Bila jednom jedna zemlja...

Odjednom smo svi realni. Čitava bivša Titova Jugoslavija “razume” da to – i nije bilo tako loše vreme. Nije neka godišnjica – 29 je godina od smrti “maršala Tita, junačkoga sina” – ali pažnja usmerena na ličnost J. B. Tita i njegovu zaostavštinu je primetna. Izložbe vezane za njegov lik i delo produžavaju se, posle poplave nipodaštavajućih knjiga javljaju se sasvim drugačija dela, silni disidenti i bespoštedni Titovi kritičari javno “priznaju” sopstvene “zablude”... U stvari, Titu je umnogome pomogla Velika kriza. Odjednom su se Južni Sloveni počeli približavati kao zveri pred velikom elementarnom nepogodom. Slovenci se sjurili u mrski Beograd, a nasmejani kao kad su putovali Vozom prijateljstva, Lepa Brena u Zagrebu peva “Od Vardara, pa do Triglava”, Beograd pun bilborda na kome “naše more” i “stari prijatelji” zovu na nova viđenja na nezaboravnim mestima, Skoplje se setilo da je Atina ćutala u ono doba kad su oni gledali u Beograd a ne u Brisel... Naravno, kriza je samo razvila sliku koja uveliko postoji u milionima glava na Zapadnom Balkanu, kako se sad zove granični evropski prostor kojim je neupitno dominirala država Jugoslavija. Sećanja su se dovoljno udaljila od stvarnosti da dobiju meke forme (polu)mitova, činjenice se prosejavaju kroz gusta sita, primitivne propagandističke dosetke i buka i bes atavističkih emocija isparili su kao eterična ulja. A i Evropska unija, “naš raj, naše nebo, naš (budući) dom”, do juče “na horizontu naših želja” i “crvena kao (nekad) komunizam” – diže ruke od nas. Ima svojih briga. Velike ideje će, očigledno, još jednom u našim životima, prvo “prekriti ruzmarin i šaš”, a da li će se one vratiti, kakve će tada biti i kakvi ćemo biti mi – teško je pretpostaviti. Ostavljeni i odbijeni od iluzije možemo da pročeprkamo malo po prošlosti. I jasno se ukazuje i slepcu: pre četrdeset godina živeli smo u velikoj respektabilnoj zemlji i na nas su gledali kao na važne Jugose. Danas živimo u batustanima koji su nastali na zgarištu. Naše vojske su im danas neugledne naoružane poluorganizovane grupe (čude se zašto su uopšte mislili da je to neka oružana sila), naše službe su im kao oni mali doušnici iz scena američkih imperijalnih filmova snimljenih u musavim gradovima Dalekog istoka; kao deca loših roditelja, bez suvišnih pitanja i mnogo cenkanja, rasprodali smo ono što su Titovi udarnici podigli, ne kontrolišemo ni tokove svog novca, moćna košarkaška reprezentacija koja je tutnjala Amerikancima za petama nestala je u pukotinama društvene propasti, a kakva je to sila bila, i sad njeni ostaci osvajaju evropske kupove pod grčkom ili ruskom zastavom... Čovek suočen s realnošću može da prizna sebi istorijsku zabludu, možda neizbežan pad, ali – svakako, pad. Da, zamislite kako bi ijednoj od ovih smešnih državica uopšte moglo da padne na um da, na primer, pregradi Dunav i podigne Đerdap; ili da gradi brodogradilišta, podiže čeličane, brane, hidroelektrane, gradi “Zvezdinu” “Marakanu” ili splitski “Poljud”, da sebi postavlja ciljeve o podizanju “hiljadu škola”, da samostalno organizuje Olimpijadu, da na sopstvenu inicijativu sazove u svom glavnom gradu najveći skup država sveta određenog profila sa jasnim zadacima protivljenja sebičnim interesima velikih sila... SFRJ je bio veliki sistem, država sa sto dobrih strana i sto jednom manom. I on se kao takav može hvaliti, kritikovati, upoređivati