Testamenti Vase Pelagića

U kućama gde sam mogao da dolazim kao dečak, „kod svojti, po slobodi“, slušao sam, redovno, dok su spremane narodne lekarije (čajevi i melemi, udlage, ubojni kamen, namešani i stučeni cvetovi, trave u papratnoj vodi), slušao sam kako načitane osobe s posebnom važnošću ističu da se sve radi po Knjizi Pelagića. To: Knjiga Pelagića!, za mene je i danas kao večiti kalendar, nekakav tajni spis, koji se, dakle, ne drži na stalažama i stolovima već pod ključem, u kovčegu s pritisnutim poklopcem, na sigurnom. Tako, jer nisam imao priliku da Knjigu vidim, a sve što leči nosi magnetni znak. Pomišljao sam, više puta, da se u malom zapisu okrenem Pelagiću, odnekud ubeđen da sam njegov dužnik, ali je sve odlagano po pravilu: Ima vremena, sutra... Sada se sutra više ne izmiče. Ipak, izmicanje bi se nastavilo da nisam, slučajno i nedavno, pročitao dva testamenta Vase Pelagića. Otuda i množina u naslovu koji nije metaforičan. Reč je o pravim testamentarnim porukama (o kojima često mislimo da su, kao svođenje životnih i srodnih računa, u predsmrtnom obraćanju, dugo smišljane, uzvišene, a onamo obično budu banalne želje i proračuni; kao što i jeste banalan svaki život kada se nađe na samom kraju). Prvi testament je Pelagić napisao i u nekolikim listovima obnarodovao 1892, a drugi je 1912. objavljen u Bosni. NJegov celoviti testament zapravo je rukopis Autobiografije, nastao u zatvoru, predat Jovanu Skerliću, kasnije oštećen, potom delimice ili sa svih sačuvanih stranica objavljen, poznat. U dva kratka testamenta Vasa Pelagić ne pominje svoj put od 1833. i mesta rođenja, od Žabara kraj Brčkog (gde po imenima mesta prva asocijacija ide ka ostanku u vodi ili na njoj, na površini, protiv talasa), niti opisuje školovanje (započeto u Brčkom, od 1857. nastavljeno na bogosloviji u Beogradu). Nije se ni pohvalio kako je kao učitelj u Brčkom osnovao srpsku čitaonicu (jednu od najstarijih u Bosni), školski fond i odbor, žensku školu, a potom u Moskvi slušao univerzitetska predavanja iz istorije medicine i političke ekonomije, kako je baš tamo primio (kao svoje) zamisli ruskih revolucionarnih demokrata. U dva kratka testamenta nije pomenuo kako se vratio u Banju Luku, gde je bio upravitelj Bogoslovije, prve srpske srednje škole u Bosni, koju je od napada zaštitio, u kojoj su stasavali učitelji i sveštenici. Iako je testament, barem onaj prvi, spremio za javnost, nije se u njemu žalio kako su ga okrivili da ruži tursku pravicu u Bosni, zato ga proterali daleko, u Malu Aziju, u Kjutjaju, u mesto sa tri j, kao prvim slovom za jaukanje koje nije prestajalo do požarevačkog kraja. Rusi su pomogli da se iz progonstva vrati u Srbiju, odakle je 1872. prešao u Novi Sad, naredne godine u Grac, Prag, Trst, Cirih i dalje. Tada se odrekao verske službe. Ranije je ponudio slobodoumniji školski program (1867), kada je napisao Rukovođa za srpsko-bosanske, hercegovačke, starosrbijanske i makedonske učitelje. (Nije namera da naslov bude precizan koliko hoće da pokaže kontinuiranu opširnost geografije i višedržavnosti.) U Vršcu, 1872, na poznatom skupu Ujedinjene omladine srpske biran je za predsednika, a malo posle toga, na Cetinju, pripadao pokretu čije je ime, onda!, bilo: Družina za oslobođenje srpstva. Pelagić u svojim kratkim testamentima (mimo Autobiografije, da ponovim) samo u prosevima, u nagoveštajima, daje povod našem sećanju na njegovo učešće u Bosanskom ustanku 1875, kada je napisao Program ustaških prava i druge spise za ustanike (ne slutivši da će se reč iz naslova kasnije odmetnuti, preverena, s promenjenim značenjem, i postati ime za jezu i neponovljivo zlo). Nije Pelagić, reklo bi se, umeo s rečima, ni kao pisac poslanica i memoranduma, ni kao zastupnik socijalističkih ideja u Srbiji, kao prethodnik Tucoviću i Dragoviću, zbog čega je proganjan u Bugarsku, u Rumuniju. (NJegovi su bili blaži od banjalučkih turbanlija, jer su ga, eto, poslali u bliže izgnanstvo, bliže od onog – u Kjutjaju!) Nije Pelagić odabrao za testamentsku oporuku podatak da je u Vranju pokušao da osnuje SPS (Socijalističku partiju Srbije), iste godine kada je rođen Tito. (Niko neće doznati da li je Pelagić snevao da će njegova maločas upisana skraćenica posle sto godina niknuti pod požarevačkom rukom.) Međutim, u ono doba, posle 