Srbi u ratu za hranu

Bizarna je slučajnost što je onog dana kad se biralo mlado jagnje i domaće belo za predsednikovu večeru u čast DŽoa Bajdena, na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu počinjao skup o bezbednosti i sigurnosti hrane – organizovan u okviru projekta NATO-a Nauka u službi mira i bezbednosti (NATO Science for Peace and Security). Ruku na srce, ovaj skup (od 18. do 22. maja) koji su organizovali beogradski Poljoprivredni fakultet i Univerzitet u Tenesiju, pod pokroviteljstvom srpskog ministarstva za nauku, bio je daleko suvoparnijeg naziva od šumadijskih palačinki s prelivom od malina koje je potpredsednik Bajden dobio za desert. Suvoparnijeg, ali poučnog (ko ume da čita): Bezbednost i sigurnost hrane – brze metode za detekciju, kreiranje politike i hitan odgovor. Valjda zbog činjenice da je reč o naučnom skupu, pa makar i onom koji NATO sponzoriše u službi mira (pogledajte na sajtu www.nato.int/science/calendar/current-calendar.pdf) nije izazvao pažnju javnosti. Profesor dr Miomir Nikšić sa Katedre za tehnološku mikrobiologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i kodirektor ovog skupa, u razgovoru za NIN reče da je „NATO zainteresovan sa svim svojim članicama i partnerima iz celog sveta za bezbednost i sigurnost hrane“. Jer, hrana u Ameriku i Evropu dolazi iz celog sveta, tako da je važno da u najzabačenijem delu Zemljinoga šara hrana bude bezbedna i sigurna. Nikad se ne zna kad, odakle i zašto inficirana hrana može da stigne u razvijeni svet. Zato su u Beograd na pet dana i došli naučnici-predavači iz SAD, Holandije i Slovenije da, kako se to danas kaže, „razmene iskustva“ sa šezdesetak najeminentnijih naučnika sa univerziteta, iz instituta, te stručnjaka iz poljoprivredne industrije balkanskog ex-YU regiona: iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore. Američko-srpske (ne)prilike: Za razliku od Srbije, koja tek ovih dana usvaja 15 važnih agrarnih zakona (jedan od njih je i o bezbednosti hrane, pripreman ravno sedam godina) kako bi se bar formalno prilagodila propisima EU, Sjedinjenim Državama i NATO-u je potpuno jasno da hrana može da bude i ozbiljno oružje. Za ilustraciju, vredi podsetiti da ni ministar zdravlja Tomi Tompson, 2004. napuštajući Bušovu administraciju, nije mogao da se suzdrži od komentara da ga čudi što nije bilo terorističkih napada zatrovanom hranom, posle čega su mediji i građani danima strepeli i analizirali sigurnost američkog lanca snabdevanja hranom i od vlade tražili dodatne mere. Te iste godine, recimo i to, procene su da se dogodilo 76 miliona slučajeva različitih trovanja hranom, od toga 365.000 ljudi je hospitalizovano, a 5.000 ljudi je umrlo zbog patogena koji su kontaminirali hranu, podaci su koje iznosi dr Nikšić. Sva ta trovanja godišnje koštaju Ameriku sedam milijardi dolara. Mnogo je i neregistrovanih slučajeva, pa svako registrovano trovanje treba pomnožiti sa četiri ili pet. „Svaka fabrika hrane je osetljivo mesto potencijalne pretnje da može da posluži kao vrsta oružja, namerno ili slučajno“, kaže dr Nikšić. To su, dakle, američke (ne)prilike iako za američki sistem analize i prikupljanja podataka kažu da je ubedljivo najbolji na svetu. Amerikanci imaju čitav niz agencija koje fantastičnom brzinom prikupljaju podatke, jer bilo koje trovanje hranom