Nakon Amerike

Svet se nalazi na prekretnici: Sjedinjene Države su dospele do kraja globalne političke, ekonomske i kulturne premoći. Ovde nije reč samo o usponu „ostalih“ - Kine i Indije - iz celog sveta. Ovde je reč i o onome što nazivam „osrednjošću Amerike“- a reč je o problemima društva koje u nekim domenima ne zadovoljava moderne kriterijume: pogledajmo zdravstvo i obrazovanje, finansijsku regulaciju i primenu ekokompatibilnih i digitalnih tehnologija. Globalni ekonomski potresi, sa Amerikom u epicentru, svedoče o istrošenosti američkog modela. Istovremeno američke institucije, bilo da je reč o Harvardu ili Holivudu, približile su se postnacionalnom, globalnom identitetu: više pripadaju svetu nego Sjedinjenim Državama. Ukratko, budućnost se više ne događa samo ili jedino u Americi. Zlatni standardi globalnog usavršavanja su rasuti po celoj planeti. Iako uticaj Amerike slabi, daleko od toga da imamo jasan odgovor na pitanje - šta posle? Ovo je epoha međuvlasti sa više aktera, od kojih bi svaki mogao da izađe kao pobednik ako u pravom trenutku načini pravi izbor. Istorija je organski proces koji se kreće naviše, stoga novi centar moći može da stigne odakle ga najmanje očekujemo. U postameričkom svetu mogao bi da zavlada potpuni mračni haos, kao nakon pada Rimskog carstva. Opet, moglo bi da dođe i do pozitivnog haosa u kome bi, zahvaljujući primeni najnovijih tehnologija, Amerika postala poslednji globalni div. Sledeći svetski poredak mogao bi da bude multipolaran svet u kome bi nacionalne države poput Brazila ili Indije uzele premoć. Opet je moguće i da svetu zaista treba lider, jedinstvena sila, u tom slučaju bi nakon američke prevlasti mogla da nastupi kineska era. Gradovi-države, poput NJujorka, Londona, Singapura ili Hongkonga bi takođe mogli da popune prazninu, kao i Bangalor, Dubai, Santijago ili Johanezburg. Postamerički svet bi mogao da bude istinski globalno društvo, univerzalna civilizacija predana ideji globalne vlade. Isto tako, moguće je da se ne desi ništa od navedenog. Budućnost je crno platno. Ko bi bili pobednici a ko gubitnici u navedenim scenarijima postameričkog sveta? U mračnom haosu, gubitnici bi bili svuda. Pobednici, ili bar oni koji su profitirali, bili bi svetski lešinari - u finansijama su to, na primer, trgovci na kratki rok, oni koji se nadaju najgorem, profitiraju samo kada cene padaju. Iza mračnog haosa ostaće mnogo grobova za pljačkanje. Povećava se broj ljudi koji na život gledaju iz perspektive preživljavanja - onih koji skloništa snabdevaju zalihama hrane, vode i lekova - oni će biti pobednici, jer su prihvatili da se pripreme za scenario kome su se svi ostali smejali. Ko je dotad nagomilao zlato, može da bude miran. Pozitivniji bi haos, s druge strane, nagradio one koji znaju da se opuste i životu priđu mnogo ležernije. Pobednici bi bili oni koji misle i deluju sa strane, a gubitnici - oni koji van hijerarhija ne znaju da funkcionišu. Moguće je da bi se oni delovi planete koji su u prošlosti svetu poklonili ideologije pozitivnog haosa - kao npr. dadaizam u Cirihu i Berlinu nakon Prvog svetskog rata, ili Grejtful ded u Kaliforniji tokom 60-ih - mogli pokazati kao plodno tle za nastanak nove, moderne varijacije na tu temu. Možda će pozitivni haos doživeti procvat na Istoku, u zemljama poput Indije, na primer, koje su u sebe ugradile skeptičnost prema svetu zasnovanom na odnosima moći. Ko u pozitivnom haosu želi da bude pobednik moraće da, više