Dobošar sa šapkom sreskog načelnika

Milivoje Glišić je svoj veoma korektan tekst uputio na pogrešnu adresu, jer Bruno Vekarić nije kreator akcije koju najavljuje. On je samo portparol Specijalnog tužilaštva za ratne zločine, što znači da je samo glasnogovornik pomenutog tužilaštva i da govori u ime onih koji rukovode Specijalnim tužilaštvom. Oni su ti koji planiraju i sprovode politiku „pritajene pravde“. Oni su ti koji su, zajedno sa NVO lansirali i u praksi sprovode krilaticu „Naše je da počistimo sopstveno dvorište“. Vekarić je samo moderna varijanta dobošara. Dobošar je, po Srbiji, ne tako davno, narodu čitao proglase koje mu je upućivala vlast. Narod je neretko negodovao protiv tih proglasa, ali je retko ko zbog proglasa krivio dobošara. Vekarićev problem je što bi on hteo da ostavi utisak da nije samo moderni dobošar, nego da je nešto više od toga. On se upinje da se predstavi javnosti kao bitan i opasan čovek, a on je realno gledano u čitavoj stvari nebitan i kao takav je bezopasan. On meni liči na dobošara koji je stavio šapku sreskog načelnika, pa zamišlja da je stvarno načelnik. Sve ovo zna i Glišić, ali iz konformizma stavlja Vekarića na mesto za koje se ovaj bori, a koje mu ne pripada. Krilatica „Počistimo mi sopstveno dvorište“ je posebno opasna, jer u osnovi predstavlja najgrublji šovinizam. Ako se uporede učinci našeg (?) Specijalnog suda sa učincima odgovarajućih sudova novostvorenih zemalja u okruženju koje su inicijatori ratova koji su pratili rasturanje bivše Jugoslavije i ako se tome doda učinak Haškog tribunala, ispade da su zločine vršili najčešće Srbi. Ako je to tako, postavlja se pitanje ko pobi i protera onolike Srbe? Očigledno se nameće zaključak da su po politici koja se preko Haga i nacionalnih sudova sprovodi, Srbi ili narod nižeg reda određen za odstrel, ili narod višeg reda koji je jedini moralno dorastao da se suoči sa posledicama građanskog rata u Jugoslaviji, dok su ostali, uključujući i članice NATO-a moralno inferiorni i kao takvi su izuzeti od bilo kakve odgovornosti za zlodela koja su činili tokom minulih ratova. Bilo da nas tretiraju kao nižu ili kao višu rasu, radi se o najgrubljem šovinizmu i oni koji ga na taj način propagiraju su sramota Srbije i jednog dana će se susresti sa posledicama svog nakaradnog delovanja. Nesrećni Vekarić i ne sanja u šta se upušta kad lupa u doboš sa šapkom sreskog načelnika. Ove štetočine i ne sanjaju da, radeći ono što rade, pripremaju tlo za buduće još krvavije ratove. Pristajući na selektivnu pravdu, oni koji u Srbiji o tome odlučuju, našim neprijateljima su dali pravni argument za laž da smo samo mi vršili zločine tokom minulih ratova. Time su mržnju koju ovi osećaju prema nama još više pojačali, pa će, jednoga dana, oni krenuti da nam se svete za zlo koje su nam naneli, a za koje nisu snosili nikakvu odgovornost. Dok „naši“ čiste po svom dvorištu, komšije koje su rat izazvale, u svom dvorištu spremaju osvetu za zlo koje im nismo ni učinili. Mir koji je zasnovan na laži je dobra podloga za budući rat i svi oni koji na laži i navodnoj srpskoj krivici danas grade mir, u stvari pripremaju taj budući, još krvaviji, rat. Ti navodni mirotvorci su, u stvari, najobičniji ratni huškači i za to će, kada za to dođe vreme, morati da polože račune pred ovim narodom. Bruno Vekarić bi trebalo da se zabrine zbog još jedne stvari u kojoj je bio više od dobošara. Može mu se dogoditi da zajedno sa Vladanom Batićem, čiji je pomoćnik bio, bude primoran da podnese račun o optužnici protiv Haradinaja koja je neslavno prošla u Hagu. Moraće oni kad-tad da nam objasne zašto je taj zlikovac amnestiran uprkos mnoštvu poznatih činjenica o njegovim zločinima. Ili je Tribunal, u čiju se pravičnost kunu, pristrastan, ili je ta optužnica nevešto napisana, ili je namerno sabotirana da bi se izašlo u susret zemljama NATO saveza koje stoje iza „nezavisnog“ Kosova. Kada se sve ovo uzme u obzir, Vekariću je najpametnije da vrati šapku načelniku i da kao pravi dobošar (portparol) saopšti šta su mu naložili da saopšti. Verovatno će i on, kad malo o svemu razmisli, uvideti da u tome što nam saopštava nema baš toliko časti i moralnosti. Budimir Mrdović, Aranđelovac