s drugim i ideološkim i ekonomskim sistemima, sa drugim državama, većih ili manjih suvereniteta – u različitim epohama, naravno. Ali on se ne može realno upoređivati s onim što je nastalo na njegovim razvalinama, u dimu, krvi i banalnosti, jer to što je nastalo – nisu završeni i zaokruženi sistemi. To su male zavisne, satelitske države, karikaturalne privrede koje donose samostalne odluke samo kad se birokratama iz MMF i Svetske banke ogadi bavljenje sitnurijom; to su države koje grade infrastrukturu kada ih korporacije vide kao nebranjenu žrtvu svojih halapljivih profitnih interesa; to su osakaćene kulture u kojima se knjige uredno štampaju u 500 primeraka, a izložbe priređuju uglavnom kao donacije velikih država i gde se govori na otvaranju svode na neumereno hvaljenje sitnih činovnika iz kulturnih centara koji sada zauzimaju najprestižnija mesta u našim prestonicama. NATO nas merka kao bašibozluk koji će po principu “ajd’ Alija nek’ je više vojske” u sastavu ozbiljnih armija i pod komandom pravih generala tabanati po avganistanima i pakistanima za tuce dolara (a koje, uzgred rečeno, plaćamo mi sami) i, naravno, kao sigurne kupce zastarele i polovne opreme, a po želji i planovima njegovih stratega i distributera. Naša vojna industrija funkcioniše kao zanatske radnje čije odluke su na nivou hvatanja za glavu, što je cena tako niska da nećemo moći platiti ni štrajkače čija ispijena lica svedoče o rangu i današnjoj konkurentnosti naše robe, a koja je nekad – u vreme Titovog putovanja “Galebom” i prezrenih zasedanja konferencija nesvrstanih – imala dobru prođu. Evropska unija, eh ta rana neprebolna, razgovara s našim ovlašćenim predstavnicima kao sa nejakim Urošima koji ne pregovaraju nego neskriveno prosjače i moljakaju, Rusi se čude otkud hrabrosti nekim našim evrolobistima da pokušavaju da se ponašaju kao da su Evropljani, Kinezi i Treći svet na reč Beograd se trgnu i misle: da li je to isti onaj Beograd, jesu li to sinovi istih onih ljudi u čijim su školama učili njihovi piloti i lekari... Eto, na toj bedi filozofije propalih sinova, kao na najboljem kvascu, raste Titov lik, a njegovo delo počinje da poprima mitološke dimenzije. Prodali smo sve što je ostalo iza Titovih generacija, prokockali ugled koji je imao svetski rang, postali “moneta za potkusurivanje”, pozavađali se između sebe na način, i u meri, da nismo mogli bez posredovanja i svetske batine u dalekim avio-bazama da se izmirimo. I tako se naša kritika Tita i titoizma pretvorila u karikaturu. Ne znamo da nađemo put iz magle koja se i opet zgušnjava. Sad bi se naši dedovi već latili gusala, a vešti pripovedači već počeli da nove sadržaje liju u stare bajkovite forme: Bila jednom jedna zemlja... Naravno, Maršal koji negde gore u plavetnilu s kojim se stapa uniforma sa velikim zlatnim širitima, jezdi na belom konju ili maše rukom sa velikim zlatnim prstenom iz crnog mercedesa sa šestora vrata, neuporediv je sa svitom lidera koje je donelo višestranačje. Demokratija sama po sebi nosi ograničenja, tržišna privreda svu moć prebacuje u ruke hazardera koji glume privatne vlasnika dok im se imperije na uruše, umetnici se pored države moraju udvarati i korporacijama i fondacijama – i tu su pravi lideri kao “orlovi koje je zla sudbina naterala da zimuju s kokošima”. Ali kriza, istorija pokazuje, menja pravila... I “što je više kleveta i laži”, zato je mnogima “Tito sve draži i draži”.