Pravljenje metanacije

Vidite li, bre, Srbi moji, šta radi, već godinama, ovaj Zahi Havas!? Šta, sad ne znate ko je Zahi? Lepo, baš, lepo! Važno je da vi znate ko je Dan Tana... A Zahi Havas, moj brale, nije samo vodeći svetski arheolog već i pravi tvorac egipatske nacije! Kako!? De, polako, objasniću vam. Havas je, bato, ubedio ne samo Egipćane već i dobar deo svetske nauke da su ovi, današnji stanovnici Egipta, srodnici drevnih egipatskih faraona! Po Havasu, maltene, ispada da mu je Tutankamon neku čukunčukunčukun deda, a da mu Ramzes dođe nešto kao čukunčukun teča. A zna se, bajo, da su faraoni bili riđoplavi arijevci sa Dunava i da piramide nisu ni oni gradili već da su ih od Atlantiđana nasledili. Ima to kod Platona, samo treba pažljivo da se čita... Ali, Zahi Havas tera svoje, srbuje; pardon, egiptuje. A kada vam kažem da je vinčanica naša ćirilica i da je Troja bila na Dunavu, prvo je vama, Srbima, to smešno, a kako li je tek ostalima! E, pa pošto vam je moja dunavska Troja toliko smešna, zato ste i stigli dotle da sami sebi sečete prste i da ih jedete! Eto, šta vi radite na početku 21. veka! Tu se Jung sa indijskog tabureta, cinično, vajka: „Eto, i mi u kantonu Apencela imamo velikih problema. Pojavili se golaći planinari, veru se goli vrhovima Apencela, ali kantonalna vlast je, hvala bogu, to u korenu, sasekla...” Ovde pogledam Junga popreko, a on počne da mi se šlihta: „Zahi Havas je strpljivim radom i neograničenom podrškom egipatske države napravio od Egipćana – METANACIJU! Kada je velika kriza identiteta malog, ali i velikog naroda, onda se pristupa traženju što dubljih korena tog naroda. I, umesto da i Srbi krenu u taj posao, oni se sprdaju sa Makedoncima što na svakom koraku dižu spomenike Aleksandru Makedonskom!” U Aleksandrovo ime popijem sa Jungom čašicu hilandarske rakije od ginko bilobe. A Zahi Havas radi li, radi. Otkrio je prošle nedelje grobnicu Kleopatre i Marka Antonija! Samo mu je još to falilo u mozaiku egipatske metanacije od Ramzesa do naših dana... Ali, ajde da vidimo koja je to Kleopatra čiji je grob Zahi našao? Weno puno ime je Kleopatra Sedma Filopater! Čuj, Kleopatra Sedma, Ptolomej Dvanaesti!? Svu tu papazjaniju napravila je ona protuva od Plutarha! On je klonirao Kleopatru u sedam replika, poput Endija Vorhola koji je Merilinku „usedmostručio”! E, sad, zašto je to Plutarh uradio? Kako zašto!? Za potrebe mlade rimske metanacije! Ali, Plutarh je to Kleopatrino kloniranje nevešto uradio, pa mu se ta civilizacijska laž vidi po šavovima, između redova. Elem, Plutarh lepo piše da se Filip, kralj makedonski, posle Olimpijade, ženi i mladom Kleopatrom koja po godinama može da mu bude ćerka i o čijem se porodičnom pedigreu ništa ne zna, kao da je sa ulice pokupljena i na svadbu dovedena. Svadba je, naravno, bila u Peli, makedonskoj prestonici. A na svadbi, to valjda znate, pijani Filip je na sina Aleksandra nasrnuo. Svađa je bila porodična, dinastijska, jer Kleopatra je već bila noseća, pa se pitanje Filipovog naslednika samo od sebe nametalo. Na 27 novčića koje je Zahi Havas prošle nedelje našao lepo se vidi da Kleopatra, šatro, Sedma, nema uopšte egipatske crte lice, samim tim, „nije ni lepa, čak je ružna”!? I kao da je sa Balkana, recimo, iz makedonskog Galičnika, tu, pored Ohrida. Ali, tu se