Pijaca u SANU

(„Polifonija u Knez Mihailovoj 35“, NIN br. 3044).                                                           U tekstu se navodi da sam bio kandidat za dopisnog člana SANU 2006. i 2009. uz učešće DSS i NSS, što nije tačno. *** Vasilije Krestić kandidovao me je za dopisnog člana SANU tri puta – 1997, 2000. i 2003. godine. Prvi put sam u Istorijskom odeljenju dobio 5 glasova i pao u prvom krugu, drugi put sam dobio 9 glasova i pao u drugom krugu, treći put sam dobio 7 glasova i pao u prvom krugu. Posle trećeg neuspeha otišao sam kod Krestića, zahvalio mu na dotadašnjim kandidovanjima i zamolio ga da me više ne predlaže za dopisnog člana SANU. Zašto sam doneo ovakvu odluku? Krestića znam četrdeset godina, vremenom smo postali intimni prijatelji, koji se posećuju i odlaze jedan drugom na slavu. Sa Krestićem sam radio na istom predmetu do njegovog odlaska u penziju, više od dve decenije. Sarađivali smo u mnogim poslovima, a dve knjige smo zajedno uradili. Živeo sam u uverenju da je pošten i pravedan, iako su me mnogi ubeđivali da mu ne bi trebalo verovati. Posebno me je privukao kada je, saznavši da boluje od raka, pozvao da ga vodim na prvu operaciju, poverivši mi, verovao sam, iskreno, svoj životni problem. Uoči trećeg kandidovanja, Krestić me je pozvao u svoj kabinet, u Istorijskom odeljenju SANU, i rekao: „Predložio sam te ponovo, i to je sve“. Zgrada SANU okrenula mi se više puta oko glave, te sam jedva uspeo da se uzdržim od komentara. Stoički sam otrpeo, blaga je reč, ovu nekorektnost, jer je svima poznato da se u SANU ne ulazi samo sa predlogom. Koliko puta sam samo od njega slušao, a da i ne pominjem njegove i moje prijatelje akademike, kakve se sve pripreme i lobiranja vrše da bi prošao bilo koji kandidat. Pravo značenje njegovih reči bilo je: tebi nema mesta u SANU! Posle mog trećeg pada ugrabio je priliku, pri prvom susretu, da mi saopšti kako u Istorijskom odeljenju imaju probleme sa  Andrejem Mitrovićem, koga neće za redovnog člana, a već se pojavio novi neposlušni kandidat. „Ko si ti? Umišljaš da si najveći srpski istoričar“, bio je samo jedan iz arsenala prekora. Bio sam iznenađen ovakvim napadom, i shvativši da je bio ranije pripremljen, odgovorio sam mu na neosnovane primedbe o Mitroviću i „najboljem istoričaru“ i nagovestio povlačenje kandidature. *** Posle odbrane doktorske disertacije sina Vladana u Novom Sadu, akademik Slavko Gavrilović, do koga sam sedeo na ručku, ubeđivao me je da bi dobro bilo da se još jednom pokuša sa mojom kandidaturom za dopisnog člana SANU. Odgovorio sam mu da je kasno i da sam već naglasio Krestiću da se povlačim. Ponudio je svoje usluge oko lobiranja, posebno kod Vladimira Stojančevića, sa kojim nisam bio u dobrim odnosima zbog pokušaja nezakonitog unapređenja gospođe Lilić, dok sam obavljao dužnost upravnika Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta. Zamolio sam ga da to ne čini, a on mi je, da bi ublažio svoj greh i umirio nečistu savest, priznao: -  Kada je bilo glasanje, prilazi mi Krestić i kaže: „Glasaj za Vojvodića“. -  Da li ti je rekao da glasaš i za mene? -Ne, nije, odgovorio je bez ustezanja. - Da li ste ti i Krestić ušli u Akademiju zato što vas je predložio Vasa Čubrilović? -  Ne, on nas je uveo. - A, kako mislite da ja uđem u Akademiju ako me samo predlažete. - Pa, znaš, Vasilije je upravnik Odeljenja, on to može da uradi kad hoće. On je sada bio opterećen time da Andrej Mitrović i Jovanka Kalić ne prođu za redovne članove. *** Koji dan kasnije, u razgovoru sa akademikom Milošem Blagojevićem, povela se reč i o izborima. Podsetim ga na njegov odlazak kod Krestića kada ga je molio da podrži kandidaturu LJubomira Maksimovića i Momčila Spremića, te ga pitam, da li je Krestić za uzvrat tražio od njega da podrži mene. „Ne, nije“, odgovorio mi je kao i Gavrilović, i dodao: „Pa, to se podrazumeva“. – „Ako se podrazumeva, onda se to odnosi i na pomenutu dvojicu, a ti si, ipak, odlazio da ga moliš da glasa za njih“. Ućutao je. Upotpunjavam ovu kratku ispovest još jednom svojom beleškom. Posle izbora u Istorijskom odeljenju SANU (2003), u njegovom kabinetu, u mom prisustvu, akademik Ristić upitao je