Kad kritika ubija

Ima tome više od pola veka, a još se prepričava, kako je Vladimir Petrić u kritici predstave „Romeo i Julija“ napisao da se Stojan Dečermić u ulozi Romea najbolje pokazao u scenama mačevanja! I ništa više. Sačeka Dečermić svog kritičara na Dubrovačkim letnjim igrama i kaže Petriću da mu je bolje da hvata prvi voz za Beograd, kako ne bi dobio batine. Petriću se činilo da je to tek nezreli glumački ispad. Sutradan, kad je ponovo ugledao Petrića, Cole stvarno pojuri za njim da ga bije, a Petrić, videvši opasnost, počne da beži. Uleteo je u more s bademantilom na sebi, pozivajući u pomoć. Cole je, onda, digao ruke od tuče. Pamte li pisci, slikari, reditelji, glumci rečenicu koja ih je povredila? Sećaju li se kritičari svoje najveće omaške? Ubija li kritika, danas? Britanski pisac DŽon Ozborn, iako je verovatno pročitao esej Oskara Vajlda „Kritika kao umetnost“ iz 1891, kazao je jednom u „Tajmu“ (1977) da je „pitati pisca šta misli o kritičarima, isto kao kad biste pitali uličnu svetiljku šta misli o psima“. Tu je i ona stara teza po kojoj su kritičari neostvareni pisci, iako recimo kritičar i pisac Igor Mandić uopšte ne misli tako. „Teže je biti kritičar u svakom slučaju. Kritika jeste umetnost. I to teška kategorija. Za razliku od pisaca koji su u velter, muha kategoriji, ili srednjoj kategoriji, kritičar i polemičar jesu boksači najteže kategorije“, reče Mandić za NIN. U višedecenijskoj karijeri „boksera“ u svim kategorijama, ne odričući se nijednog vremenskog odsečka u kojem je izražavao „onakva ili ovakva stajališta o Miroslavu Krleži“, izgradivši sa Dobricom Ćosićem „odnos mlađeg kritičara prema starijem romansijeru“, Mandić se ne seća da je neko teško odbolovao njegovu kritiku: „Vreme je pokazalo kako su sve moje i pozitivne i negativne recenzije pogodile u bit stvari i da su ostale neprikosnovene. Niko ih nikad nije pobio.“ A na NIN-ovo pitanje da li je upamtio bar jednu rečenicu neke kritike koja ga je povredila, „stariji romansijer“ Dobrica Ćosić je odgovorio: „Nepravedne kritike nikada me nisu mogle povrediti, iako je bilo onih koji su, kritikujući me, pokušavali da me uvrede, diskredituju ili ponize. Često su pisali i govorili o mojim knjigama ljudi čije mišljenje mi nije bilo važno. Danas, i kad bih pokušao da ih se setim, njihovo ime vam ne bi ništa značilo.“ U Maloj psihologiji pozorišne kritike, Jovan Hristić, dramski pisac, esejist, pozorišni i književni kritičar, priznavši da je neostvareni pozorišni reditelj, napisao je da ranije ili kasnije, stvaralaštvo uzme svoj obol: „Kritika bi bila nešto čime se bavimo ili kad više ne možemo da stvaramo, ili kad još nemamo smelosti da stvaramo.“ Pozorišni kritičar dr Ivan Medenica podseća na još jednu misao Jovana Hristića - da je pozorišna kritika „savršen zločin“: „Za razliku od drugih umetnosti u kojima delo živi, te se može, i posle sto godina, ispostaviti da je kritičar savremenik pogrešio, pozorišna predstava je efemerna, tako da potonja vremena nikad ne mogu da dezavuišu, opovrgnu pozorišnog kritičara. On u svom zločinu ne može da bude uhvaćen. Ali, ozbiljnog i savesnog kritičara ovo čini dodatno osetljivim i obazrivim: ne pišem nikada na brzinu - naprotiv, pišem jako sporo i dugo (nekada i po šest sati) - svaki izraz i sud merim na apotekarskoj vagi (čak i onda kada deluje da sečem preko panja), tako da mi se retko kad dešava da sebe uhvatim da sam pogrešio (pokazali smo da ono drugo hvatanje ne postoji). Kada mi se desio jedan takav drastičan slučaj, samog sam sebe javno ispravio, što je, umesto kao nešto pozitivno, u našem palanačkom kontekstu doživljeno kao moj gaf.