“Druže Tito, ti se nama vrati...”

Četvrtog maja 1980. ostavio nas je Tito. Prebiram po hajdučkoj pismenici iz tog vremena. Imao sam tada mnogo manje godina... 2. Tito je umirao dugo, čitavo proleće. Na komade. Prvo su mu odsekli nogu. Voleli smo ga i bez noge. Svakoga dana smo čitali izveštaje konzilijuma. Ispred Radio Beograda pojavili su se milicionari sa automatima. Strah je pojeo nadu. Došao je maj osamdesete, rasprsnuo se akvarijum, najlepše devojčice Beograda su se rasule Knezom! Četvrtog maja 1980. u tri i petnaest sata oglasile su se sirene. Bilo je gotovo. 3. Yenaza je pošla Plavim vozom iz Qubljane u Beograd. Telo pokojnika izloženo je u holu Savezne skupštine. Krenule su beskrajne kolone poput ogromnih ljudskih gmazova. Yinovska gusenica sa hiljadama noga-nožica protezala se od Brankovog mosta, Brankovom ulicom, pela Prizrenskom i kroz prolaz ispod Terazija izbijala pred Skupštinu. Druga je počinjala od Vidin-kapije, treća od Bulevara, četvrta sa Slavije, peta Balkanskom.... I sve su se sastajale pred Skupštinom. Odozgo se videla hobotnica kako je pritisla grad, sa pipcima od ljudskih tela koja su gamizala, šmrcala, tresla se u strahu, u nadi, užasnuti siročići Josipa Broza, hobotnica čija je nepopravljivo mrtva glava bila u limenom sanduku. Teška se tuga stuštila na grad. Pojavila se na naslovnoj strani čitulja koju smo tolike godine čekali. U crnim odelima, korotnijeh lica, sa “nagrama” preko ramena novinari su obilazili kolonu. Bili su to teški starinski magnetofoni, od po petnaestak kila, ali njihovu težinu niko nije osećao. Svi su hteli da daju izjavu i izraze javni bol za Predsednikom. Od tuge čitav narod je počeo da piše pesme o njemu. Propevali su i oni koji su poslednji put pesme umotvorili u gimnaziji. Prvi put u istoriji književnosti ostvaren je estetski komunizam. Svi pesnici su dobijali prostora u novinama prema – potrebama. Koliko je kojem pesniku bilo potrebno prostora u novinama da izrazi bol za Titom, imalo je toliko da mu se dadne! Mene je od svih najviše pogodila izjava Branka Ćopića: “Bio je div koji je došao iz bajke i vratio se u nju.” Čitave noći sam sanjao Diva koji me podiže sa dva prsta i primiče ustima velikim kao otvor drvarske pećine. Dobro je kad se Div vrati u bajku, mislio sam. Kolone su dolazile sa svih strana. Uvedeni su vanredni vozovi. Raspuštene su škole. Put Beograda su krenule fabrike, mesne zajednice, novine su zabeležile da je čitavo jedno selo organizovano došlo u Beograd. Pčelari su objavili knjigu o najvećem pčelaru, upalili autobuse i kamione i formirali posebnu kolonu. Lovci su žalili najvećeg od svih lovaca. Noseći ispred sebe rogove jelena kapitalaca, glave najvećih veprova nabijene na kolje, punjene vukove, lisice, tetrebe. Vodili su lovačke kerove svih vrsta, preko lovišta i planinskih venaca dolazili su, hitali su ka prestonici. Ispred njih su otužno zavijajući išli bukinski hajkači. Bukinski hajkači su zamenjivali pse u poterama za divljim svinjama. Bukinski hajkači, poreklom ponosni Krajišnici, primicali su se Beogradu a ispred njih je na sve strane bežalo prestravljeno zverinje. Stigla je i mama američkog predsednika. Krik paunova iz vrta. I ptice tuguju Videli smo njegove mnogobrojne pse. I oni žalobni. Ponosne vučjake, potomke psa koji je predsedniku spasao život. Presednik je bio junak, a svakom junaku bar jednom neko mora da spase život. Zvanični biograf se odlučio za psa rase vučjak, jer da mu je kojim slučajem neki Srbin spasao život, odmah bi se pobunili Hrvati. Šta bi bilo da mu je, ne daj bože, neki Crnogorac spasao život, o tome ne sme niko ni da misli. Zbog toga su vučjake kod nas uvek duboko poštovali. Za vreme audijencije kod Pokojnika, jednoga generala ugrizao je vučjak za nogu. Čizma se napunila krvlju, ali se srpski junak ni namrštio nije. Hrabro je to izdržao, i uspeo da preda raport Maršalu. Žalile su bele pudlice oštrih zubića, lovački hrtovi, čulo se zavijanje olinjalih crnogorskih rundovčina. Kolone su sa svih strana dolazile u Beograd. 