Pogledajte sebe, mlade kolege

Pratim NIN od njegovog obnavljanja početkom 1951. i u đački dnevnik sam 2. februara 1951. zapisao: “Te su se novine pojavile pre mesec dana i razlikuju se od drugih novina po raznovrsnosti priloga. One su dobra stvar kako za razumevanje politike naše zemlje, tako i celog sveta”. Kasnije, kao mlad istoričar, smatrao sam svojim uspehom kad sam u NIN-u 1966. objavio prvi polemički članak “Da li je naša istoriografija šematska i isključiva”. Međutim, u poslednjem broju NIN-a pojavila su se tri napisa iz istorije, koji ne zadovoljavaju NIN-ove kriterijume. To se pre svega odnosi na intervju Milana Trešnjića sa istoričarem Srđanom Cvetkovićem i napis Miloslava Samardžića “Engleska prljava igra” o tome kako su Englezi izigrali Dražu i njegove četnike. Kad je Cvetković pisao knjigu o crvenom teroru “Između srpa i čekića” kritikovao sam ga preko NIN-a što je nekritički prihvatao sve što mu je o tom teroru pričao Trešnjić. Sada ga je ponovo intervjuisao postavljajući mu daleko šira pitanja o događajima i ljudima, koja su uglavnom u istoriografiji rešena, ali ih on tumači na svoj proizvoljan način. Tako je po njemu Tito isplanirao raskid sa IB tako što je “opanjkao” sopstvenu Partiju preko Josipa Kopiniča u Ankari da bi isprovocirao Staljina što je besmislica, jer su odnosi sa IB razrešeni na nekoliko naučnih skupova. Zatim, da je ustanak u Beloj Crkvi planuo po naređenju Čerčila i pošto je ustanak poražen, Čerčil je polagao nade u Dražu. Legenda je da su britanske tajne službe mogle da spasu Dražu posle 1945. u vreme kad je JNA obarala američke avione. Uostalom, Draža Mihailović nije hteo da ide iz zemlje dok je mogao. Prema Trešnjiću, Ranković je bio loš i naivan policajac jer nije otkrio šta mu Broz sprema, iako svi savremenici tvrde suprotno - da je bio dobar organizator ne samo policije nego i Partije i države. Na kraju, navodi da je Krcun ubijen jer ga se plašio Broz, a pomogli su mu “nameštaljku” Jovan Veselinov i Mihailo Švabić, što je takođe gruba neistina. Bavio sam se biografijom Slobodana Penezića koju nažalost nisam uspeo da objavim. Poznavao sam te ljude. Švabić je zajedno sa Krcunom od partijske vrhuške proglašen za srpskog nacionalistu, a Veselinov je bio nerazdvojan drug sa Rankovićem. Ovako neodgovorna izjava baca ljagu na njihove biografije. Takođe su pogrešno navedena neka poznata imena, pa je Radivoje Jovanović Bradonja Miloje a prezime Ristić je dobio Slavko Zečević, koji je dao da se pregleda oldsmobil u kome je poginuo Krcun i potom je dao izjavu da su kola bila u ispravnom stanju. Ne čudi me Trešnjić koji je u staračkim godinama mnogo toga pobrkao, ali me iznenađuje Cvetković što je to objavio kao novo otkriće, i time pokazuje da slabo poznaje savremenu istoriju. Miloslav Samardžić se kao ekonomista duže vremena amaterski bavi istorijom etničkog pokreta i biografijom Draže Markovića, pa nije iznenađujuće što mu se događa da na osnovu istrgnutih citata iz pojedinih dokumenata britanskog ministarstva spoljnih poslova izvlači krupne zaključke o britanskoj politici prema četničkom pokretu. Tako i u ovom napisu na osnovu dva-tri citata iz dokumenata početkom decembra 1943. izvodi zaključak da je “prvobitni britanski plan bio da se odluka o predaji jugoslovenske kraljevine komunistima obrazloži dokazima o saradnji D. M. sa okupatorom, koje je trebalo da donese pukovnik Bejli... ali njih jednostavno nije bilo”. Prema Samardžiću, pošto dokaza o saradnji sa okupatorima nije bilo, Britanci su našli razlog da sa njim raskinu odnose zahtevajući od njega da izvede dve krupne diverzije na železničkim mostovima na Južnoj Moravi i Ibru, pa ako to odbije, što je i učinio, prekinuće sa njim odnose. Istina je posve drukčija. Britanci su već imali dovoljno dokaza o saradnji četnika sa Italijanima, a krajem 1943. i sa Nemcima, i na osnovu tih dokaza doneli su odluku o povlačenju svojih misija kod četnika i Bejli se nalazio na putu za Britaniju pre ovog ultimatuma koji nije igrao ključnu ulogu u raskidu odnosa Britanaca sa četnicima, kako zaključuje Samardžić. Uostalom, D. M. nije kategorički odbio da izvede ove diverzije nego je tražio veću količinu eksploziva da bi to ostvario, pa kad nije dobio eksploziv odgovorio je da nije u stanju da to izvede. Na kraju bih se osvrnuo na intervju Bojana Dimitrijevića u kome pokušava da opravda zaostajanje srpske istoriografije za susednim i drugim stranim istoriografijama navodeći da francuska i nemačka istoriografija prednjače “prosto zato što su bile bogate istoriografije, zato što iznošenje njihovih podataka u javnost postaje kulturni doživljaj, za razliku od nas gde je istoriografija do sredine 80-ih godina bila partijska nauka. Istoričari su bili prvo partijski radnici, pa tek pod dva istoričari. Ukoliko su se naravno bavili najsavremenijim događajima”. Ta paušalna ocena o istoriografiji iz perioda socijalizma ponavlja se kao refren skoro dvadeset godina od strane mlađih estradnih istoričara, a niko se od njih nije usudio da kritički valorizuje bilo koje od istoriografskih dela iz tog perioda. Najlakše je reći - oni su bili komunisti, njihova dela ne vrede i treba ih ignorisati. Jeste Đilas 1949. propisivao partijnost u istorijskoj nauci, ali ju je malo ko od istoričara primenjivao, jer prve generacije školovanih istoričara posle rata bile su u tumačenju istorije pod uticajem svojih profesora, građanskih istoričara. Kao savremenik tog perioda bio sam svedok da su se u brojnim komisijama svetskih i balkanoloških kongresa istoričara uvažavali istupi srpskih istoričara. Trebalo bi mlađe kolege da kritički preispitaju svoja dela i zašto nema značajnijih sinteza iz savremene istorije, kao i zašto se ne uvažava njihova reč na međunarodnim skupovima, a da ne prebacuju odgovornost za svoje neuspehe na prethodne generacije istoričara. Venceslav Glišić