“ Književni kritičar dr Tihomir Brajović ne plaši se da će vreme demantovati njegov pozitivni ili negativni sud o nekom piscu. Danas je uveren da nije napravio nijednu kardinalnu grešku. Pre nekoliko godina postavljeno mu je pitanje: „Šta je sad sa Vladimirom Arsenijevićem?“ Član žirija NIN-ove nagrade za 1994. godinu koja je tada prvi put (i zasad poslednji) u svojoj istoriji dodeljena za debitantski roman, najmlađem piscu ikad, Brajović je odgovorio: „Arsenijević ima svoj put. Ne mora svaki dobitnik NIN-ove nagrade biti nužno Kiš ili Crnjanski, niti može, jer mi čitamo i ocenjujemo ono što imamo na stolu, u tom trenutku. Da je te godine zapostavljena knjiga koja se kasnije pokazala valjanom i kvalitetnom, greška bi bila učinjena. Ali, te godine u najužem izboru bili su Noć đenerala Vuka Draškovića, Pavićeva Poslednja ljubav u Carigradu i Đilasove Izgubljene bitke. I mislim da nismo pogrešili.“ U razgovoru za NIN, dr Brajović kaže da neki pisci, očigledno nezadovoljni onim što je napisao o njihovim knjigama, ne žele da razgovaraju s njim, ni kada se nađu u istom društvu, za istim stolom u restoranu: „Ima, s druge strane, pisaca koji na dobar način reaguju na tekstove koji ne mogu uvek biti afirmativni, hvaliteljski. Takvi su Dragan Velikić, Mileta Prodanović, Svetislav Basara, oni su uvek bili iznad rasprava da li im je neko zakinuo ili ne. Basara, recimo, ima reputaciju prgavog čoveka, ali se uvek gospodstveno odnosio prema mojim tekstovima koji nisu uvek bili panegirički nastrojeni. I mislim da je to pravi način. Dakle, svako treba da radi svoj posao, pisac da napiše što bolju knjigu, a ja da je što valjanije pročitam. I moje pisanje je takođe podložno sudu javnosti.“ Nekako je opšte mesto postalo kad otpočne rasprava o ljubavima i mržnjama kritičara i stvaralaca, podsećanje na Jovana Skerlića i njegove „grehe“. Zato što nikada nije oprostio Isidori Sekulić „sedamnaest stranica fraza o jednoj glavobolji“ čitajući njene Saputnike u vozu 1913, „u atmosferi krvi i smrti koja se svuda osećala; u najgrozovitijim danima srpsko-bugarskoga rata“. Za Disovu poeziju je govorio da je „grubo jaukanje i dosadno stenjanje“ da je to poezija „imitacije bez duha, bez ukusa, i, što je najgore, bez talenta – jer u poeziji talenat sve izvinjava i sve spasava“. A Bori Stankoviću, Skerlić je zamerao „spoticanje u stilu“. Malo ko pamti, recimo, šta je Virdžinija Vulf 16. avgusta 1922, iste godine kad je objavljen Uliks DŽejmsa DŽojsa, zapisala u svom Dnevniku: „Trebalo bi da pročitam Uliksa i opredelim se za ili protiv njega. Dosad sam pročitala 200 stranica, što predstavlja jedva trećinu knjige... Nepismena, beskrvna knjiga, eto šta ja mislim o njemu.