4.Dvadeset devet godina kasnije, sa svih strana, i posle svega što nam se desilo, dolaze iz cele Bivše Juge da se poklone Titu. U knjizi žalosti pišu mu poruke kao da je još živ. Zaklinju se i obećavaju da će ostati na Titovom putu do kraja života. Najviše je radnika, ali ima i kul mladeži kojoj je to fensi. Lep dan. Kao za sahranu. 5. - Ja sam Memed Sabljaković. Iz Pećingrada, opština Cazin, kanton Bošnjački, Bosna i Hercegovina. Došli smo mi autobusom iz Velike Kladuše, kolektivno, jedan pun autobus. Došli smo da posjetimo druga Tita. Sad sam penzioner, a radio sam svašta. Završio sam višu mašinsku. A radio sam i kao radnik i kao poslovođa. I kao trgovac i kao rukovodilac, do rata. Sad ne radim ništa. Penzioner. Sad obilazim samo Jasenovac, Beograd, Sutjesku, Kumrovec. Ta mjesta poznata u istoriji NOB-a. Za mene je Tito značio sve. Ne mogu da poredim sa njim ništa. I radio sam u to vrijeme, i živio sam u to vrijeme, a kako je ovo novo nastalo, bogami sve je pošlo nizbrdo. Postao sam član Saveza komunista u osamnaestoj godini i to nisam napustio nikada. Kad neko uvrijedi Tita, ja se palim. U tom slučaju bih se svadio i potukao se i ne znam šta bih mu radio. Sve što se kralo u vrijeme Tita je sitno. Ne mogu da shvatim da su ovi za tako kratko vrijeme položili ispit lopovski. Oni ne kradu elektrode, nego kradu milione. A penzioneri neka grcaju. Prateći ovo što se dešava ne samo u Bosni i Hercegovini, ovi novi političari prvo gledaju koliko je njihove gotovine, koliko je njihovo, pa tek onda gledaju državu i narod. 6. - Ja sam Isak Memica, isto iz Velike Kladuše. Bosanski kanton. Federacija Bosna i Hercegovina. Svi mi koji smo došli, to su jake pristalice udruženja “Josip Broz Tito”. To udruženje ide organizovano na sva ta druženja i tako. - Jeste li u kontaktu sa drugim udruženjima? - Pa, jesmo sa ovim na kantonu i tako malo dalje. Bili smo kod udruženja Banja Luka i još dalje. Oni dolaze malo kod nas i tako to. Ima tih sastanaka na koje idu predstavnici, ne idu svi. Ko nam vlast vodi, dobro je. 7. - Ja sam Nebojša Jevrić, iz NIN-a. Možemo li malo da popričamo.... - Nin, gde mu to dođe? - NIN, novine... - A, novine. Ja sam Milenko Dođen iz Živinica. Kod Tuzle. Mi smo organizovano došli iz Živinica. To je jedno mjesto sa petnaest hiljada stanovnika. Ima nas raznih nacionalnosti. - Kako se živi u Živinicama. Je li bolje bilo pod Titom. - A, kako nije, brate dragi. I na Golom otoku je bolje bilo nego sad. Nisam ja razočaran nego, vidiš, nema istine. Gdje nema istine, nema pravde. Ogriješili smo se o Tita. Dosta toga. Mislim, da je on živ, ništa ne bi bilo ovako. Stolarski radnik sam bio. 8. Na kamenoj podzidi ulični prodavci. Nude se petokrake, zastave, odlikovanja, inflatorni novac u svežnjevima. Prodaju Titove slike i monografije o Titu. Monografije su luksuzne, ali malo je kupaca. A i trgovac zacenio. Ne da Tita i Jovanku za hiljadu. Ne da Tita, bre, ispod dve hiljade. Zastave su po hiljadu i petsto. One sa petokrakom. Slabo kupuje narod. Dođu, gledaju, cenkaju se i odu. Nema narod para, inače bi kupovali. 9. Jedan pijan delija, iskićen medaljama, peva silazeći niz brdo: “Druže Tito ti se nama vrati, tebe vole Srbi i Rvati, Ti si krao i drugima dao, ovi kradu nikome ne dadu.” 10.Sve sam očekivao, ali ne i da ću u Kući cveća sresti jogi letače iz Skoplja. Bili su kod jogi letača iz Zagreba i udesili da se četvrtog maja nađu u Beogradu. I oni došli kod Tite.