“Politika” kao sudbina

Prvo što me je fasciniralo u “Politici” bili su hodnici. To nisu bili samo hodnici u samoj, novoj zgradi već i oni koji su iz nje vodili u stari deo, posebno u ručnu slagačnicu. Bilo je potrebno naći pouzdanog vodiča koji će vas brzo naučiti da se sami snalazite. Moji prvi vodiči bile su kolege iz Kulturne rubrike: Mirjana Živković, Radovan Popović, Milka Lučić. Doći do Dokumentacije i Redakcije NIN-a, bilo je mnogo teže nego pronaći menzu.

A u staroj, maloj zgradi, bili su “Politikin zabavnik” i Rajko Đurić.

Prvi moj tekst koji je objavljen u “Politici” bila je kratka vest na stranicama Kulturnog dodatka da je objavljena nova knjiga Zagorke Golubović. Tekst na jedan stubac, sa inicijalima - pravi mali “čvarak”. Nekoliko meseci posle toga neko iz uprave me je podsetio da sam napisao ovu vest. Podsećanje je imalo oblik nekakvog prekora i davanja na znanje da se pomno prati šta radim. Meni je posao u “Politici”, međutim, bio veoma uzbudljiv i zanimljiv. Davali su mi “koske” da ih čitam i ispravljam, a ponekad i da odem na neku konferenciju za štampu. Uglavnom sam, međutim, u prvo vreme bio oficir za vezu između kulturnih radnika i novinara.

Šta je moglo da se nauči u “Politici”? Da li je “Politikina škola” puka fantazija ili to stvarno postoji?

Naravno, u “Politici” se nisam učio pisanju. Naučio sam se, međutim, nekim veoma korisnim stvarima. Prvo, da se svaki tekst može skratiti. Drugo, da je uvek neophodno da još neko pročita tvoj tekst, kao i da je proces davanja naslova najčešće kolektivna stvar. Brzina i rokovi su bili nešto što mi nije padalo teško. Takođe, za mene je bilo sasvim nova diplomatija koja je morala da se vodi da bi se urednik ubedio da tema i tekst koji si napisao zaslužuju da uđu u novine. Kada je urednik ograničen, ili pristrasan, to se pretvara u pravu moru. Moć ubeđivanja se, zbog toga, u novinarstvu ne odnosi samo prema čitaocima nego i prema urednicima. Bilo je, naravno, nekih sasvim tehničkih stvari poput “kvakiranja” tekstova sa teleprintera, noćnih dežurstava kada je znao da se javi glavni urednik sa nalogom da se “ruši” neka strana ili da tekstovi zamene mesta. I to je, na neki način, bilo zanimljivo.

Nisam primećivao da postoji nešto poput Politikine škole novinarstva dok u redakciju nisu došle neke nove kolege koje su dotada radile u drugim novinama. Onda sam shvatio da stvarno postoje neke razlike.

Ali i u samoj “Politici” postojale su ogromne razlike. Bilo je svačega.

Ponekad su u redakciju, u Kulturnu rubriku, na osmi sprat, svraćali bivši urednici. Posebno je bila upečatljiva Olga Božičković. Ona je uvek donosila uzorke gluposti koji su tih dana bili objavljeni u novinama. Neki put je uspevala da pronađe autore i da im saspe jezgrovitu analizu u lice. Sledeći put su je izbegavali. Olga Božičković nije bila jedina koja je dizala temperaturu. Dizali smo je svakog dana i mi sami, međusobno, bez nekog ozbiljnijeg uspeha.

Jednog dana je Olga Bosnić, koja je tada uređivala TV program, uletela u moju sobu sva izbezumljena. NJoj je, naime, za asistenta bila dodeljena jedna mlađa žena koja nije umela da se služi enciklopedijom. Olga Bosnić joj je rekla: potraži mi podatke o Lovri Matačiću, a ova ozbiljno zapitala: pod L ili pod M. Iz dana u dan u novine su stizali neki novi ljudi za koje niko nije znao čime su se do tada bavili. Neki su voleli film i filmske glumce, neki su uživali u prirodnim lepotama, neki su jednostavno voleli da se druže... Pretpostavljam da je to bilo u vezi sa budućim političkim događajima koji su zahtevali mnogo snažnija uverenja i odsustvo sumnje.

Ja sam u “Politiku” došao posle “Vojka i Savla”. Taj slučaj među samim novinarima napravio je podelu koja je ostala i desetak godina kasnije. Politički obračuni su ulazili u novu fazu. Podele na miloševićevce i stambolićevce bile su ključne za zauzimanje pozicija. Ja sam odnekud bio svrstan u poražene snage što mi uopšte nije teško padalo iako nisam imao nikakvih ličnih i političkih veza sa Stambolićem.Na Kulturnoj rubrici je vladalo neprijateljstvo prema Miloševiću. Čak i oni koji su flertovali sa nacionalizmom, nisu imali previše lepih reči za njega. Osim toga: familija. Na istom spratu gde je bila Kultura, bila je i Beogradska rubrika. Jednog dana smo saznali da se na Beogradskoj mala Marija Milošević uči novinarstvu. NJen je mentor bio Hadži Dragan Antić za koga niko ne zna šta u stvari radi.

