Zatočenici “najgluplje ideje na svetu”

Posle „radnika sa četiri prsta”, Srbijom marširaju – štrajkači glađu. „Odlučila sam da porodici poručim da mi oproste za njihov bol, naša muka je i njihova, ali mi ovde – ne odustajemo.” (Poruka Radojle Vukotić predsednice sindikata kragujevačkog „Partizana” 16. dana štrajka glađu.) Zvuči, kao poruka proletera sa kote smrti. A: „Kako nezvanično saznajemo”, javlja reporter s lica mesta, „analize krvi radnika koji su u teškom stanju pokazuju da ovi ljudi stvarno (!?) ne uzimaju ništa osim tečnosti.” Proverava se, proverava nego šta. Odavno je ovde zaživelo ono što je jednom pojednostavljeno rečeno: da oni kojima je do poštenja treba da se drže manastira. Čitavim generacijama i slojevima srpskog društva, onim najglasnijim, nije blizu pameti da bi se „normalan čovek” u situaciji – u kojoj nema direktne koristi – mogao držati date reči, poštenja, čojstva i tako koječega. I „radnički Kragujevac” je, dok njegova „radnička klasa putuje za raj”, odgovorio u duhu novog vremena. Gradska slava je bogato i bučno proslavljena na gradskom trgu. Čak je i kćerka jednog štrajkača zapevala od srca. Shonj must go on! , odgovorila je začuđeno na neumesna pitanja novinara senzacionalista. Inače, oni koji bojkotuju slavu su politički motivisani, poručio je gradonačelnik. Jer je nemoguće da danas u Srbiji radnik traži da mu se isplati nadnica. Ne može se radnik sam toga setiti, nego mu to mora neko šapnuti na uvo, neki pametan ali pokvaren političar. Gradonačelnikov protivnik, jer on koji natčovečanskim naporima dovlači „Fijat” u Šumadiju, nikad ne bi savetovao radnike da traže tako banalne stvari. Ajde da se pregrize nešto s ražnja, da popijemo neku, o neisplaćenim nadnicama sutra. Svaki put kad čujem neku „toplu ljudsku reč” upućenu štrajkačima da, bre, prekinu taj glupi štrajk „koji ne vodi ničemu”, pitam se: šta, u stvari, misle ti „dobronamerni” javni poslenici da poruče na smrt unesrećenim pripadnicima srpskog radništva? Da se odreknu sebe? Hrane, života? Poslednje linije svojih ogoljenih principa? Ili im možda ti učeni ljudi savetuju da se ponašaju kako to pristoji radničkoj klasi iz njene dva veka duge svetle istorije? Da, recimo, pogledaju u gradskoj biblioteci zaboravljene i požutelE knjižice (ako ih neki savestan ljubitelj novog doba nije spalio za vreme protesta devedesetih) i utvrde kako su to njihovi pradedovi radili i u „crvenom Kragujevcu”? Ipak, teško je poverovati da „dobronamerni” misle u tom pravcu. Jer mogli bi se radnici setiti Neda Luda pa početi vlasniku „Partizana” rastavljati mašine na sastavne delove, mogli bi naći nešto kod Bakunjina ili se organizovati kako je to Marks zamišljao a Lenjin (i hiljade praktičara širom sveta od Roze Luksembrug do Če Gevare) sproveo u delo – pa da „osvešteni” krenu do gradonačelnikove kancelarije, a onda dalje, severnije, ka prestonici... Ne, u to je teško poverovati. Nema sumnje da će ti koji državi zadaju strašne probleme tako što se samouništavaju – uskoro biti samo deo sećanja na mučninu koje će se društvo morati drugačije i drastičnije rešavati. Svetska organizacija rada predviđa da će ove godine 50 miliona ljudi ostati bez posla. Nezaposlenost je kancer društva, dijagnosticira Wujork tajmsov komentator Bob Herbert, povodom činjenice da je u aprilu u prvoj ekonomiji sveta ugašeno – 540.000 radnih mesta. Manite se priča o berzama i bankarskim virtuelnim transakcijama, kažite mi da li siromašni i oni iz srednje klase mogu naći posao. Ako ne mogu društvo je u velikim problemima, kaže Herbert. Razgrađuju se i najuzvišenije mantre neoliberalnog društva. Jedan od najuglednijih svetskih menadžera DŽek Velč – koji je svojevremeno govorio da korporacije treba da se isključivo fokusiraju na dobit svojih akcionara, i što se doskora uzimalo kao zakon nad zakonima – sada priznaje da je to „najgluplja ideja na svetu”. Velčova prvotna misao sadržana je i u zakonima koje su naši „narodni predstavnici” doneli u našoj Narodnoj skupštini. Ali sad se „zna” da se uz, profit i progres, valja setiti i golog života onih koji proizvode „novu vrednost” i, na kraju, kupuju je. Kao žrtva Velčove filozofije klasična radnička klasa – iz prošlog veka – sasvim je marginalizovana i izgurana do Biroa za zapošljavanje. Kad se ukaže prilika izmarširaju na ulice. Ali stižu, u hordama, i oni koji su se do juče smatrali „velikim dobitnicima”: brend-menadžeri, ejč-ar direktori, izvršioci raznih nivoa i profila, sekjuriti pipl, egzekjutiv personal, pi-ar konsultanti, edvajzeri, marketinški magovi, organizatori, koordinatori, i kako se sve nisu imenovala zanimanja mladog sveta oduševljenog što ga na radnom mestu ne zovu kao očeve i majke – šalterski službenik, portir, sekretarica, trgovac, knjigovođa, šofer – radnik ili zemljoradnik. Kad se sad taj svet pun energije, a natovaren lizing obavezama i orobljen kamatama kredita koji su već pokrivani kreditima na kredit, progonjen pretnjama o prinudnom izvršenju – kad se oni pogledaju u ogledalu, njima svakako neće pasti na um da sebi puštaju krv i gladuju. Uopšte nije dobro. Nije stvar u odbrani režima, društva nisu pripremljena na te situacije. Jedino, svi bez ostatka, od Vašingtona do Minska, nisu žalili za opremu specijalnih jedinica za razbijanje demonstracija. Sociolozi podsećaju da, za razliku od kapitalizma iz 30-ih godina prošlog veka, neoliberalni kapitalizam koji su „osmislili” Margaret Tačer i Ronald Regan, nije razvio alternative. Pad Berlinskog zida je iskompromitovao socijalističku ideju, nema sindikata s kredibilitetom – pa je ostalo kao sredstvo tek plašenje javnosti „desnim ekstremizmom”, revnosnim podsećanjem na „kristalne noći”, holokaust i koncentracione logore. Svi kanali su zatvoreni, a rušilačke energije je sve više. Kapital se bori za sopstveni opstanak, kapitalistička država spasava banke i proizvođače automobila, mediji ne odustaju od proizvodnje paralelnih svetova večne zabave nadajući se da se tu još skrivaju kakvi-takvi profiti, vojnici se naoružavaju... Loše je u razvijenom svetu, a još gore kod nas. Jedna po jedna tačka „optimizma institucija” se gasi. Qudi zasad, uglavnom, gledaju ćutke...