“ Milosav Buca Mirković, pozorišni i književni kritičar, kaže da kritika ne može da se posmatra van društvenog i kulturnog konteksta, u prostoru i vremenu u kojima se tog trenutka kritika piše. Drugačije je nemoguće posmatrati i Skerlićeve kritike Disa, Isidore, Bore Stankovića: „Postoji kritika koja ispravlja takozvane nepravde; kritika koja je posle Prvog, a naročito Drugog svetskog rata menjala, ponovo vrednovala, čistila sudove ranijih kritičara, rehabilituje ne samo Disa nego na izvestan način i samog Skerlića. Kritika je jedan reverzibilni proces. Može da bude pisana o jednom delu kad se ono pojavi, ali i posle pedeset godina. Danas nema analitičke kritike, postoji samo kritika dnevnog doživljaja, kritika koja ne oseća delo u njegovoj budućnosti. U tabloidnoj galami pojavila se leteća, neodgovorna hronika, na stotine tzv. kolumni, kritika nestaje. Kritika je ogrezla u jednoj kumovskoj, gangovskoj, esnafskoj, familijarnoj, partijsko-politikantskoj klackalici. Rasadi su ugašeni, plodovi su preostali, relevantni kritičari su Muharem Pervić, Tihomir Brajović i Mihajlo Pantić, likovni kritičar Đorđe Kadijević, a književne kritičarke Bojana Pantović i LJiljana Šop.“ Književni istoričar dr Gojko Tešić reče za NIN da je pitanje ubija li kritika višestruko provokativno i suštinsko za ovaj trenutak književne stvarnosti i upozorava da je početkom novog milenijuma u Srbiji, duh Krste Cicvarića postao dominantan: „Uz napomenu da je taj simbol najnižeg polemičko-kritičkog nivoa za današnje potomke kojih je sve više, veliki gospodin i još veći um! Pamflet i paskvila u ime lažnog multikulturalizma ubijaju književnost, pa i kritiku i kritičare. Duh mržnje, duh diskvalifikacija i difamacija, duh linča i egzekucija preuzima primat, potiskuje kritički um. Ubija ga! Vreme najnižeg i najopskurnijeg socrealizma cveta neviđenom brzinom. Ideološki egzekutori, mrzitelji svega što ima, ma i u naslutama nacionalni predznak, jurišaju s ogromnom negativnom kritičkom energijom. Ta vrsta tzv. kritike, paskvilantske, cenzorske, samim tim i likvidatorske - doista ubija. To je tip kritičke patologije koja u nekim medijima (pisanim i elektronskim) ima svoju prođu, dobru potporu i podršku. I kao da je na sceni srpske književnosti jedna vrsta najprljavijeg rata do istrebljenja ... Trezvena kritika je zaćutala, dijalog je nemoguć. Nije li srpska kritika mrtva? Da li smo svesni činjenice da prisustvujemo ubijanju sveukupne književne kulture, kulture uopšte?“ Naizgled najbezazlenija, najmlađa, s najmanje uticaja možda, televizijska kritika takođe ulazi u deo rasprave o umetnicima i kritičarima. Đorđe Kadijević, televizijski i filmski reditelj, istoričar umetnosti i likovni kritičar, i sam je u poslednjih pola veka osetio kritičare na svojoj koži. Zato što je potpisao četiri TV serije, dvadesetak televizijskih i pet bioskopskih filmova. U pamćenju su mu ostali napadi na TV seriju o Vuku Karadžiću: „Serija o Vuku Karadžiću horski je napadnuta u TV kritici. Potpuni promašaj, nekomunikativna serija, ljudi je ne razumeju, tako su pisali TV kritičari, od Branke Otašević u Politici, pa svi redom... Branka Otašević je čak upotrebila nešto što sam doživeo kao najveći kompliment. Rekla je da se vidi da je to radio intelektualac. Moja je mana što pravim razliku između ranog i poznog Vitgenštajna i govorim studentima o tome? Nisam se osvrtao na pisanje Branke Otašević, ali je moja žena propatila. Na kraju, serija Vuk Karadžić dobije Gran pri Evrope. Na velikom evropskom televizijskom festivalu u Rimu, povodom 60 godina