Sreo sam je jednom ispred lifta.

Vrlo brzo posle toga zapao sam u nemilost. Nekoliko meseci nisam mogao da objavim ni najobičniji “čvarak”. Onda je došao 9. mart 1991. U jednom trenutku, dok smo prvi put tajno glasali za novog glavnog i odgovornog urednika (naš kandidat je bio Dušan Simić), izgledalo je da će se stvari promeniti. Koje li naivnosti!

Možda je skroz pogrešno podsećati se institucija tako što ćete se podsećati ličnosti koje su kroz njih prolazile. Ipak, koja je za savremenika sigurnija nit od one koja se drži lika i dela konkretnih ljudi? Možda se istorija može pisati samo hronološki i materijalno, u kojoj neće biti ni istaknutih ni anonimnih pojedinaca. Pitam se koga bi takva istorija uopšte zanimala.

Savremena istorija “Politike” - period od 1988. do 2000. godine blisko je povezana za nekoliko ličnosti. Miloševićev put do vlasti nesumnjivo je bio pomognut njegovim medijskim trijumfom koji je započeo u “Politici”. Model po kome je to postignuto prvo je isproban upravo u “Politici”. Taj početak nije bio ni tako lak, ni tako jednostavan. Humoreska “Vojko i Savle” izazvala je tako snažna javna reagovanja da se uredništvo vrlo brzo počelo da se od nje ograđuje. To što nikada stvarno nije otkriven pisac (ili grupa pisaca) ovog “genijalnog” dela, samo pokazuje kako se stari gresi vešto čuvaju uprkos svim političkim preokretima i promenama. Politički su događaji, međutim, zahtevali novu ulogu medija. “Događanje naroda” i “antibirokratska revolucija” bili su kao stvoreni da se plasira ne samo nova medijska nego i kulturna politika. Takvi izazovi su tražili nove ljude, sveže snage koje se nisu ulenjile i pokvarile starom partijskom (kabinetskom) politikom. To je zahtevalo i novu retoriku i nov stil. Na krilima takve istorijske misije nastali su i “Odjeci i reagovanja”.

Milošević je odlično razumeo snagu “Politike”, kao i snagu priča o “zlatnim vremenima” srpskog građanskog društva. On sam svakako nije bio pristalica građanskog društva ali je umeo da stvori privid kontinuiteta. Zanimljivo je da su Kulturna i Spoljna rubrika “Politike” dugo opstale kao neke vrste autonomnih oblasti u kojima se dobra tradicija održavala. Naravno, dok je to bilo potrebno.

“Politika” je institucija! Verovatno ne samo zbog toga što je ovde politika sudbina. Tako je mnogo istorije vezano za “Politiku” da ona ne može da izbegne svoju sudbinu kao institucija. Ipak, jednom stvorene institucije nemaju večnost u svome posedu. I institucije dele sudbinu vremena u kojem deluju. U poslednjih petnaestak godina tako je mnogo institucija srpskog društva promenilo svoj položaj i ulogu, čak i simboliku, koja je išla uporedo sa poverenjem i očekivanjima građana Srbije, da je teško očekivati da i sam pojam institucije ostane nepromenjen. Ovde, međutim, i dalje ostaje problem identifikacije pojma institucije i njenog autoriteta. Jedna od osobina institucija, kako ih većina ljudi ovde doživljava, jeste u strahopoštovanju koje one izazivaju. Dosetka o stubovima na kojima počiva srpsko društvo: Srpskoj pravoslavnoj crkvi, “Politici”, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i “Crvenoj zvezdi”, ima u tom smislu najveće opravdanje upravo kad je reč o “Politici”. Koga još mogu da zaplaše SPC, SANU i “Crvena zvezda”?

Teško je, međutim, govoriti o institucijama kada one zavise od tiraža i prodaje. U medijskom pogledu to je ono što je najvažnije. Postoje, međutim, i druge vrste uticaja.

Na primer, uticaj kroz proizvodnju metafora i krilatica. Nema tog Agitpropa koji može biti tako uspešan kao iskusne, tradicijom i profesionalizmom ovenčane novine, u formiranju ukusa, stila, retorike i najzad snažnih kolektivnih emocija. Metafora o “nebeskom narodu” ili podsećanje na “ostatak zaklanog naroda” verovatno nikada ne bi imali takav uticaj da su plasirane preko “Večernjih novosti”, a ne sa stranica “Politike”.

