Gajde Vojkana Ciganina

Kladim se da niste ukapirali ovo sa svinjskim gripom, Srbi moji! Trebalo je, brale, da se Barak Obama u Meksiku, svinjskim gripom, ubije! Atentat je planiran 16. aprila, prilikom Obamine posete meksičkom Muzeju antropologije gde ga je dočekao arheolog Felipe Solis koji se sa Obamom rukovao, a, već, sutradan umro. Od čega? Od svinjskog gripa!? Obama je, dakle, bio meta, po cenu da cela planeta bude kolateralna šteta. E, sad, zašto je Felipe Solis pristao da bude žrtva? A zašto je, “ruski špijun i komunista”, po imenu Li Osvald, “pristao” da bude atentator na Kenedija? I, šta ako je arheolog Felipe Solis bio anarhista, čegevarista? Ili špijun CIA, što da ne!? Elem, rešim da bežim što dalje od Meksika. Zapalio sam za Suvu planinu, sa burazerom Dragišom iz Vrčina. Šibamo “volvićem” da, ako treba, skončam od zavičajnih svinja. Ah, kako bi slatka bila smrt od poludivlje mangulice! Mada ministar Tomica je, onomad, na Javnom servisu, napravio dramatičan obrt: “Pre svinja od čoveka može da dobije svinjski grip nego li čovek od svinje”. Ovu kopernikansku izjavu treba, ipak, uzeti sa rezervom jer nam je Tomica ekspert, pre svega, za bolesti ljudskog dupeta. Svrni-obrni, za ovu svinjsku globalnu temu dobro dođe Dragoš Kalajić, arijevac po zanimanju, a koji je često voleo da kaže: “Građanin je obična svinja koja bi da umre prirodnom smrću.” I to, manje- više, uspeva skoro svakom građaninu. Sem, naravno, ako nisi predsednik Amerike ili tamo neke Srbije. U Mokri nas čeka “četnički ručak” Zorana Kokočana. A to vam je pasulj, sa suvom butkicom i sa kuvanom pa zapečenom ovčetinom, pa zaliješ vinom, dva litra po osobi. A ovi moji u Mokri ne izlaze u planinu za 1. maj, već, za drugi!? I niko da ti tačno kaže zašto. Neki kažu da je to “četnički uranak” u inat prvomajskom, komunističkom. A ono, stariji u selu sećaju se da se i pre “komunaca” išlo za drugi maj u Ravnište, podno Suve planine. Ah, Ravnište, moje Ravnište, opet me oberučke dočekuje i to mirisnim, čak mediteranskim, travama. Qubim dovratnik kamene kuće. Jer, taj kamen suvoplaninski mi je dedovina, kamen mi je otac i majka. A ovi roditelji od krvi i mesa što su, e, to su ti, bajo, samo Darvinova puka pomagala. Tu, pored moje kamene zadužbine okupili smo se, mi, mokranski zarezojci, ljuta sekta bez žena koja i zimi i leti slavi Svetog Trifuna, vinsku slavu, našeg Zarezoju. I, opet, brale, kao zimus, težak megdan. Prvo se probalo po tri-četiri, naravno, različite rakije uz meze. Kozji sir, slaninu i zaostalu turšiju. Onda se krenulo u roštiljanje, a na dugačkom stolu čeka te pet vrsta vina i sve to treba da se proba, a da se ostane na nogama. I udri, pij, pa pregrađuj sa pljeskavicama, pa menjaj vino, te začepi sa vešalicama, a iza trećeg vina podupri kobasicama. Ali, vina su prokleta, i, baš kao i voda, pronađu pukotinu u brani od mesišta, pa se sa ostalim vinima u stomaku pomešaju. Na suvoplaninskom Nepobedivom Suncu koje te kao macola mlati po potiljku. Kad, poče, izdaleka, da pište gajde Vojkana Ciganina! Prati ga Zokijeva bas truba, a bubanj potkiva li, potkiva. I, ne znam da li znaš koliko je opasan spoj gajda i trube, moj Srbine, tu srce može, očas, da pukne! Još kad je Vojkan, blago nafifleisan, zasvirao “Tri livade, tri