nego išta drugo, poseduje filozofsku spremnost. U multipolarnom svetu nacionalnih država pobednici će biti države koje u susedstvu uspeju da uspostave regionalne hegemonije. Regionalni policajci bi mogli da budu: Sjedinjene Države u Severnoj Americi, Brazil u Južnoj Americi, Indija i Kina u Aziji, Rusija u bivšim sovjetskim republikama, verovatno Iran na Bliskom istoku (uz Izrael koji bi se takođe borio za tu poziciju), a Južnoafrička Republika u Južnoj Africi. Evropa bi takođe mogla izaći kao pobednik, ako uspe da pronađe mesto u takvom sistemu. U suprotnom, rizikuje da se nađe na udaru drugih sila - Rusije, npr. Gubitnici unutar takvog sistema bile bi male i slabe države - Gruzije ovog sveta - koje se oslanjaju na podršku Amerike, koja više nije u stanju da je garantuje, u odbrani od regionalnih siledžija: to je svakako slučaj Gruzije i Rusije. Najgora sudbina čeka one narode koji se osećaju kao nacije, ali nemaju stvarnu državu. To su svetski Palestinci, milioni koji žive u hronično propalim državama, koje se samo nazivaju državama dok od njenog uređenja nemaju ništa. Multipolarni svet će verovatno u nekim regionima biti demokratski a u nekim autokratski, što će zavisiti od regionalnih tradicija - u tom će smislu ovakav svet predstavljati poraz liberalnih zapadnjačkih vrednosti kao univerzalnog standarda. Mir u takvom multipolarnom svetu zavisiće od sposobnosti velikih igrača za mirnu koegzistenciju. U kineskom veku pobednik će biti Kina, ali da li će pored nje biti još nekog? Azijska društva koja sa Kinom dele istoriju napetih odnosa, poput Japana ili Vijetnama, mogla bi postati novi gubitnici. Indija se plaši poraza, iako on nije neizbežan, budući da joj oslonac pružaju veličina teritorije i komplementarnost sa kineskom privredom. Udaljenost bi za oblasti koje imaju dobro razvijene trgovinske odnose sa Kinom - od zapadne američke obale do kontinentalne Evrope - mogla da predstavlja veliku prednost. Što se tiče zemalja sa prirodnim bogatstvima za čiju je eksploataciju Kina zainteresovana, dosta će zavisiti od načina koji će Kina odabrati da se postavi - da li kao dobroćudan ili pak opak imperijalista. Epoha globalnih gradova-država i univerzalne civilizacije Evropi nudi mogućnost da povrati svoj značaj, u velikoj meri pošto ona predstavlja izvorište kosmopolitskih ideja na kojima će se i novi svet bazirati. To, naravno, ne znači da su Severna i Južna Amerika i Azija isključene iz toga. Globalnoj eliti - arhitektama, umetnicima, biznismenima, dekanima fakulteta, političkim liderima, lekarima i drugima koji uglavnom žive u velikim gradovima i koji sebe već smatraju višom klasom - ukazaće se prilika bez presedana. Poliglote će imati bolju poziciju od onih koji govore samo jedan jezik. Stvari daleko lošije izgledaju po one koji žive u unutrašnjosti, na marginama, i koji nisu u stanju da misle i delaju globalno. Kako se postamerički svet polako već počeo formirati, planeta će se sve manje fokusirati na ono što se događa u Americi. Neki će, posmatrajući pad Amerike, osetiti ono što Nemci nazivaju Ѕchadenfreude, tj. zadovoljstvo zbog tuđe nesreće. Ipak smatram da će ta emocija, sa potvrđivanjem novog poretka stvari, ustupiti mesto ravnodušnosti. LJudsku vrstu karakteriše takva bezosećajnost. Prevod Milana Babić Odlomak iz knjige Nakon Amerike: Priče za novo globalno doba (After America: Narratives for the Next Global Age) Pola Starobina. Više o knjizi na www.afteramericabook.com)