televizije, proglašena je za najbolju seriju Evrope. Predsednik velikog internacionalnog žirija bio je Umeberto Eko. Vratio sam se iz Rima sa trofejom u obliku pauna, simbolom večnosti koji sada krasi Tijanićevu kancelariju. To je najveća nagrada koju je televizija dobila u svojoj istoriji. Unesko je, inače, TV seriju Vuk Karadžić proglasio za kulturno dobro Evrope. Jedina je s tim statusom među TV i filmskim ostvarenjima. Na koktelu povodom evropskog uspeha, prišla mi je Branka Otašević smerno, gleda me, oči tužne a usta se smeju. I kaže: Ti se ili čudiš ili si ljut na mene? Zašto bih, Branka, bio ljut, pitam je. Kaže: Zbog nesporazuma. Zbog onog što si pisala? Tu nema nikakvog nesporazuma, ja sam to od tebe i očekivao, rekao sam joj.“ Najkraću izjavu dao nam je Milorad Pavić: „Po mom mišljenju, kritika više ne postoji.“ I nije želeo ništa više da kaže. Svetlana Velmar Janković, pisac Mihiz je bio u pravu Svetlana Velmar Janković pamti šta joj je Borislav Mihajlović Mihiz rekao uoči odlučivanja o dodeli NIN-ove nagrade za 1957. godinu, kada se našla u najužem izboru za ovu nagradu, i to između Oskara Daviča i Radomira Konstantinovića: - Imala sam 23 godine i moj prvi roman Ožiljak, objavljen 1956, izuzetno su povoljno ocenile i književna kritika i čitalačka publika. Tada mi se, u tim danima ogromne napetosti, javio Mihiz, kao bitan – znala sam to - član žirija i, svu uzdrhtalu, otreznio me je. Rekao mi je otvoreno da je, mada je prethodno bio dao glas mome romanu, u poslednjem odlučivanju promenio mišljenje i glasao za roman Oskara Daviča, Beton i svici. Učinio je tako, objasnio mi je, iz dva razloga. Prvi je što sam preterala i, nedovoljno iskusna u književnom zanatu, popustila pred opsenama modernizma, što se pokazalo naročito u suvišnoj upotrebi metafora, koja je nesaglasna sa prirodom proznog kazivanja; drugi je što sam još premlada pa se on, Mihiz, pribojavao da će mi tako značajna nagrada zavrteti pamet. Sve mi je to rekao vrlo mirno i sa naglašenim prijateljstvom, a ja sam njegove reči, začudo, primila isto tako mirno: odjednom sam se osetila uspokojenom, iako me je žestoko probadalo razočaranje. Ali, i pored tih uboda u sujetu, zaista mi je bilo lakše i možda, zbog toga olakšanja, ni časak nisam posumnjala ni u Mihizovu iskrenost ni u njegovu prijateljsku naklonost. I, što mi je bilo još važnije – dok mi je pominjao moju preteranu posvećenost modernizmu kao da sam naslutila da, duboko u sebi, uzmičem od istine koju, tada, nisam mogla da prihvatim, a koju je Mihiz znao. Koliko je dobro i tačno znao, otkrilo mi se kad sam, mnogo godina kasnije, shvatila da nisam uopšte želela da se vraćam pročitavanju Ožiljka, čvrsto ubeđena da sam napisala slabu knjigu. Blagotvorna i surova sumnja, izazvana Mihizovom kritičarskom rečju, dovela me je do unutarnjeg sazrevanja koje me je naučilo i upornom klesanju proznog kazivanja i veštinama književnog zanata. Kad sam, gotovo četrdeset godina posle Ožiljka, dobila za roman Bezdno NIN-ovu nagradu, dočekala sam sa radosnim zadovoljstvom Mihizove uzbuđene reči čestitke: „Vidite da sam bio u pravu kad sam Vam tvrdio da ćete, samo ako radom postignete unutarnje sazrevanje, doživeti pravi trenutak svoje prave književne pobede koja Vam pripada.” I tada sam mislila, kao što i sada mislim da je