Komšiluk

Opsednuti približavanjem globalne monetarne krize (kao da oduvek ne živimo u krizi), potpuno smo zaboravili jednu od najvažnijih stvari u našim životima – komšiluk. Priča se da je jedan siroma’ čovek prodavao pre onog, onog rata svoju kuću koja je bila straćara, za tri hiljade ondašnjih dinara, što su bile velike pare. Govorili mu da mu kuća ne vredi više od jedva hiljadu dinara, a on im kazao da je to, istina, tačno, ali da mu levi komšija vredi hiljadu, a desni još hiljadu. Jedne davne godine proveo sam čitavo leto u Čačku kod starog prijatelja, režisera Puriše Đorđevića. Puriša je od oca nasledio prostranu, dugačku, poleglu hladovitu kuću debelih zidova, sa magazom u dnu avlije, a duž čitave kuće bio je jabučnjak. Bile su to neke sasvim sitne zelene jabučice koje su opadale, jer ih niko nije brao, pa su njihovi udarci o zemlju odbrojavali vreme tog srećnog leta. Sakupljao sam ih, ljuštio, sekao i kuvao kompot u vangli, kojeg se Puriša užasavao. Da, bila je tu i česma za koju smo zakačili crevo i polivali ujutru ciglama popločano dvorište. Ograda prema bašti susedne kuće bila je provaljena a plot prema ulici naheren i dotrajao. Sedeli smo za dugim stolom na klupi i čekali da na biciklu prođe naša lepa komšinica Ceca, blesnuvši na trenutak ružičastim butinama. Za tim dugim stolom zasedao je komšiluk; Ćeten, lokalni švercer koji je trgovao sa Poljacima, zatim Miloš, sudija Vrhovnog suda, zubar Ratko, dva besposličara, Slavko, šef sale čuvenog pariskog restorana “Raspućin” i ja koji sam ih crtao. Jedni su pili čačansku rakiju, drugi igrali poker, a treći prodavali zjala. Ponekad smo kuvali gulaš za koji je pravi majstor bio slikar Tikalo i pevali iz sveg glasa: “Zelen oraj pao na oranje, mala moja jesi l’ za...” Posle izvesnog vremena primljen sam za dopisnog člana čačanskog društva i tada sam shvatio šta je to komšiluk i svu njegovu vrednost. Budući da smo Puriša i ja živeli sami, izazivali smo opšte sažaljenje komšiluka pa bi povremeno naša prva komšinica, Cica, preko tarabe doturala pola tepsije tek ispečene gibanice koja se još pušila. Malo-malo stiglo bi u avliju neko dete vozeći bicikl jednom rukom dok je u drugoj držalo u zembilju neko kuvano jelo. Čuvena rečenica: “Poslala mama punjene paprike, ali da vratite šerpu!” Naravno da je nismo vraćali; pošto bi pojeli paprike, Puriša bi je ležerno bacio u kadu koju nismo koristili, jer ko se svaki dan tušira – samo američki špijuni i kurve. Srbi, naime, veruju da se svakodnevnim tuširanjem koža tanji. Tako se do kraja leta kada ispunila loncima, šerpama, kutlačama, viljuškama, plehovima i tavama. Pre nego što smo pošli za Beograd u kupatilo je nagrnulo pola Čačka da uzme svoje posuđe. “Ovo je moja šerpa – govorila je jedna žena – znam, okrnjena je ovde sa strane...” i izvlačila kao nebo plavu šerpu sa belim tufnama ispod gomile lonaca i ko zna čijih tanjira. Naš komšiluk je strasno lovio ribu na Moravi, ali je niko nije jeo, jer Čačani jedu ribu samo za Veliki post, pa su nam donosili čitav ulov sitnih ribica koje se zovu krkuše i povruše. Uvaljao bih ih u brašno i pekao na zagorenoj tavi koja nije bila oprana tri meseca. Sa setom sam se sećao tih srećnih dana u Wujorku, u oblakoderu u 56. ulici, u kome nisam poznavao nikoga sem dormena, niti sam znao ko uopšte stanuje na tom spratu. Jedino sam redovno, u liftu, sretao jednog skromno odevenog čičicu koji je izvodio svoju pudlicu u šetnju; uredno bismo se pozdravili, i to bi bilo sve. Da ga slučajno nisam ugledao na sahrani nekog capo di famiglia, u prvom redu u dubokoj crnini, ne bih mogao ni da sanjam da je visoko u mafiji. Ovaj put, bio je bez pudlice. U Wujorku nikome na vratima ne piše ime, kao kod nas, gde je to stvar prestiža i afirmacije: Dipl Ing, Prof, Dr i tako dalje. Tamo samo stoje oznake 16B, 28C... tako da majka ne može da pošalje dete da pozajmi jaje ili šoljicu ulja, ili da kaže “Otrči do 19V i zamoli ih da ti pozajme malo aleve paprike. O prenošenju tek ispečene gibanice između stanova 53S i 24T nema ni govora. Istina, u Wujorku nikome i ne nestaje jaja i ulja. Mada živimo u sličnim stanovima i kućama, nameštenim gotovo istovetno sa istim ormanima od orahovog furnira, istim mušemama na stolu u kuhinji, istim šporetima i sličnim kaučima, u komšijskim kućama sve izgleda mnogo lepše nego kod nas. U njima se slađe jede nego u našim kućama, a pre toga, upotrebljava se i učtiva rečenica koju su nas naučili: “Hvala, baš smo i mi to isto imali danas za ručak!” (Naravno da nismo imali.) Kada su jednu staru gospođu, muslimanku, zvali u goste u komšiluk, ona je znala da će tamo da se