Primerice

Svaka izložba dela likovne umetnosti u nas proizvodi dve različite reakcije. Uzrok tome je što danas, za razliku od nedavno prošlog vremena, imamo dve genetski različito zasnovane vrste likovnog stvaralaštva, iliti aktivizma u domenu vizuelnih medija. Analogno tome, postoje i dve vrste umetničke publike, dva kriterijuma umetničke vrednosti, i dva gotovo sasvim oprečna poimanja same umetnosti. Svaka izložba koja se priredi u nekoj od ovdašnjih galerija postaje test efekata tog divergentnog dualizma. Reakcije na izložena dela mogu biti povoljne ili nepovoljne, u zavisnosti od toga kako je i po čemu formiran mentalitet posetilaca, kao i od stvaralačke paradigme autora, izlagača. Primerice, crteži Gordane Mirkov, izloženi u ULUS–ovoj galeriji, naići će na pažnju i prihvatanje kod onog dela posetilaca čiji kulturni mentalitet odražava normu tradicionalnog – ispravnije je reći tradicijskog – shvatanja vrednosti dela likovne umetnosti. Publika koja reflektuje nivo takve estetske svesti izraziće ne samo respekt, već i divljenje prema visokom artizmu radova Mirkovljeve. Jer, zaista, nije teško ,,podleći’’ fascinantnom delovanju njenog vrhunskog metijerstva, ostvarenog u tako šturoj tehnici kao što je grafitna olovka na papiru. Odsustvo boje u svojoj crno-beloj tehnici Gordana Mirkov neutrališe suptilnom diferencijom valera, gradacijom količine svetlosti i njenih efekata u pojedinim segmentima grafički obrađene površine. Nije lako setiti se nečije izložbe crteža sa tako fluidnom, gotovo oniričnom atmosferom predstavljenih motiva, setnih, sutonskih predela čiji postojani, ponešto sumorni mir ne remeti prisustvo pokretljivih živih bića. Linearna struktura ovih crteža treperi ma tananoj granici koja deli recepciju njihove figuralne ikonografije od nepredmetne senzacije „čiste” forme i prostora. Posebno je uzbudljivo osvedočenje da je sve to što je rečeno, ostvareno manuelnom tehnikom, „iz ruke”, bez posezanja za pomagalima sa menija „novih medija”. Zagovornici ,,recentnih praksi” razvijenih u medijima vizuelne umetnosti , oni za koje umetnost ,,posle Dišana’’ kreće novim, ,,drugim’’ smerom, ako i nađu za shodno da pogledaju ovu izložbu, reagovaće shodno svom temperamentu, nemim sleganjem ramenima, ili glasnim čuđenjem pred primerom upornog opstajanja estetskog stereotipa jedne za njih anahrone stvaralačke opcije. Ipak, izložbe poput ove, Gordane Mirkov, deluju kao izazov za aksiologiju umetničkog stvaralaštva u globalnom, heterogenom, tranzicijskom kulturnom ambijentu – ako ničim drugim, a ono podsećanjem na prećutkivano pitanje bez odgovora: kako to da danas „još uvek” opstaje umetnost usmerena „prvom linijom”? Zar herojske avangarde, od vremena dadaizma i Dišana do danas, nisu dovršile svoj prevratnički posao? Nije valjda da se smerovi „prve” i „druge” linije moraju tretirati kao jednako legitimne alternative u stvaralaštvu savremenih umetnika?