da se dogodi, zakonska je obaveza svakoga, od proizvođača hrane do lekara, da prijavi slučaj trovanja. Pri tom, postoji Centar za kontrolu bolesti (CDC), objašnjava profesor Nikšić, koji je dužan ne samo da prati tok trovanja hranom nego da nađe uzročnika koji je u tom lancu, sa koje je njive potekla kontaminacija ili koji je radnik u restoranu ugrozio ispravnost hrane. Dobra ilustracija za (ne)prilike u Srbiji jeste da se od 1980. godine nisu menjale metode za analize, kako kaže dr Nikšić, ako se ne računa nekoliko kozmetičkih izmena, a od 1993. nije promenjen ni pravilnik za mikrobiološke analize: „Pravilnik o mikrobiološkim kriterijumima za hranu koji se odnose na bezbednost i higijenu proizvodnje stupiće na snagu kad bude donet krovni zakon o hrani. Učestvovao sam u izradi ovog pravilnika. Postoji, recimo, niz standarda koji treba da se poštuju u proizvodnji hrane, dakle mnogo pre analize konačnog proizvoda. Jedan od njih je HACCP sertifikat (Hazard Analysis Critical Control Point, što u prevodu na srpski znači Analiza opasnosti i kritične kontrolne tačke). Konačno i kod nas, od januara ove godine, mora da se radi po principima HACCP-a a to naročito važi za proizvođače hrane životinjskog porekla, mlekare... To znači da se proizvodnja analizira po segmentima na određenim kontrolnim kritičnim tačkama, svakodnevno, kako bi finalni proizvod bio bezbedan. Bez tog sertifikata ne može se hrana izvoziti u EU i SAD. Ali to bi trebalo da bude standard i za domaću upotrebu. Hrana mora biti jednakog kvaliteta i bezbednosti, ne sme da postoji hrana za izvoz i hrana za nas.“ Ipak, bezbednost hrane u Srbiji na osnovu mikrobioloških i fizičko-hemijskih parametara poslednjih deset, dvanaest godina je nepromenljiva, naglašava profesor Nikšić, mada procenat neispravnih proizvoda ima tendenciju laganog pada: „Generalni zaključak je da se ovde jede prosečna hrana u pogledu ovih parametara bez obzira na to da li je uvozna ili domaća. Broj uzoraka domaće i uvozne hrane koji se uzima sa tržišta za analizu nije isti. Kako se domaća hrana daleko češće i više analizira u laboratorijama, broj utvrđenih neispravnih namirnica domaćeg porekla izgleda da je time veći. Zato kada je procenat neispravnih uzoraka iz uvoza manji, to ne znači da je zaista i manji.“ Zaharije Trnavčević pak tvrdi da se u Srbiji jede zdravo a slatko na svakoj pijaci, na svakoj berzi hrane. Samo što još nemamo sve dokaze za to. Urednik „Znanja na poklon“ na TV B92 (nekad „Znanje-imanje“ na TV Beograd) uzimao je za svoju emisiju uzorke hrane sa Futoške pijace, papriku, paradajz, kruške, jabuke, i nosio u Bečej u laboratoriju. Kaže da nije bilo prekoračenja bilo kog ostatka nekog opasnog elementa: „Platili smo analizu, novinari obično to ne rade, ali je to bio jedini način da proverimo jedemo li zdravu hranu. Za 60 godina bavljenja novinarstvom, ali da uzmem poslednjih dvadeset, nikada se nisam bavio katastrofičnim vestima i paničenjem ljudi.