Da li će KP Kine preživeti krizu?

Sve donedavno, većina proučavalaca kineskih zbivanja smatrala je da je KP Kine izuzetno otporna i žilava. Izgledalo je da se kroz prilagođavanje i učenje najveći i najmoćniji jednopartijski režim u svetu dovoljno izveštio u političkom smislu da može da prevaziđe teškoće koje su ugrozile i na kraju porazile vladare koji nisu bili ni izbliza toliko autokratski nastrojeni. Tokom poslednjih dveju decenija KP Kine je postigla impresivna ostvarenja: na unutrašnjem planu uspevala je da održi dvocifreni ekonomski rast koji je prkosio gravitaciji, dok je na spoljnom planu sprovodila pragmatičnu spoljnu politiku izbegavajući konfrontaciju sa SAD i metodično jačajući sopstveni prestiž i uticaj. Ipak, zbog globalne ekonomske krize i Peking se našao u nevoljama. Problemi su mnogobrojni: izvoz se naglo smanjuje, desetine miliona radnika-migranata dobijaju otkaze, milioni univerzitetski obrazovanih ljudi ne mogu da nađu posao, industrija je prenapregnuta i preti deflacijom, sektor nekretnina koji je donedavno doživljavao bum sada počinje da se strmoglavljuje. Što je najvažnije, privredni rast naglo opada i to je dosad najteži test izdržljivosti KP Kine. Naravno, mora se reći da je kineska privreda pretrpela manje udaraca nego mnoge druge. Wen bankarski sektor je izolovan i skoro da je dosad prošao bez ijedne ogrebotine. Zaista, platni bilans zemlje je dovoljno jak da može da finansira stimulativni paket od 580 milijardi dolara (iako samo četvrtina toga predstavlja stvarno novu fiskalnu potrošnju). Ogromne devizne rezerve od 1,9 biliona dolara odlična su polisa osiguranja za slučaj globalnih finansijskih poremećaja, tako da bi zemlja po svim tim pokazateljima trebalo da bude u stanju da izbegne duboku recesiju. Međutim, snižena godišnja stopa rasta – pre svega nekoliko godina taj rast je iznosio 11 posto, da bi se danas spustio na 7 posto – sama po sebi će prouzrokovati mnoge probleme. Svake godine kinesko tržište rada uvećava se za više od 10 miliona radnika, od kojih većina stiže sa sela u grad u traganju za poslom. Tako se svaki procentni poen rasta BDP može, grubo uzev, izraziti kroz milion novih radnih mesta godišnje, što znači da je Kini potreban rast BDP od najmanje 10 posto godišnje ako želi da apsorbuje tu novu radnu snagu. Budući da kraj globalne krize nije na vidiku, mnogi se sada pitaju koliko će dugo trajati kineska ekonomska stagnacija i kakav će biti njen politički uticaj. Zdrav razum kaže da će niski ekonomski rast erodirati političku legitimnost Partije i podstaći socijalne nemire, jer će migranti koji su ostali bez posla i visokoškolci koji ne mogu da nađu posao svoje frustracije izliti kroz nemire i proteste. Iako ta prognoza nije nužno pogrešna, ona je ipak nepotpuna. Snažan ekonomski rast zaista je bio najvažniji pojedinačni izvor legitimnosti KP Kine, tako da duga ekonomska stagnacija nosi sobom opasnost od razočaranja rastuće srednje klase koja je, uljuljkana prosperitetom ostvarenim u vreme posle događanja na Tjenanmenu, zapala u političku apatiju. Ekonomska politika koja favorizuje bogate, već je otuđila industrijske radnike i poljoprivrednike, dve grupacije koje su svojevremeno predstavljale socijalnu bazu Partije. Čak i u nedavnim godinama privrednog buma, bilo je dosta pobuna u bazi, tako da se godišnje odvijalo oko 90.000 štrajkova, raznih demonstracija, kolektivnih protesta i nemira. Taj nivo frustracije može samo porasti u vremenima oskudice. Čini se da bi bilo razumno očekivati da glavna opasnost