Klone, javi se

Lane na Bogojavljenje, Severino Antinori je najavio rađanje bezgrešnog Srpčeta. Ove godine na Bogojavljenje Panajotis Zavos, Amerikanac kiparskog porekla, saopštio je da je implementirao prvi klonirani ljudski embrion u matericu žene stare trideset pet godina. Mada je slično saopštavao i ranije. I možda mu ne treba uzeti za zlo što se ponavlja, kad je već priznao da se od tri stotine pokušaja tek jedan nazove trudnoćom, a da i ova ima samo trideset odsto šansi da traje svih devet meseci.

Podsećanja radi, Brižit Boaselije, predsednica kompanije “Klonejd” sa svojom grupom “stručnjaka” koji ne samo da veruju u mogućnost kloniranja nego su i ubeđeni da su nam tu veštinu ostavili u amanet naši mali zeleni praoci iz letećeg tanjira, te da smo i sami njihovi klonovi, s genetskom greškom očigledno, slavila je do sada tri uspešna porođaja. O prvencu Evi, rođenoj na sam katolički Božić 2002. i o drugima ništa se od tada nije čulo. Odmah potom, već u januaru, na Svetog Jovana, prošle godine jedno bezgrešno Srpče, trebalo je da se rodi baš ovde, u Beogradu, pod kontrolom Severina Antinorija. Od tog klona takođe ni traga ni glasa. A ni od Antinorija koji se sa srpskim novinarima proveo ko bos po trnju, onda malo štrajkovao glađu u Rimu i branio svoju istraživačku čast, a zatim nestao. Zavos, međutim, nije trčao pred rudu, pa je nešto kasnije u nekoliko navrata tek implementirao embrione klona. Ali se, zato, ove godine prvi oglasio. Da li će se sada, za njim, oglasiti Antinori? Ili Brižit Boaselije?

U vreme posete Antinorija Beogradu (prošle godine u decembru) tadašnji ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević donosi po hitnom postupku Uredbu kojom se najstrože zabranjuje kloniranje i najavljuje zakon koji do danas nije usvojen.

“Što se mene tiče, bilo je važnije tog trenutka pričati o zabrani pušenja nego o kloniranju”, kaže dr Milosavljević. “Stručno, bilo je jasno da je kloniranje nemoguće bar ne na ovom stepenu razvoja medicinske nauke, ali su novine tada dovodile u pitanje svako stručno mišljenje. Da bi se premostio trenutak do donošenja zakona, a pod pritiskom javnosti i zbog prevazilaženja te atmosfere u njoj, doneta je Uredba. Kloniranje je na ovom stepenu medicinske nauke samo teorijski moguće.”

Najveći broj naučnika takođe, pa čak i stvoritelji ovce slažu se da je stvaranje čoveka od jedne ćelije nemoguće. Ali ga, ipak, zabranjuju. Tu nešto nije u redu.

Čak i Japanci koji su navodno već klonirali trećinu ljudskih organa uskratili su dragocenu medicinsku pomoć Srbiji u vreme Antinorijeve posete. Ali prećutali su da je u isto vreme Brižit Boaselije svečano objavila rođenje Evinog naslednika u glavnom gradu Japana. Ima logike samo ako se radi o trci za matičnu zemlju prvog zvaničnog klona. U suprotnom - teško.

Tokijski univerzitet objavio je ovih dana svoje novo dostignuće - veštačku matericu. U isto vreme i Amerikanci na dva instituta “Kirnel” i “Templ” ispituju matericu i metod lečenja steriliteta opet uz pomoć bazičnih ćelija.

Američko istraživanje na miševima za NIN objašnjava dr Slobodan R. Radulović: “Naučnici su ubacili osnovne, stem-ćelije u testise i tako inicirali stvaranje različitih spermatozoida. Bilo bi fantastično ukoliko bi ovaj metod lečenja steriliteta zaživeo, jer je za samo deset godina ukupan broj spermatozoida prosečnog čoveka u Srbiji opao za deset odsto. A veštačka materica napravljena od humanih ćelija ubacuje se u telo žene koja je rođena bez materice.”

Japanska materica, međutim, ostaje napolju da odglumi trudnoću od početka do kraja. “Ona bi bila malo savremeniji inkubator kakav i danas postoji”, kaže dr Radulović. “Značajna je zbog beba koje se rode pre 24 nedelje, a koje današnja medicina ne može da održi u životu. Značila bi za one majke koje zbog primarne bolesti ne mogu da iznesu trudnoću, ali bi takođe vizuelno mogao da se prati razvoj bebe. Ubeđen sam da bi ulazak ovih metoda u praktičnu primenu mnogo manje koštao nego druge današnje metode lečenja.”

Jošiori Kuvabara, naučnik sa Tokijskog univerziteta dodao bi: “ Uostalom, kada se fetus bude razvijao u veštačkoj materici lakše ćemo vršiti genetske korekcije.” Moguće je, dakle, osavremeniti biologističke teorije, moguće je u tišini ponoviti rasna istrebljenja primerena Hitleru, moguće je onda stvoriti i savršenog ubicu tom genetskom igrom Boga. Pitanje je, još, da li nam Japanci kroz mala vrata, blagonaklono mašu kloniranim embrionima? Kao što ženi nije potreban muškarac da bi rodila klona, da li je Antinoriju potreban bilo ko da bi ga odgajio u veštačkoj materici?

Široka svetska javnost, kao i NIN-ovi sagovornici slažu se, ipak, da je reproduktivno kloniranje kojim se menjaju nasledne osnove pojedinih ćelijskih linija u svrhu lečenja ima smisla. Svi se slažu osim Crkve. Ona ne odobrava nijedno. Naime, povodom vesti da je biotehnološka kompanija iz Masačusetsa ACT klonirala ljudski embrion, u saopštenju Svetog arhijerejskog sinoda pravoslavne crkve u Americi stoji: “Ne bi trebalo da odgajamo život da bismo ga uništili. Svako stvaranje embriona Crkva prepoznaje kao zasebno ljudsko biće. I biološki - svaki ljudski ćelijski život po definiciji je ljudski život.”

S druge strane, možda iz straha da će bog i čovek na pogrešan način “postati jedno” ili iz “istinskih” hrišćanskih razloga Crkva ipak ne obećava pokolenju iz inkubatora tretman ljudskih bića i smrtnika. Iako se iz hrišćanskih razloga protivi njihovom prevremenom uništenju. Mitropolit Amfilohije rekao je svojevremeno: “Jalova ljubav rađa jalova čudovišta.”

Sekta raelijanska, koja kao i Crkva teži večnom životu, doduše, ovozemaljskom ili vanzemaljskom, a ne onozemaljskom, nije ništa manje surova prema statusu klonova. Ni jedna ni druga ne žele večni život klonovima. S tom razlikom što ga raelijanci žele uz pomoć klonova i njihovih zdravih organa. O zdravlju organa u klona, u naučnim krugovima posle anomalija i prerane smrti Doli, dosta se diskutuje. Zaključci nisu optimistični.

Bolesti srca, pluća, ubrzano starenje i ne zna se šta sve još. Klonovi su, dakle, veliki problem za društvo, sistem, Crkvu, lekare, pa i sami za sebe. Samo njihovo stvaranje i rođenje izgleda da više nisu problemi kakvim se predstavljaju.

Sve je, dakle, moguće. Ali ništa od toga nažalost ili na sreću još nije ni viđeno ni provereno. Kao što, verovatno, neće biti ni poslednji “podvig” Panajotisa Zavosa.