ogovara i da će ono što se bude govorilo kad-tad doći do onoga na koga se odnosilo, pa je pre no što bi pošla govorila svom jeziku “Ti šuti! Ako budeš šutio, kad se vratimo kući, častiću te...” I zaista, ako bi je jezik poslušao, i ako se ne bi upuštao u ogovaranje, pošto bi se vratila kući ispekla bi urmašice i jezik bi ih u slast pojeo. Komšiluk znači bliskost, i u dobru i u zlu, koje sve manje ima na svetu. Sem ljubavi, on često znači i duboku mržnju koja je porodila i već čuvenu rečenicu “Da komšiji crkne krava”. Jedan slavista, koji je došao u naše krajeve, pitao je domaćina da li ova rečenica još uvek vredi, a ovaj mu odgovori da sada glasi “Da meni crkne krava”. Zašto vama, upitao je slavista? “Pa da vidimo od koga će gospođa Mileva da kupuje mleko!” Poslednji rat pokazao je koliko komšije mogu da budu svirepe, a u onom prošlom Nemci su precizno izneli na videlo koliko su Srba pobili (sve je bilo evidentirano), pa se ispostavilo da smo se mi više tamanili, komšijski, među sobom, nego što su oni to činili. No, komšiluku, tom tipičnom načinu beogradskog života, koji se jače ispoljava na periferiji a manje u centru grada, došao je kraj sa pojavom takozvane građevinske mafije – preko noći obogaćenih alavih preduzimača koji su napali najpre Čuburu, a zatim i Neimar, urbano srce Beograda, kraj pitomih jednospratnih skromnih kuća nekadašnje srednje klase. Zadrigli preduzimači parkiraju svoje džipove zatamnjenih stakala ispred sirotih čuburskih dvorišta, beogradskog simbola života, sa lipom, česmom na sredini i nizom potleušica, pa kupuju budzašto te straćare od osamljenih bakica i dedova dajući im, umesto njihovog dojučerašnjeg raja, jednosobne stanove u mašinama za stanovanje po obodima grada. Dojučerašnji komšiluk iščezava u ogromnoj četvrtastoj rupi za podzemne garaže, koja je progutala sve: i česmu, i lipu, i golubarnik i crvotočni astal sa klupama za kojim se čekala penzija. Kada se iskopa ta kobna rupa često se dogodi da u nju propadnu i kućerci koji je okružuju jer se zemlja odroni pa siroti stanari, koji nikada nisu bili tamo, spavaju nekoliko dana u hotelu koji im plaća preduzimač sve dok ih za koji dan ne zaboravi i dok ih ne izbace. Nezasita rupa tako guta sve, a specijalnost joj je komšiluk i njegova prošlost. Uskoro, na betonskim stubovima, diže se nakazna kućerina u kojoj niko nikoga ne poznaje, ali sa čijih se balkona vide preostala okolna dvorišta sa rascvetanim jorgovanom i srećnim komšijama koji piju pivo i mezete kao krv crvene rotkvice. Novi stanari zure u sirotinjske ručkove za stolom u dvorištu, pse i mačke koji se vrzmaju naokolo; gledaju svoj bivši život iz koga su utekli u dvoiposobne betonske kaveze niskih plafona, bez dimnjaka i špajza koga su zamenili plitki plakari. Komšiluk se gubi takođe i kada neki od komšija uspe u političkom životu; odeven u firmirana odela, sa kolima koja ga čekaju ispred kuće, on poseduje odnegovanu amneziju: ne želi da se seća vremena koje je delio sa svojim starim komšilukom odrastavši u istim kuhinjama sa istim kevama i dedom koji je štapom svako veče pretio televizoru što laže. On se seli u jedno od novih zdanja sa trbušastim balkonima i liftom koji ga spušta direktno iz predsoblja u garažu. Ali niko po tim novim zdanjima ne drži u prozoru teglu sa višnjama koje će se na suncu jednog dana pretvoriti u višnjevaču, niti iko na balkonu gaji čudesno limunovo drvo koje će jednoga dana, zapanjivši sve, roditi dva limuna u snežnom gradu. Niti više iko zna šta će ko od komšija kuvati za ručak.. Šta je, komšija, opet za ručak praziluk! - zaključuje sused na pijaci gledajući u moj zembilj iz koga vire zelena pera. Na osnovu šeststo grama mlevenog, komšiluk u mesari lako će zaključiti da za ručak imamo punjene paprike ili tikvice, a da šuplja kost služi za goveđu supu. Komšiluk će tačno znati za koga u politici navijamo po novinama koje kupujemo: jedino im “Politika” neće odavati ništa, jer su je čitali i moj otac i moj deda. Evo ih, stižu u manjim grupama pred neko čubursko dvorište u kome stanari baš igraju tablanet; blistave automobile ostavili su malo dalje, pa razgledaju dvorište, mere mu pogledom dubinu i visinu i množe kvadrate kojima će se popeti u nebo. Stanari dvorišta ih u čudu gledaju; osećaju, sprema se neka nesreća. Što je najtužnije, čovek više ne može da pobegne ni u provinciju. Purišina stara magaza je srušena a jabučnjak posečen kao u Čehovljevoj drami Višnjik, da bi kroz kapiju mogli da ulaze šleperi. Jabuke su mi ostale samo u snovima. Wihovi tup-tup udarci o zemlju uspavljuju me, kao kucanje starog budilnika kada me uhvati nesanica.