vladavini KP Kine potekne iz redova gradske srednje klase, frustriranih fakultetlija i nezaposlenih migranata. Kad bi se te grupe zaista povezale u moćnu koaliciju, onda bi vladajuća partija sa najdužim stažom u istoriji zaista bila u ozbiljnom problemu. To se, međutim, neće dogoditi. Takav revolucionarni scenario prenebregava dve ključno značajne snage koje blokiraju političku promenu u Kini i sličnim autoritarnim političkim sistemima: sposobnost režima za represiju i jedinstvo elite. Ekonomska kriza i socijalni nemiri otežavaju Komunističkoj partiji Kine da vlada, ali neće umanjiti čvrstinu stege u kojoj ona drži vlast. Dovoljan je i letimičan pogled na zemlje kao što su Zimbabve, Severna Koreja, Kuba i Burma da se vidi da relativno jedinstvena elita koja kontroliše vojsku i policiju može da se drži na vlasti brutalnom silom, čak i onda kada je suočena sa ogromnim ekonomskim neuspehom. S druge strane, nejedinstvo vladajuće elite slabi represivnu moć režima i obično najavljuje propast vladara. KP Kine je već dokazala izvanrednu sposobnost da obuzda i spreči socijalne proteste i nevelike disidentske pokrete. Režim ima narodnu miliciju, dobro obučene i opremljene specijalne snage koje broje oko 250.000 ljudi. Pored toga, kineska tajna policija jedna je od najsposobnijih na svetu i ojačana je širokom mrežom doušnika. Mada je Internet otežao kontrolu informacija, kineski cenzori reaguju brzo i temeljito, ne bi li sprečili širenje opasnih vesti. Od vremena gušenja pobune na Tjenanmenu, kineska vlada je u velikoj meri usavršila svoje represivne sposobnosti. Odgovarajući na desetine hiljada pobuna svake godine, stekla je najbogatije iskustvo u svetu kada je reč o kontroli mase i rasturanju okupljene gomile demonstranata. Kineske službe državne bezbednosti primenjuju taktiku “političkog obezglavljivanja” i to čine veoma delotvorno, brzim hapšenjima vođa protesta, što njihove sledbenike ostavlja u dezorganizovanom, demoralisanom i nemoćnom stanju. Ako pogoršanje ekonomskih uslova dovede do potencijalno eksplozivne političke situacije, Partija će se čvrsto držati te oprobane prakse u nastojanju da osujeti bilo kakav organizovani pokret protiv režima. Logično se postavlja pitanje: ako nemiri nisu istinska pretnja daljoj nesmetanoj vladavini Partije, šta je onda ta pretnja? Odgovor bi lako mogao da se nađe u nejedinstvu nacionalne elite. Oni koji govore o kineskoj “autoritarnoj žilavosti i tvrdokornosti” smatraju da je jedinstvo elite jedno od najvažnijih ostvarenja KP Kine tokom poslednjih decenija, i pri tom kao dokaz navode dominaciju tehnokrata, odsustvo ideoloških sporova, uspostavljanje standardizovanih procedura, takoreći protokola za unapređenje i penzionisanje visokih zvaničnika i relativno nesmetano prenošenje nasleđa sa Đijanga Cemina na Hua Đintaoa. Ima međutim razloga da budemo skeptični u pogledu te prividne harmonije – raspored odnosa u vlasti koji se uspostavi u vreme ekonomskog prosperiteta lako može stradati kad naiđe kriza. Aktuelno kinesko rukovodstvo predstavlja delikatnu uravnoteženu koaliciju regionalnih, frakcijskih i institucionalnih interesa, i samim tim je ranjivo na svako sektašenje. Većina zapadnjaka sklona je da veruje kako je Kina blagoslovena jakim, sposobnim i odlučnim vođama. Međutim, samim kineskim vođama situacija izgleda unekoliko drugačija. Wihove biografije su zapanjujuće slične, kako profesionalne, tako i lične. Nema ni jednog jedinog čoveka koji bi se uzdigao iznad drugih kada je reč o ispoljenoj snazi liderstva, viziji ili