Kako je kradeno Kosovo

Vaclav Dvoržak, češki reditelj i autor dokumentarnog filma „Ukradeno Kosovo”, čija sadržina je uzbunila češku javnost još pre zvaničnog prikazivanja, ponovo je bio u kratkoj poseti Kosovu i Metohiji. Za NIN govori o razlozima te posete, kao i o pokušajima da se u Češkoj zabrani njegov film koji je jesenas prikazan i na našoj televiziji. - Pre nekoliko dana sam se vratio sa Kosova gde sam boravio sa humanitarnom organizacijom „Prijatelji Srba sa Kosova”. Obišli smo ljude koji žive u getima i logorima kako bi im koliko-toliko pomogli. U Češkoj pripremamo letnje kampove kako bi ih malo oslobodili frustracije i osećanja uplašenosti. Čak smo organizovali i usvajanje celih srpskih porodica. Ja putujem sa njima i snimam. Koliko je vaš film uticao na to da se slika o Kosovu promeni u Češkoj? - Qudi se za to nisu mnogo zanimali. Uglavnom su preuzimani izveštaji stranih agencija i TV stanica, kao što je CNN, i to je išlo kao događaji iz sveta. Interesantno je ponašanje čeških novinara. Recimo, novinar koji živi u Nemačkoj otvorenije i objektivnije je pisao o Kosovu, nego novinar koji živi u Češkoj. Da li je to neka vrsta autocenzure? - Da, uglavnom. U totalitarizmu je bila prava cenzura. Stvari su bile jasne. Mogao si se prepirati i boriti se. Ovo je mnogo opasnije. Qudi sami znaju šta ne smeju. To ukazuje na stanje u češkim medijima. O nekim temama uopšte se ne diskutuje. Neki se boje, a neki o tome ne znaju mnogo. Nemaju svoje mišljenje. Kada se radi o Kosovu bili smo pod velikim pritiskom propagande. U vašem filmu težište je, uglavnom, na 90-im godinama na Kosovu. Ima li taj odijum prema njemu možda veze sa Miloševićem koji je vladao u tom periodu? Postoji uverenje da je on svoju karijeru velikog nacionaliste napravio na Kosovu. Ja sam taj trenutak kada je legenda počela, u filmu pokazao. Ali sam napravio i mapu progona i isterivanja Srba sa Kosova, koji su se dogodili pre toga. To kod nas u Češkoj niko nije znao. Pokazao sam i ono što su komunisti uradili, ili prećutali jer im se nije uklapalo u šablon bratstva i jedinstva. Vaša zemlja je prva ustala protiv sovjetskog režima. Odakle, onda, taj antagonizam i smetnje oko prikazivanja filma? - Dvadeset godina kod nas traje autocenzura kao inercija starih vremena. Posle intervencije trupa Varšavskog pakta nekoliko stotina hiljada ljudi je izgubilo posao. U Slovačkoj toga nije bilo. Česi su se borili za demokratiju, a Slovaci za federalizaciju. Onaj koji je sa Brežnjevom napravio dogovor bio je Husak, Slovak. Film je trebalo da bude prikazan 17. marta 2008. godine, na godišnjicu poslednjeg progona Srba. Kako je došlo do otkazivanja? - Pitali su me kad bi trebalo da se film prikaže. Rekao sam – u martu je bilo bombardovanje i bio je pogrom Srba na Kosovu. Rekli su – u redu, biće u martu. Onda su malo odložili produkciju, tako da nismo mogli da upadnemo u martovski termin. Kada je glavna dramaturginja videla film na materijalu, rekla je da on nije uravnotežen, da je to prosrpski film. Htela je da vrši cenzorske intervencije, da nešto promeni, neke izjave, komentare. Za mene to nije dolazilo u obzir. Na sreću direktorka je rekla – dobro, to je tvoje pravo, mi u to nećemo da se mešamo. Kako je došlo do toga da se traži drugi film koji bi bio ravnoteža vašem? - Kada je ipak došlo do zabrane emitovanja, napravio sam kasetu i rešio da je prikažem novinarima koji se bave Balkanom. Pozvao sam i novinare koji rade za britanske listove. Jedan od njih je odluku o zabrani objavio u engleskom dnevnom listu. Tako je krenula bura. Film je novinarima i balkanolozima prikazan u Kući narodnih manjina u Pragu, gde je bila i srpska manjina. Neko je napravio kopiju diska, umnožio ga i pustio na Internet. Na Jutjubu to je videlo 80.000 ljudi. Češka TV intervenisala je i povukla film sa Interneta, pozivajući se, tobož, na svoje autorstvo, iako ga ona nije imala. U međuvremenu to su sa Jutjuba preuzeli i drugi serveri i film je bez ikakve cenzure krenuo svuda. Tek je onda krenula prava diskusija. Govorilo se o tabuima i zabranama i da to u demokratskim zemljama ne bi smelo da se dešava. Češka je članica EU i članica NATO-a koji je bombardovao Srbiju. Ima li to nekog uticaja na odnos prema filmu? - Moguće je, kao refleks na tu situaciju. Videli su da se o NATO-u odjednom govori u sasvim drugom kontekstu. To nije onaj NATO koji se borio protiv SSSR-a. Ušli smo u drugačiji NATO koji nije odbrambeni i defanzivni. Zanimljivo je da u Srbiji nije prikazana cela verzija filma. Fali prvi minut – njegov prolog. U tom prologu se govori – 12. marta smo (mi Česi) ušli u NATO. Za nepune dve nedelje NATO je bez odobrenja Organizacije UN počeo da bombarduje Jugoslaviju. Zašto taj minut nije prikazan kod nas? - Ne znam. Ovdašnji dramaturg, u Srbiji, koji je film pripremio za emitovanje, kaže da nije dobio celu verziju. Što je vrlo čudno. Mi smo i pravili film da pokažemo kako funkcioniše NATO i kako na Kosovu ne funkcionišu UN i KFOR. Tokom snimanja, da li ste očekivali ono što se nameće kao rezime u filmu, a to je da je Kosovo ukradeno od Srba? - Bio sam potpuno zapanjen. Nešto sam znao, ali kada to konkretno vidite, onda je to strašno. Još strašnije je kada vidite šta rade međunarodne organizacije, koje su obećavale da će da srede situaciju, da naprave normalne prilike, a odjednom su na strani terorista, nasilnika. Govorili su mi i prebacivali kako to da u filmu ne istupa ni jedan Albanac, iako sam ja pokazao i progonjene Albance, koji su takođe bili žrtve terorista. Te, zašto nema albanskih političara. Tražili su objašnjenje. Rekao sam da obrađujući genocid nad Jevrejima, nećete zvati Ajhmana, čuvare i kapoe. Filmom „Ukradeno Kosovo” vi ste objasnili šta se tamo desilo. Da li je to za vas završena priča? - Nikako. Želim posle toliko godina da napravim ponovo film o tim ljudima, jer sam šokiran onim što se dogodilo. Hoću da napravim priču o Srbinu koji živi između puta i reke, na svom parčetu zemlje. Sa druge strane je ogroman albanski hotel sa bazenom. Gore u brdu su Albanci, levo i desno su Albanci. On je bukvalno tu zarobljen i opkoljen. Ili, o selu Novaci, kod Prizrena, gde živi 26 starih ljudi, od 75 do 80 godina. Nijedno dete. Oko sela su hiljade hektara vinograda potpuno uništenih i zaraslih. O tome hoću da snimam film.