Krcun se kajao zbog Draže

Svedočenje: Milan Trešnjić, major Ozne Milan Trešnjić jedan je od retkih koji je javno krajem osamdesetih progovorio o svojim komunističkim idealima i zabludama. Objavio pored stručnih publikacija, priča i feljtona i sledeće knjige: Naličje elipse (1962), Legende obaveštajne (1964) Špijunski poker (1988), Vreme razlaza (1989) i Od Tuđmana do Broza (1990). Kao penzioner prevodi stručne i naučne tekstove. Kako su počeli obračuni s političkim neistomišljenicima? - Na početku rata naš moral je bio najvišeg kvaliteta i prednjačili su komesari kao članovi Partije. Onda je počelo: uži i širi štabovi, bolja kuhinja za oficire... A kad smo došli u Beograd odjednom diplomatski magacini za zaslužne drugove, praksa raširena u sovjetskoj Rusiji. Mnogi su to zloupotrebili kad su se uselili u vile na Dedinju. O tome je prvi progovorio Branko Ćopić. Sjajan čovek i pisac, hrabar i pošten, dobro sam ga poznavao. Morao je da napiše Jeretičku priču zbog koje je umalo stradao i doživotno praćen od službe... Vaš prvi susret s Rusima? - Sećam se, proleteo sam kroz Aranđelovac iz Vreoca. Ja i kolega jahali smo konje, kad u Mladenovcu grupa pijanih Rusa, opkolili nas i viču “Davaj konja!” A ja se dosetih pa im odgovaram na ruskom: Da li ti znaš ko sam ja! Ja sam NKVD! I svi su se razbežali. Inače, Rusi nas nisu mnogo zarezivali. Prođu, pokupe krupne ribe, a mi se bakćemo sa ostalima. Qutili su se kad smo uhvatili Dražu Mihailovića bez njihovog znanja. Kako se postavljao Josip Broz Tito? - Vešt je to bio čovek. Tri puta je izbegao atentat. Neverovatno lukav, majstor nad majstorima. On je isplanirao IB raskol. Poslao je u Ankaru Kopiniča, pa je ovaj otud opanjkavao sopstvenu Partiju da bi isprovocirao Staljina. Ibeovci su uglavnom bili pošten i naivan svet, i nešto karijerista i fanatika. Tito ih je sve pohapsio i poslao na Goli otok, a time je dobio poene na Zapadu i istovremeno otklonio opasnost od prevrata. Dok je bio živ, Jugoslavija nije mogla da se raspadne. Meni je nemački diplomata, Brantov saradnik Emke, rekao da nam pomažu samo zato što je Tito izuzetna brana Sovjetskom Savezu i ruskom ekspanzionizmu na Balkan. Titov govor u hotelu “Esplanada” u Zagrebu 1971. u jeku maspoka, u kojem je ustuknuo pred hrvatskim nacionalizmom i separatizmom, pokolebao je moje poverenje u njega. Na ta Titova predubeđenja nalegli su realni nacionalni interesi Hrvata i Slovenaca, Kardelja i Bakarića... - Broz je od Srba pravio Jugoslovene, a ostali to nisu bili. Najveći poklon Krcuna i Rankovića Titu bio je kad su uhvatili i kasnije osudili Dražu Mihailovića. Duboko sam ubeđen da se Krcun posle pokajao. Slobodan Penezić je bio hrabar i smeo čovek, smeo je čak i Titu sve da kaže u oči. A Draža Mihailović? - Veliki antikomunista, nesporno. Da se borio protiv Nemaca za oslobođenje, laž je. Uglavnom je kolaborirao. Bio je saradnik Intilidžens servisa još od pre rata. Očekivao je svojih pet minuta, iskrcavanje saveznika. Britanska tajna služba je mogla da ga spase posle 1945. Znali su gde je, ali su ga već otpisali i on je poslužio Čerčilu samo kao pion u šahovskom gambitu. Inače, i ustanak u Beloj Crkvi 1941. planuo je po naređenju Vinstona Čerčila. Čerčil se nadao da će posle martovskog puča Balkan da se zapali, međutim, stvar je propala, pa se nadao da će to učiniti Draža, međutim do toga nije došlo. Zašto se, recimo, danas ne kaže gde je grob Draže Mihailovića kad to nema nikakve posledice po režim? – Za grob Draže Mihailovića bi moralo da se zna. On je komisijski streljan i po zakonu. To bi moralo negde da piše, a ne ovako da se naklapa po medijima. Tačno se zna. Mislim da je streljan na vojnički način i propisno sahranjen. Oni koji to danas kriju postižu sasvim suprotan efekat i od njega prave još veću legendu, što objektivno nije zaslužio. Uloga Aleksandra Rankovića? - Tragična ličnost. Slepo je verovao da će KPJ sačuvati Jugoslaviju. Ranković je bio veran Titu do groba, pošten i dobar čovek, ali naivan. Wegova supruga Slavka, sjajna žena, inače moja školska drugarica. Nisu pripadali svetu sa Dedinja, kojeg je u svojim knjigama naslikao Đilas. Inače i Blagoje Nešković je Titu mogao da kaže sve, pa i da ga opsuje. Smenjen je ali nije proganjan, što je bilo čudno iako je bio drzak prema Titu. Afera prisluškivanja? - Ma, kakva afera prisluškivanja. To su smešne stvari, čista nameštaljka. Nije mogao Ranković da se nosi sa mnogo prepredenijim Titom, starim kominternovskim agentom. Ranković je bio loš policajac, jer da je bio dobar znao bi ko je Tito. Ali Krcun je u časovima ljutnje i očaja navodno znao da uzvikne: Nismo se mi, bre, borili, za čupavog Marksa, već za Srbiju! A posle smene Miloja Jovanovića Bradonje, pitao je u prisustvu Rankovića: Kada smo nas dvojica, druže Tito, na redu? On je bio neko i nešto među srpskim komunistima, plašio ga se Broz i zato je ubijen... Mislite da je to bila likvidacija? - Pa, naravno. Tu nameštaljku su pomogli Jovan Veselinov i Mihailo Švabić i još neki koji nisu išli u Užice na taj sastanak, nego su namestili njega. A Slavko Ristić je kasnije priznao da je morao pod pritiskom da daje te izjave. Celu aferu režirali su KOS i Ivan Mišković. Moj dobar prijatelj Lazarević je poginuo s njim, dok je druga saputnica, Užičanka, slučajno preživela. A likvidacije aktivista političke emigracije? - O likvidaciji političkih emigranata ne znam puno jer to nije bilo u mojoj sferi delovanja. Ipak, znam dobro da se ustaška emigracija u vreme Brežnjeva najviše oslanjala na KGB. KGB je računao i sa ibeovcima. Država je, naročito posle čehoslovačke krize, bila osetljiva i oprezna prema SSSR-u i njegovim planovima, a još više posle čuvenog razgovora Brežnjev-Tito u vreme maspoka uoči 1. maja 1971, u toku 17. sednice Predsedništva CK SKJ kada je Brežnjev navodno nudio vojnu pomoć... (Autor je saradnik Instituta za savremenu istoriju, Beograd)