Istovremeno, u samoj instituciji neguje se pamćenje na “slavne dane” i pokušava na sve načine da se izbegne suočavanje sa prolaznošću trenutka. Ideja o tome da ono što se dešava danas nema nikakve veze sa ukupnom tradicijom i vrednostima institucije nije, naravno, izum same “Politike”. Mnoge institucije, kao i društva uostalom, pokušavaju da pobegnu u prošlost i da se na taj način distanciraju od stvarnosti. Istorija evropskih institucija i društava prepuna je mitova o “zlatnom dobu” i nepodnošljivosti sadašnjeg trenutka.

“Politika” je u vremenu od 1988. do 2000. imala dve ličnosti i dva perioda. Počelo se sa Živoradom Minovićem a završilo sa Hadži Draganom Antićem. Sa ove vremenske distance, period HDA bio je mnogo strašniji. Ništa se, naravno, nije desilo preko noći. Postoje velike razlike između “Politike” u štrajku, kada je glavni i odgovorni urednik bio Momčilo Pantelić a Živorad Minović još uvek generalni direktor. HDA već tada obavlja važne posredničke poslove između Kuće i Familije. Otpor pokušaju da se “Politika” pretvori u javno (državno) preduzeće neće uspeti pre svega zahvaljujući masovnom otporu većine zaposlenih ali i najširoj javnoj podršci. Tiraž, a time i uticaj “Politike”, bio je mnogo veći od malobrojne i podeljene političke opozicije. Podsećanja na “zlatna vremena” odigrala su svoju ulogu ne samo unutar Kuće nego i spolja. Mit o zlatnim vremenima postao je kolektivno vlasništvo srpskog društva. Dokle god je taj mit, kao i trijumf pobede nad idejama etatizacije “Politike” trajao, HDA nije mogao da preuzme sve ključeve moći.

Do preokreta je došlo za vreme Dejtona. Nije bilo u pitanju samo privođenje i razvlašćivanje Živorada Minovića nego i menjanje ukupne politike. Nekih pola godine pre Dejtona napravljena je “rekonstrukcija” lista tako što su unutrašnja politika i društvo odgurnuti u pozadinu a napred, na većem broju strana, postavljen svet i ekonomija. Pošto “mir nije imao alternativu” bilo je potrebno izvesti određene promene. Tako su i kultura i TV program dobili veći broj strana. Ne samo da mir nije imao alternative nego je i sa kulturom bilo lepo. Kada je posle izvesnog vremena Tanjug preuzeo praćenje svih političkih događaja, pogotovo izveštavanja iz skupština, bilo je jasno da je “Politika” sve udaljenija od svojeg “zlatnog doba”.

Odgovor javnosti bio je tih ali nemilosrdan. Tiraž “Politike” pao je na najniže grane. Nije pomoglo ni besplatno deljenje ni fingirane pretplate. Dnevni listovi kao što su “Večernje novosti”, “Blic” i “Glas” polako su počeli da potiskuju “Politiku” kao obavezno porodično štivo. Starenje čitalačke publike “Politike” nešto je o čemu se malo vodilo računa.

Vrhunac padanja “Politike” svakako je bila 2000. godina i predizborna kampanja. Tada su se objedinila iskustva “Vojka i Savla”, “Odjeka i reagovanja” i “Protokola sionskih mudraca”. Dugačak je spisak tekstova koji su se ogrešili ne samo o profesionalne standarde institucije “Politika”, nego i o elementarne zakone zdravog razuma. Sa takvim teretom vrlo je teško krenuti u nove radne pobede.

Jedna od najznačajnijih osobina institucija kao što je “Politika”, svakako je u pamćenju. Dugo pamćenje znači i sposobnost suočavanja sa dobrim i lošim vremenima, suočavanje sa junacima ali i sa huljama. Selektivno pamćenje kad-tad se vrati ili kao besplodna griža savesti ili kao opijenost vlastitom veličinom.

U međuvremenu: kapitalizam! “Politika”, jedina od cele naše štampe, ima iskustvo kako se opstaje i profitira u njemu. Bilo bi normalno da ona bude mnogo uspešnija od ostalih u tržišnoj utakmici. To bi, nesumnjivo, bio lekovit primer za celo srpsko društvo. Verujem da je “Politika” sposobna da to uradi bez obzira na mnoge gorke lične uspomene.

Ne mogu a da se ovom prilikom ne setim svih onih divnih ljudi i profesionalaca, posebno na Kulturnoj rubrici, koji su u najtežim uslovima ostali i dobri ljudi i dobri profesionalci. Početkom 1996. godine napustio sam “Politiku”. Pola godine pre toga nisu mi dozvoljavali da objavim nijedan tekst. Kada sam krajem te godine, u dugačkoj koloni demonstranata, prolazio pored svoje bivše Kuće, žena mi je rekla: “Pojma nemaš koliko si srećan što više nisi unutra.” A onda se sa osmog sprata zgrade, u kovitlac zimske noći, na naše glave počeo da spušta oblak iscepkanih papirića. I tada sam osetio udar strašne tuge i nemoći zbog onih ljudi koji su ostali da čuvaju pravu “Politiku” kao neka vrsta talaca budućnosti.

Velimir Ćurgus Kazimir