i Havasu omakne, pa kaže da je Kleopatra Sedma „rođaka Aleksandra Velikog”. Sem, ako se ne cilja na to da je i Aleksandar bio – Egipćanin. Šta, dakle, imamo? Da je Kleopatra Sedma, u stvari, Kleopatra Prva i JEDINA!!! I da je, verovatno, bila Filipova vanbračna ćerka, pa joj otud nadimak FILOPATER! U slobodnom prevodu: ona koja se ljubaviše sa ocem. Ali, nije zbog tog makedonskog rodoskvrnuća Plutarh Kleopatru „rasparčao” u sedam delova i tako je protegao kao da je živela trista godina, pa se posle, eto, udala za Gaja Julija Cezara. Plutarh je taj zločin počinio samo da bi sakrio da je Julije Cezar bio samo Aleksandrov general kome je poverena „rimska provincija”. Jer, Rimljani tada carstvo nisu imali i pred Aleksandrom su bežali kao poljski miševi. A glavu su digli tek kad je Aleksandar za Indiju otišao i, nažalost, odande se više nije vratio. Onda se general Julije Cezar, brže-bolje, Kleopatrom, šatro, Sedmom, oženio da bi slavni makedonski presto nasledio. Jung ovde ustaje sa indijskog tabureta i dugo mi, dugo aplaudira: „Bravo, bravo, moj dečače! Sad je i meni jasno zašto se Kleopatrina pomorska bitka protiv Oktavijana vodila u priobalju Soluna, kod Akcija. Sada mi je jasno da je Kleopatra branila makedonsku prestonicu Pelu od Rimljana. I tek kada je bitku izgubila, sa Markom Antonijem za Egipat pobegla. A kada je rimska potera u Aleksandriju došla, onda se sa ljubavnikom ubila. Kad, tiruli, tiruli. SMS poruka. „Sve dok se Srbin ne osveti za sve što mu je urađeno, neće imati državu! Ko se ne osveti, taj se ne posveti!” U potpisu: „Aleksandar Srbljanin.” Jung se ovde tužno nasmeši: „Eto, imali ste i vi, Srbi, pre pravoslavlja, tu divnu narodnu izreku, gotovo jevrejsku...” U tom raspoloženju krenem u nedelju na Novo groblje. Trinaest je godina od smrti moga oca Žarka, jedinog boga koga sam uživo video i sve mu verovao, pogotovo što je nebom leteo, mislim, aeroplanom. Na groblje odem sa bratom iz Vrčina. Kupimo tri bureka; treći je, pogađate, za oca, to jest, ujaka. Kupili smo i turske karanfile, njih je mati mnogo volela, a kupimo i jorgovane, njih joj je otac sa aerodroma uvek donosio... Stojimo tako ispred groba, smažu se masni bureci na blagoj košavi. I, neko vreme, razmišljamo šta ćemo sa trećim, očevim burekom da radimo. Groblje je pusto, nema Roma, a ni Cigana, a da ih i ima, hranu sa groblja niko više od njih ne sakuplja. Samo keš traži prosjačka mafija, inače, zna se, seku se prsti, kao kod Buleta u kultnom romanu. Ali ti Buletovi „Qudi sa četiri prsta” nemaju ama baš nikakve veze sa ovim što se dešava u Novom Pazaru. I podelimo, očas, očev burek na ravne časti, te i njega smažemo. Sa Novog groblja zapalimo za Vrčin, da obiđem moju Crnu, da joj vidim novu decu, njene još slepe mačiće. Ona me ispred kapije sačekala, do šupe, pored kokošarnika, sprovela, a onda je u jedan stari kredenac ušla i prostrla se pored mačića, rekavši: „Dok sam ja živa, moja deca neće sebi seći šape, sve i da mi ne stižu plate...” Nego, uveče, kad sam u beržeri, uspavljujući se košavom, u san tonuo, pojavio mi se opet onaj persijski beli mačak sa plavim očima. Na grudi mi je skočio i rekao: „Pomiluj me slobodno, ne linjam se, čoveče! Jer, moje dlake su od fine bele gnoze napravljene, a mogu ti dosta pomoći u pravljenju srpske metanacije!”