bio u pravu – nagnao me je da verujem u sumnju. Mihajlo Pantić, pisac i književni kritičar Dešperacija i mučnina Sačekajte, i vi ćete postati učilo - rekao mi je Mihiz kada sam počeo da objavljujem priče i kritike, na moj prigovor da ne čita knjige mladih pisaca, u to vreme on je već živeo od stare slave. I eto, prošlo je dobrih dvadeset pet godina, zaista sam postao učilo, što god da uradim sačeka me nekakav prigovor. Te što si ovo, a nisi ono, zašto si ovako, a nisi onako. Onaj ko piše, naročito danas i ovde, svejedno da li je pisac ili kritičar, ili je i jedno i drugo, mora da računa s tim da je podnošenje malicioznih izliva ljubavi prateći deo toga posla. Po izlasku iz književnog puberteta razumeo sam da ovdašnji puk razume kritiku kao neku mutnu radnju, nekakav murdarluk, prebijanje dugova i realizaciju interesa, kao rđavu stranačku politiku ili demonstraciju moći – koje i kakve moći, ne znam – a ne kao saputništvo i sabesedništo, kako bi, valjda, trebalo da bude. Kritika ne radi ništa drugo nego deli sudbinu umetnosti, nastoji da preživi u okolnostima kada se sva estetika svela na puki tržišni princip, na novčano izmerljivu vrednost. Kao pisac razumem da se to što pišem ne mora svakome dopadati. Uostalom, pišem zbog onih kojima se to dopada. Kao kritičar znam da je mnogo teže uspostaviti sistem i odbraniti kriterijume, nego pljuckati po svemu, što bi rekao Matoš. Pa to, hvala na pitanju, ipak sve nekako podnosim, mada sa prilično dešperacije i mučnine. Šta bih drugo, predstoji mi novih dvadeset pet godina. Đorđe Kadijević, likovni kritičar Lubarda je bio mnogo ljut Iako u negativnoj kritici ima nečeg viteškog, riterskog, najveći kritičari su najviše postigli svojim pozitivnim kritikama, uveren je Đorđe Kadijević, već četiri decenije likovni kritičar NIN-a. Jer, samo pogodak u pozitivnoj kritici osmišljava posao kritičara. Napisao je tako, svega nekoliko negativnih kritika. Za razliku od Mila Milunovića koji je, posle jedne negativne kritike, Kadijeviću postao prijatelj za sva vremena, Petar Lubarda se poneo drugačije: - Posredi je bila Lubardina faza u enformelu, lirskoj apstrakciji, izložba u Domu armije. Čudio sam se šta autoru Kosovskog boja treba ulazak u lirsku apstrakciju, i to u tuđu lirsku apstrakciju, genetski vezanu za Francusku i anglosaksonski krug. Začudio sam se toj metamorfozi, blago aludirajući na to da je Lubarda u stvari nagonski stvaralac, da njegova apstrakcija nije čista, nego da je samo simulacija lirske apstrakcije i enformela. Lubarda se toliko razgnevio na kritiku; napao je urednika NIN-a pokojnog Ristu Tošovića: „Ovo je prvi put da neko negativno piše o meni!“ To je otišlo do Gradskog komiteta Komunističke partije. Tražio je da GK preispita ko sve piše u novinama i kako se može dozvoliti da neko ko je stub nacionalne kulture doživi tako nešto. Bio sam iznenađen. Mislio sam da je Lubarda superioran i da mu napis jedne malenkosti kakvu sam ja tada predstavljao, neće značiti ništa. Kada je umro, njegova žena Vera Lubarda javila se redakciji NIN-a. Tada je već urednik bio Dragan Marković. Izričito je zahtevala da se slučajno ne dogodi da nekrolog Lubardi piše Kadijević, „koji je doprineo Lubardinoj smrti“. To je bila, i tada sam znao, besmislica, povređena sujeta, ali za mene svakako - poruka.“