao dostupnom objektu. Taj preokret ima bitnu etičku poruku kojom se štiti drugi od sopstvene agresivnosti, ali se drugi ne štedi od strašne optužbe za nezavidno stanje u koje je dovedena žrtva samosakaćenja. Uperen ka krivcu, odsečeni prst nema sudbinsko određenje jer pokazuje snagu ljudske volje i spremnost da se ne iščekuje pasivno ono što je navodno zapisano kao životni scenario. Ukoliko takav manuskript i postoji, onda je događajem sa sečenjem prsta on bitno dopisan i promenjen. Sudbina je uzeta u sopstvene ruke da se samosakaćenjem iskaže simboličko samoubistvo i ambis do drugog premeri krikom. Nije u tom činu žrtvovan deo tela da bi se spasao organizam, već da bi se počelo postupno, odsecanjem dela malog prsta ispitana je osetljivost vlasti na ljudsko stradanje. Čini se da je za sada bila dovoljna ova žrtva da vlast mrdne svojim malim prstom i udovolji zahtevima štrajkača. No, pitanje je da li će se nakon povoljnog ishoda pregovora, ovakvi postupci štrajkača javiti i u drugim našim sredinama. U mestima gde se već razmišlja da bi se štrajkački prst kao specijalitet možda mogao naći na bizarnom meniju nekog sigurnog restorana u kojem i pomenuti obrok neće imati nikakvo preteće značenje.