postignutim rezultatima – što znači da niko nije neopoziv ni nezamenjiv, a to opet otvara prostor za borbu za prvenstvo. Dosad je kao stvarni kohezivni faktor KP Kine služio sveobuhvatni sistem podrške i pokroviteljstva uspostavljen u vreme dugotrajnog perioda ekonomskog rasta. Režim je koristio finansijska sredstva da bi uravnotežio domaće interese, zadovoljio različite segmente biračkog tela i kupio podršku kineske socijalne elite. Taj sistem je, međutim, veoma skup – samo na administrativne troškove ode više od 20 posto budžeta kineske vlade, a preko 40 posto kineskog BDP potiče od ulaganja u osnovna sredstva kao što su fabrike i skladišta – što je sektor u kome državno vlasništvo dominira i u kome bi mnogo toga moralo da se promeni, pre svega u smislu racionalizacije, kako bi se postigla rentabilnost. Drugačije rečeno, kineska neideološka elita čvrsto se drži Partije i ispunila je njene redove zato što se to isplati. Ali, kada usled ekonomskih teškoća presuše partijske slavine, podrška elite i lojalnost sistemu više ne mogu da se uzimaju zdravo za gotovo. Rastuće socijalno nezadovoljstvo možda neće biti dovoljno da Partiju svrgne sa vlasti, ali bi moglo biti dovoljno da se neki pripadnici elite nađu u iskušenju da situaciju iskoriste zarad sopstvene političke koristi. Takvi politički preduzetnici mogli bi da posegnu za populističkim sredstvima ne bi li oslabili svoje rivale te da, u tom procesu, otvore procepe i podele u naizgled jedinstvenim gornjim ešelonima Partije. Svaki takav izvor nezadovoljstva elite mogao bi dovesti do zbrke i pometnje u represivnom aparatu države, pa bi on samim tim gubio na sposobnosti da obuzda socijalnu nestabilnost; na taj način bi se stvorilo vrzino kolo događaja koje bi postepeno moglo da dovede do destabilizacije. Da li ovo znači da je vladavina KP Kine osuđena na propast? Ne još. Vlast je uspešno razblažila prve faze krize, gotovo da ih je razvodnila toliko da bi čak i ozbiljna napetost u najvišim ešelonima Partije mogla dovesti samo do nečeg mnogo manje drastičnog nego što je to promena režima. Međutim, kako se nastavlja ekonomsko opadanje, sva je prilika da će ono morati da ima i neke političke reperkusije – a mnogo su veći izgledi da do promena u Kini dođe odozgo nego odozdo. (Minsin Pej je viši naučni saradnik Programa za Kinu u Karnegijevoj fondaciji. Diplomirao je u Šangaju, doktorirao na Harvardu i godinama predavao na Prinstonu. Autor je dveju knjiga koje je objavio Harvard juniversiti pres: Od reforme do revolucije: Smrt komunizma u Kini i Sovjetskom Savezu (1994) i Kineska tradicija u zamci: Granice autokratije razvoja (2006). U časopisu Forin Polisi pisao je 2006. o “Mračnoj strani kineskog rasta”, a 2007. o “Korupciji koja ugrožava budućnost Kine”. Već iz tih naslova, kao i iz predviđanja zabeleženog u julu 1999, kada je pisao da “nema mnogo izgleda da Kina danas postane nestabilna kao Indonezija, ali će se to, nema sumnje, dogoditi za deset godina”, vidi se da se dr Pej nije, bar dosad, pokazao kao najpouzdaniji prognostičar. Nesporno je, međutim, da je dobar dijagnostičar vašingtonskih pogleda na Peking. Sažeo ih je u jednu rečenicu: “Republikanci su u Kini skloni da vide prvenstveno vojno-stratešku pretnju, dok demokrati ne veruju da Kina predstavlja vojnu opasnost, ali su ubeđeni da negativno utiče na američko tržište rada i skloni su da u prvi plan uvek istaknu ono što smatraju lošim kineskim rezultatima na planu poštovanja ljudskih prava.”) Foreign Affairs Priredila i prevela LJiljana Nedeljković