1892, Vasa Pelagić je u Srbiji proglašen za opasnu ličnost („manitać koji diže buntove“), javno je raščinjen (kao najgori primer), najpre zatvoren u ludnicu, posle osuđen na robiju, okovan u požarevačkim ćelijama. Zaludno je pisao ministru pravde, s napomenom ispod potpisa: „Zbog moje slabosti morao sam dati da ovu molbu jača ruka prepiše“. Kao što su građani Paraćina, njih 45, potpisanih punim imenima, uzaludno tražili milost za Vasu Pelagića. Tada, početkom decembra 1898, Aleksandar Obrenović nije za molbe mario, a Pelagić je skončao u požarevačkoj tamnici 25. januara 1899. Dimitrije Mirković je brinuo o Pelagićevom grobu, rekao da ga pokraj Pelagića sahrane, a obojici je Mirkovićev sin podigao jedan spomenik. Pre stradanja koja traže pisca Pelagić u svom prvom testamentu nije ni slovom kako mu je bilo dok ga je, po mitropolitskoj zapovesti i kletvi, vojvoda Babić vrebao. Slučajno je ostao živ i stigao da kaže kako nije u Srbiju došao „radi volovske pokornosti i babskog slišavanja“. Pisao je u ondašnjim zanatlijskim listovima, pokretao nove, „prelivao svoj utopijski socijalizam“ u Bugarsku i na bugarskom, verovao da će se njegove zamisli primiti, razrasti i olistati. Imao je razloga da veruje u sebe, jer su njegove knjige i brošure, pedesetak naslova, u osamdeset i osam izdanja (prema podacima u Srpskoj bibliografiji), štampane u 200.000 primeraka. Iako mu je knjige konfiskovala policija, gimnazisti iz Novog Sada su slali odu sa stihovima: „Samo tako, srpski sine, / Grom i pakao neka zine“. Nazvali su ga „junak svoga mišljenja“, „mučenik svog ubeđenja“ (gde baš nije jasno ko koga muči). Učitelj iz Stare Gradiške je Pelagiću pisao da su njegove knjige: „Izvor, iz koga svako ko pije neće umreti“. (Cinik, naš savremenik, možda bi upitao: je li to srpski dokaz da se s uvećanjem broja školovanih smanjuje broj čitalaca i da li je mogućno među nama pronaći nekoga da čita Pelagićeve pesme, besede i knjige s naslovima: Borba Američana za slobodu i nezavisnost, Pisma bosanskim begovima, Šta priča ruska Sibirija, Šta nas košta bog i gospodar, Novi grobari Srbije, Poslanica Arhijerejskom saboru, Protivnicima novih ljudi odgovara nauka? Drugi cinik bi odgovorio da Srbi danas čitaju i takve naslove, ali nisu Pelagićevi, jer se malo šta promenilo, jer zavere na smenu dolaze. Ipak, neka u zagradi ostane i Skerlićevo zapažanje iz 1910. gde kaže da je Pelagić „do pre dvadeset godina bio toliko čitan, danas gotovo nema čitalaca“.) Tako, nesigurnim okukama, radi počasti patnjama čoveka koji je ostavio melemne recepte i govorio da je veoma „važan Karlo Marks“, zamotanim rečenicama, došao sam, opet, pred dva testamenta Vase Pelagića. U prvom kaže da više od trideset godina radi „na političko-prosvetnom polju“, da je mogao stvoriti „čitave palate bogaštva“, ali da su se od njega „bojale vlade u četri, pet država“ u kojima je živeo. Zato mu je „testament moralne, a ne novčane prirode.“ U pet tačaka je dao savete, praktične i političke, a u poslednjoj poslao amanet da mu se kosti „prenesu i ukopaju na Vračaru, u Beogradu“, na mestu ustaničke pobede iz 1806. Nadao se u ljude koji „poštuju iskreni, pravični, istinit i stvaran rad“. Vasini saveti Iz drugog testamenta, objavljenog u Bosni 1912, iz središnog zaleta u njemu, kao vraćanje malog duga Knjizi Pelagića, s uvodnim Pelagićevim priznanjem da je tako sažeo sve što je „radio i besedio“, doslovno prenosim petnaest uputstava i lepo imenovanih petnaest želja, upućenih svima, pojedinačno, ovakvim redosledom: „Dovoljno zdrave hrane i vode; Zdravu, razumnu i prema vremenu podesnu odeću, obuću i postelju; Zdrav stan i okolinu u kojoj živi; Zdravu i posve podesnu radionicu i odmornicu; Dobre i posve podesne sprave i alate, za razno poslovanje ručno, naučno i zabavno; Zdrav porođajni dom i bolnicu; Zdrava i uvek podesna perišta i sušišta; Razumnu i moralnu nošnju i zabavu; Ravnopravnu i privredno-naučnu nastavu i pouku; Ozbiljne i korisne knjige i novine; Zdravu svest i odlučnu volju za razumno i umereno uživanje polne ljubavi; Zadrugarski život i udružno, kolektivno poslovanje i sređivanje društvenih namirnica; Podesne puteve, mostove, zasade i žive ograde oko njih; Slobodu verovanja i neverovanja; Slobodu govora, pisanja, zbora, udruživanja i javnog predavanja“.