“ Zanimljivo za priču o zakonu o bezbednosti hrane, i da li ga (zajedno sa zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda) sve ove godine koče uvoznički i proizvođački lobiji (valjda će biti usvojen dok ovaj broj NIN-a bude u prodaji), jeste i zašto je Zaharije Trnavčević prošle godine ipak objavio da je u nekim uzorcima naše maline nađeno četiri puta više zabranjenog pesticida: „Uvedene su, naime, tri kategorije herbicida i pesticida, zelenih bezopasnih, žutih manje opasnih i crvenih koji su povučeni iz upotrebe. Nemačka hemijska fabrika koja je u zalihama još imala količinu do juče korišćenih a danas stavljenih na listu crvenih produkata, da bi izvukla neki evro, prodala ih je po bagatelnim cenama našim uvoznicima, kojima je motiv opet zarada a ne zdrava hrana. Onda su ljudi prskali maline preparatom u kom ima tog sastojka, ditijakarbamida, u većoj količini od dozvoljene. Odmah je stiglo upozorenje dobronamernih ljudi koji znaju da imamo kvalitetnu robu, koji su znali da je to incidentan slučaj, znali su i nemačko poreklo crvenog preparata.“ Trnavčević kao glavni problem vidi činjenicu da je podela odgovornosti kod nas neverovatno velika tako da „treba složiti četiri-pet ministarstava, i Ministarstvo trgovine, i Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo zdravlja... koji će da usaglase standarde... i ostale besmislene formulacije, da bi se dogovorili ko će od njih da kontroliše, a ko će da plaća laboratorijske nalaze“. Bezbedna i (ne)kvalitetna: Naš ministar poljoprivrede dr Saša Dragin poslednjih meseci tvrdi da će zakon o bezbednosti hrane sve da dovede u red i da će „od štale do police u supermarketu“ da se zna baš sve o proizvodu. Biće, kaže, isti kao i u EU. Tako da nećemo morati da brinemo šta jedemo. Jer, izričit je u tome da je bezbedna hrana i kvalitetna hrana. A da ono što mi zovemo ukusnom, domaćom, seljačkom i zdravom hranom ne mora biti uvek i bezbedno. Činjenica je međutim da u Srbiji, sem onih koji još uvek imaju nekoga na selu, ne znate kako je gajeno pile koje kupujete. Ni prase. Čime je hranjeno (kukuruzom ili koncentratom), gde je čupkalo travu. Ni da li ste kupili soma ili neku ribu iz dalekih mora što vam glumi soma u smrznutim filetima, da li ste kupili med ili prerađeni šećer. Nego ocenjujete starom poznatom metodom jezikom o nepce. U Americi, recimo, postoje značajne razlike u ceni organske i „obične“ hrane. Pileća prsa marke Organic Wegmans USDA, dakle organski gajenog pileta, bez kožice i kostiju, koštaju 9,29 američkih dolara po libri (1lb je 450 grama, dakle skoro pola kilograma) a obična pileća prsa, marke Empire Kosher, sa kožicom, dakle masnija, 3,99 dolara po libri. Organska jaja (u kartonskom pakovanju, 12 komada, s braon ljuskom, 100 odsto prirodna, kako piše) koštaju 3,99 dolara, a 12 jaja klase AA (velikih belih, među Amerikancima poznatih kao „hormonska“) košta 1,78 američkih dolara. Balkanski skeptici na to uvek kažu: jeste da na našem mesu ne piše odakle je i gde su krave pasle, ali zar duvanska industrija u Americi nije svesno decenijama varala potrošače da su „lajt“ i „superlajt“ cigarete manje štetne po zdravlje, što je i zvanična presuda Okružnog suda koju je ovih dana potvrdilo Žalbeno veće suda u Vašingtonu? A cigarete su hrana i oružje u duvanskoj industriji, kao i pilići u poljoprivrednoj. Kad je reč o odnosu države prema poljoprivredi i setu od 15 agrarnih zakona, dovoljno je reći da je za njihovo obrazloženje predstavniku skupštinskog Odbora za poljoprivredu dozvoljeno svega 20 minuta ili minut i dvadeset sekundi po svakom zakonu. Najmanji agrarni budžet u Evropi razrezala je vlada Mirka Cvetkovića. Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede, stručnjak Svetske organizacije za poljoprivredu i hranu, već je govorio da je ukupna spoljna trgovina poljoprivrednim proizvodima u prvom kvartalu 2009. u odnosu na 2008. godinu smanjena za 18,7 odsto. Izvoz je smanjen za 15 odsto, a uvoz je manji za 22,6 odsto. Koliko je malo novca plasirano u poljoprivredu svedoče i podaci da je agrarnih u ukupnom broju kredita manje za 7,5 odsto, u novoodobrenim kreditima manje ih je za čak 28 odsto u odnosu na avgust 2008, a u ukupnoj vrednosti, pad je 40 odsto (Politika, 14. maj). Jednostavnije je to objasnio Zaharije Trnavčević za NIN: „Krediti o kojima se govori mogli bi da pomognu da ih je mnogo više. Ovo sada su mali, pilot-krediti. Farme nešto dobiju ali to je daleko od onoga što bismo mogli da nazovemo stopom rasta proizvodnje hrane od sigurnih sedam, osam odsto godišnje. Za 15 godina mogli bismo da udvostručimo proizvodnju i sav taj višak od sadašnje proizvodnje bio bi eksportni višak koji bi doneo tri, četiri milijarde evra prihoda ovoj zemlji.“ Između NATO-a i Rusije: Na kraju, ali i najvažnije, red je podsetiti da su nedavno ministri poljoprivrede najmoćnijih država sveta (G8) upozorili da će svetska kriza hrane koju najavljuju već od jeseni - biti gora od krize gasa. U dokumentu sa ministarskog sastanka insistira se na udvostručavanju proizvodnje hrane do 2050. godine. Zbog porasta svetske populacije, nastupajućih klimatskih promena i sve većih cena ulaganja u proizvodnju. Osvrnuli su se ministri i na hranu kao oružje 21. veka, upozorivši da su Rusija, Ukrajina, Brazil i Vijetnam, države sa značajnim uslovima za proizvodnju velikih količina žita. Tako, u svetskoj krizi hrane, biće u mogućnosti da snabdevaju ostatak sveta. Uz upozorenje da bi Rusija mogla da koristi svoje žito kao oružje kao što je to činila sa svojim gasom. Nenad Popović, predsednik ekonomskog saveta DSS-a, kazao je za NIN da nezadrživi rast cena i smanjenje globalnih rezervi hrane teraju svetske lidere da počnu da traže izlaz. Očekuje se da će u Ujedinjenim nacijama uskoro biti usvojena nova globalna politika o hrani: „Strategija je u smanjenju proizvodnje biogoriva koja je u poslednjih nekoliko godina doživela ekspanziju na uštrb proizvodnje hrane. Dalje, u poboljšanju kvaliteta zemlje i tehnologija za njenu obradu, kao i u nastavku razvoja genetskog inženjeringa, koji bi u budućnosti mogao da bude osnov za novu zelenu revoluciju. Međutim, prema mišljenju stručnjaka, problem ponude i tražnje hrane može se efikasno rešiti jedino ubrzanim razvojem proizvodnje osnovnih vrsta hrane u onim zemljama koje raspolažu većim agrarnim potencijalom, a kasnije i kontrolisanim izvozom u sklopu različitih bilateralnih sporazuma.“ Zato bi Srbija, veruje Popović, trebalo da nastavi da jača saradnju sa Rusijom, posebno u oblasti poljoprivrede, jer Rusija raspolaže sa više od 9 odsto svetskog obradivog zemljišta, 20 odsto slatke vode i blizu 9 odsto ukupne svetske proizvodnje mineralnog đubriva. Kriza hrane u svetu je očigledna. Mada može da zavara činjenica da je broj onih koji gladuju ostao na 800 miliona a da je broj gojaznih prešao milijardu. Dakle, blizu dve milijarde ljudi imaju problem s hranom. Bilo da gladuju ili se tove bezbednom ali nekvalitetnom hranom. A gde smo mi? Gde je Srbija na mapi nove svetske krize hrane?