Pobeći ponovo

Prošli broj vašeg lista me je podsetio na gazimestanski skup, koji je snažno obeležio moj život. Imali smo dvadesetak godina. Sećam se da su mnoge moje tadašnje kolege napustile radno mesto da bi prisustvovale tom mitingu. Išli su kolima, autobusima, peške, samo da stignu. Očekivali su „poruku“. Verovali su da će se u Srbiji konačno sve promeniti i da će stići demokratija. Budući da sam već videla „jogurt“ revoluciju u Novom Sadu, nisam poverovala da poruke može biti. Tada sam otišla iz ove zemlje. Činilo mi se da je jedina mogućnost za bolji život otići negde, što dalje. Tada mi se činilo da je svuda bolje nego ovde. Sticajem okolnosti, vratila sam se deset godina kasnije, sa decom i mužem, doživela „benzin na flašu“, „devize-devize“ na pijacama, usluge šanera, policiju koja moli za mito kad te zaustavi na putu. Istina, es-de-ka je radio kao sat. I bombardovanje smo izdržali, junački i solidarno sa komšijama. E onda se desio Peti oktobar. Srbija je obećavala. Stvarno sam mislila da nema boljeg mesta za život od ovog! Činilo se da ćemo sve postaviti na pravi kolosek! Verovala sam, kao i mnogi sugrađani, da će sa Petim oktobrom, i propratnim suzavcem, početi rešavanje naših endemskih i društvenih problema. Pred nama je bio osunčan put uspeha i nezaustavljivi elan pokojnog Đinđića. Verovala sam da ćemo mi, tada tridesetogodišnjaci, zaista promeniti Srbiju. Konačno, i nabolje. Sada smo prebacili četrdesetu, i konstatujem svakodnevno da je Srbija još dublje upala u glib, korupciju i apatiju. Užasava me potpuno odsustvo društvene svesti i solidarnosti, nebriga za prirodnu sredinu, nerad i lopovluk. Svi krivicu prebacuju na druge, političari na one prethodne, građani na političare, deci su krivi roditelji a roditeljima država, i tako ukrug. Nema segmenta života u Srbiji koji bih mogla izdvojiti i reći da se popravio, naprotiv. Imam utisak da stalno idemo jedan korak napred, a dva nazad. Dogodine ćemo obeležiti i desetogodišnjicu Petog oktobra. Godine neumitno prolaze i ja se osećam prevareno. A prevarili su me svi, i komšije, i sugrađani, i oni u koje sam verovala i za koje sam glasala sve ove godine. Od ovog užasnog, korumpiranog, nakaradnog i perverznog društva bez svesti i savesti želim da pobegnem što dalje. Ponovo. Koliko treba da živimo pa da doživimo bolje sutra u Srbiji? Milena Matić, Beograd