livade, nigde lada nema...”, a to je pesma mojih dedova, e, tu sam pomislio da je tajna služba Dačićeva poslala Vojkana gajdaša da me, sofisticirano, kao Obamu, atentira. Jer, izgleda da je prošlo vreme snajpera, sada se u srce gađa svinjskim gripom i gajdama! Onda su na red došle pesme brže, đavolske, pesme čobanske, rekao bih, gotovo “keltske”. I skočiše sa slavskih dugačkih klupa moji zarezojci. Zaigraše matorci kao momci, Tomča i Dopča prednjače, a prate ih Ćilibarda i Bobodžan. Igram sa njima, onako, u klompama, a dobuju mi žile ludare u slepoočnicama. Pište gajde, a planina odjekuje, a Jung zapanjen sve ovo posmatra, od čuda mu lula iz usta, na zelenu travicu, ispada. Jer, gle, video je Kelte usred Suve planine i to 2. maja 2009. godine! A onda se, odnekud, pojavila i moja mlada “šumska straža” sa Saškom na čelu. Pa, kad su oni od Vojkanovih gajda pobesneli, mi stariji smo se sklonili i samo smo ih gledali, a oni su nam, divljom igrom, srca punili... Ah, Srbi, Srbi! Dok su vam gajde na čelu vojske išle, pred vama je svaka tuđa vojska drhtala! A kada ste se gajda odrekli, tada ste sebi ruke i noge odsekli, a glavu, pred Nemanjiće, na panj stavili! Uh, kako je, sledećeg jutra, bolela glava od mamurluka. Na prvu jutarnju kafu otišao sam sa burazerom kod Velje Blizanca. Živi u Mokri, ali radi u Nišu, i svakog jutra u četiri žuri “na lokal za Niš”. U to, još gluvo vreme, video je vanzemaljce! Eej, usred sela, kod Dopčine kuće. Po Velji, bili su “tanki i visoki”, preko dva i po metra, “obučeni u gnjuračko”, a “cevanice im ko pivske flaše”, a stopala im “liče na kopite”. Prošli su pored Velje ćuteći i otišli ka Mokranskom vrelu. Da nisu neki Šutanovčevi? “Ma, jok, bre, visoki su, kažem ti, tri metra! A videli su ih i u Gornju Koritnicu, kad je pala njina letelica”, mada vojska kaže da je pao meteor”. A “ima ih, bar, tries gore u Rakoš“ i „odonde kontrolišu Mokru, a i celu Srbiju”. Diriguju, izgleda, i Bokiju, a on se, evo, sve više, vraća Miloševiću... Velja, na kraju, kaže: “Jedni vanzemaljci izlaze sa žuto svetlo i oni su dobri. Al, ovi što izlaze iz plavo svetlo, ti su opasni, oće da ubivaju, na lice mesto.” Na rastanku, Velji Blizancu poklonim mog “Bezbožnika” u kome moj glavni junak Pejča, po nalogu Gospoda, pravi Nojevu lađu gore na vrh Suve planine. Tu me Velja, načisto, dotuče: “Pa, ima, gore, na Preslab NOJEVA ALKA, sva urasla u školjke!” Ovde Jungu, opet, padne lula iz usta, i jedva izusti: “Jebem ti, gde sam došo!?” Te nedelje smo tri puta “doručkovali”, praseće i jagnjeće, pa smo ručak i preskočili. U Beloj Palanci stignem samo da se pozdravim sa Nokom, drugarom iz detinjstva, a on samo što je iz Klenja došao od svojih svinja. Qubimo se, triput, po srpski. Da mi nije njega Dačić podmetnuo da me, svinjskim gripom, likvidira? Kad sam te noći u Gročanskoj, kao zaklan, zaspao, došla mi je u san moja Crna sa gajdašima: “Tvoja teorija sa svinjskim gripom i Obamom je duhovita. Ali, nisi li pročitao da ser Dejvid Atenboro, ekolog svetskog glasa, poručuje da treba smanjiti broj ljudi na planeti da bi se zaštitila druga živa bića. Wegova poruka je: zaustavite se na dvoje dece! I, evo, ja, Crna iz Vrčina, rađam samo po četiri mačeta! Opasuljite se ljudi, jer mogu da počnu da rade i mačji virusi!”