Krestića: „Zašto je LJušić pao“? Pogledao me je sažaljivo i odgovorio: „Ne ume da ćuti“! Komentar prepuštam čitaocima. ***     Odlučio sam da Krestiću saopštim razgovor sa novosadskim akademikom, od reči do reči, u njegovom kabinetu u SANU. Slušao je i ćutao kao zaliven, bilo je i meni neprijatno kada sam ga na tren pogledao, njegovo lice nije bilo crveno, već bordo! Ni njegove oklopne obrve nisu mogle da sakriju   promenu boje lica. Pre ovog sastanka, saopštio mi je da nije siguran da li su za mene glasali Novosađani – Slavko Gavrilović i Čedomir Popov. Za Popova smo od ranije obojica sumnjali, ali sam bio iznenađen Krestićevim saopštenjem da ni Gavrilović nije glasao za mene. Dakle, Krestić je odao Gavrilovića, a Gavrilović je odao Krestića da nisu glasali za mene, i to su ona dva izgubljena glasa pri trećem izboru! Kazao sam mu da me više ne kandiduje kada već, ne samo da ne glasa za mene, već i druge ubeđuje da to ne rade, a on je zatražio da ne naglim i da sačekam. Odgovorio sam mu da sam dobro i dugo o ovome razmišljao i da je moja odluka konačna. „Sečeš, ljušićevski, kao i uvek, a to nije dobro za tebe“, bio je jedan od njegovih poslednjih dobronamernih saveta. Iznenađen mojom upornošću, uhvaćen u nečasnoj radnji, povukao je poslednji potez, ali sada sam bio siguran da je bio neiskren. „Tebi je mesto u SANU. Akademija je stara, potrebni su joj mladi ljudi. Evo, uskoro će umreti Dejan Medaković i biće mesta“ (Medaković je tada bolovao). Nisam mogao da verujem da su ovo reči jednog akademika, a nisam ni mogao da se radujem tuđoj smrti! Uz zahvalnost za sve što je uradio za mene preporučio sam mu LJubu Dimića, mlađeg od sebe. Potom smo popili po rakiju, prošetali do pešačkog prolaza kod Narodnog pozorišta i  rastali se.                       ***        Nisam ni malo ljut što su moje kolege, novovekovci, dali prednost starijem Mihailu Vojvodiću. Razočarao me je Krestićev postupak, javno se zalagao za mene, jer su svi znali da sam njegov kandidat, a potajno je radio protiv mene i za drugog kandidata. Ovakav postupak je, inače, uobičajen u vreme izbora za članove SANU. Jedno pričaju a drugo rade, jednog kandiduju a za drugog glasaju. Neki kandidati su doživeli da na izborima u odeljenjima ne dobiju nijedan glas, čak ni predlagača, što je odavno poznato i o čemu se tako često pripoveda u SANU i u beogradskoj čaršiji.  Zašto je Krestić ovako postupio prema meni posle dugogodišnjeg zajedničkog rada na Filozofskom fakultetu i na mnogim projektima, druženja i prijateljstva, nije mi do kraja jasno. Sujeta i zavist nisu jedini razlog ovakvom opredeljenju. Kao izuzetno proračunata osoba, koja svaki svoj postupak više puta meri, igrač na drugu ili treću loptu, nikada na prvu, imao je još razloga za ovakvo ponašanje. Jedan od tih razloga prepoznao sam tokom zajedničkog rada na fakultetu,  a lakonski ga je saopštila jedna ugledna osoba, naš zajednički prijatelj: „LJudi ga se plaše“! Zašto se ljudi plaše jednog „dobronamernog“ akademika?    *** Evo, šta je Krestić kazao Milošu Jevtiću u svojim Ispovestima o ulozi akademika: „Prvorazredni zadatak svih članova SANU je da tu ustanovu očuvaju i neokaljanu predaju generacijama koje dolaze. NJihova obaveza je da novim rezultatima dograđuju i unapređuju naučnu misao i da time jačaju ugled SANU i dokazuju njen smisao, značaj, razloge i nužnost njenog postojanja. Sva moja angažovanost u Akademiji, od dana kad sam zakoračio u nju do danas, ka tome je usmerena“ (Zavod za udžbenike, 2001, s. 135).    Neka čitaoci prosuđuju da li je baš tako, ostavljajući sve navode bez komentara i ne ukazujući na ono što sam postigao u istoriografiji. Preostaje mi još da navedem jedno kazivanje mog pokojnog profesora Jovana Milićevića, inače kuma Vasilija Krestića. Susreću se na pešačkom prelazu kod Narodnog pozorišta kumovi Vasilije i Jovan, asistenti Filozofskog fakulteta. - „E, moj kume, danas sam pojeo ono što se ne jede“, kaže Krestić Milićeviću! Na istom pešačkom prelazu, 2003, četrdeset i neku godinu kasnije, rastao sam se sa Krestićem, uveren da je do toga moralo doći, igrom sudbine, na istom mestu i zbog iskrenih reči upućenih kumu, koje sve kazuju. Radoš LJušić