Dar i nemar

Po duhovitosti i smislu za komično Milinko Bujišić je jedan od najdarovitijih, a po odnosu prema sopstvenom daru jedan od najneodgovornijih autora među današnjim humoristima i satiričarima, aforističarima i komediografima. Wegovi prirodni darovi su najviše vrste: ima snagu i originalnost kombinovanja, živost i budnost inteligencije i memorije, brzinu mašte i asocijacija. U njegovoj duši spontano se razigravaju i utrkuju mnoge forme komičnog, apsurdnog i paradoksalnog, neobične dosetke i pitoma ironija, kojima daju ton i pravac njegov čovekoljubiv karakter i uvek dobra volja. Sve što je školski učio beznačajno je u odnosu na njegovo iskustvo sa raznim poslovima i svakojakim tipovima ljudi, kroz koje je izgradio sposobnost da brzo proniče u duše seljaka i lako čita sa čela beogradskih doktora i pisaca, ministara i stranačkih lidera. Oseća psihologiju epskog čoveka i kolektivni duh naroda, ima smisao za njegovu istoriju i politiku. Logika mu je kristalno jasna, jezik jednostavan i precizan. Prema takvoj kombinaciji retkih prirodnih darova duha Bujišić se veoma neodgovorno odnosio. Rečeno u njegovom stilu: sve što je radio započinjao je samo da se ne bi bavio pisanjem. Najozbiljniju potvrdu za vanredne vrline satiričnog pisca dobio je kasno, pišući, početkom devedesetih, društvenu i političku satiru i literarno zanimljive socijalne reportaže u listu “Borba” Stanislava – Staše Marinkovića. Sjajno je karakterisao tadašnje društvene i političke prilike. Kao ilustracija za njegove inventivne i stilski savršene alegorije, paradokse i hiperbole može da posluži priča u kojoj je, nekoliko godina pre stvarnog rata u Jugoslaviji (1991), napisao kako su međusobno zaratile tadašnje jugoslovenske republike samo zato što se u miru nisu mogle dogovoriti kada da zarate i u čijoj republici rat treba da počne. Uspeh na tadašnjem jugoslovenskom prostoru nije ga motivisao da se posveti pisanju, da smisao za retku vrstu filozofskog humora razvija hraneći ga najprobranijom lektirom, usavršavajući izraz i tražeći za njega najadekvatniju literarnu formu. Pisao je kao uzgred i sve mu je izgledalo preče od pisanja. Na kraju je, na iznenađenje svih, napustio i novine i pisanje. Od mnogih strasti koje su se u njemu utrkivale dao je maha onoj koja je oduvek smatrana najnižom, a bila je najcenjenija: želji za sticanjem (biznis), čemu su pogodovale protekle decenije, koje smo jedva proživeli. Za to vreme, ono saznajno i stvaralačko u sebi hranio je neiscrpnom radoznalošću za svakakve ljude i njihove svakodnevne priče, uživajući u beskorisnoj obaveštenosti o dešavanjima i intrigama u političkoj čaršiji. Više od dve decenije nije mario za pisanje, dok nije osetio da ga sve što je stekao ne čini zadovoljnim. I kao što je neočekivano napustio “Borbu”, tako se, pre tri godine, neočekivano vraća pisanju kolumni u listu “Danas”. I na novom početku je prilično nezainteresovan za složenije zanatske veštine literate, ali ovoga puta piše sa žarom pisca koji je pravovremeno osetio da pisanju treba da posveti život i njime ispuni svoju sudbinu. Udružio je izdavače “Otkrovenje”, “Danas” i “Službeni glasnik” i za samo dve godine objavio je tri knjige: “Sećanje na sadašnjost” (tekstovi iz “Danasa”), “Budućnost prošlosti” (kolumne iz “Borbe”) i “Istraga se nastavlja” (kolumne iz “Danasa”). U novom žaru pisanja i novom talasu javne podrške ne usporava objavljivanje knjiga, ne čini rigorozniji izbor tekstova, niti nužne stilske dorade i kraćenja, uprkos tome što zna za Andrićevu opasku da je “lako objaviti, a teško se kajati” i za iskustvo ostvarenih pisaca da je za spisateljski uspeh korisnije više pisati, a manje objavljivati. Kakvog je karaktera Bujišićeva duhovitost? Danas kada se humorom bave aforističari i humoristi, komediografi, satiričari i teoretičari književnosti, psiholozi i psihijatri, Bujišić je potpuno originalan i neponovljiv. Van svih je aforističkih i satiričkih grupa i moda. U pojavama duhovne i političke situacije današnje Srbije, njega zanimaju individualne i kolektivne sklonosti i slabosti, kakve su: glupost i kratkovidost, plitkoumnost, samoljublje i egoizam, sujeta, požuda, lakomost i koristoljublje, raspusnost, lakovernost, poltronstvo i pokvarenost. Nije mu cilj da zasmeje po svaku cenu i bilo čime. Ne priča anegdote, ne prepričava viceve, ne pravi pošalice i burleske, a najduhovitiji je. Wegove priče nemaju tradicionalnu književnu formu satire, već su svojevrsne filozofske humoreske, koje bi imale veći umetnički značaj da u njima ponekad ne varira iste ideje i da ih završava pre poslednje rečenice ili pasusa. U njima se ne bavi jeftinim aforistički dvosmislicama. One obiluju paradoksima, hiperbolama, alegorijama i sentenciozno uobličenim mislima, od kojih bi se, kada bi se izdvojile, mogla sačiniti zasebna knjiga. On je majstor inteligentnih i neočekivanih rečeničkih obrta poput onih koje koristi epski pesnik kada kaže: “Ne bojte se, dobra biti neće.” Kada govori o pomenutim karakternim slabostima običnih ljudi i naroda, vlasti i elita u Srbiji, kod njega nema antipatije, odvratnosti i gorčine kao kod Domanovića. Podsmešljive slabosti u karakterima naših ljudi, u ponašanju naroda i životu društva iznosi s osećanjem vedrine, simpatije, dobroćudnosti kakve nije iskazivao Sremac. Kod njega nema ni podrugljivosti koju je kod dinaraca uočio Jovan Cvijić i iz koje se razvila njihova sklonost ironiji, satiri i sarkazmu. Bujišić nigde nije pakostan i zajedljiv, nigde se ne ruga, nigde ne mrzi i ne zavidi. On je toliko originalan u svojoj vedrini da ga je teško slediti, jer je teško podražavati njegov bezazleni humor. Teško da je iko od aktuelnih satiričara i humorista, komediografa i aforističara, kao Bujišić, dao duhovitiju i dublju sliku našeg današnjeg mentaliteta i morala, naših lakovernih uzleta i naše nesposobnosti da učimo iz istorijskih nevolja, iz individualnih i kolektivnih posrnuća. Da je pisao kraće kolumne i objavljivao tanje knjige to bi bilo očiglednije. I jače bi pripadao ozbiljnoj književnosti.