Zašto ne volimo najveću silu

Najbolje čuvana tajna u Srbiji ove nedelje bio je orkestar zvižduka upućen američkom timu na otvaranju Univerzijade. Prilikom televizijskog prenosa se zvižduci nisu mogli čuti, sutradan su ih prećutale i vodeće novine i opinion-mejkeri, ali prisutni u Beogradskoj areni vele da jedino Amerikanci nisu dobili niti jedan aplauz podrške od petnaest hiljada gledalaca i predstavnika 145 zemalja koje učestvuju u ovom sportskom nadmetanju. (Zviždalo se, kažu, i Albancima i Hrvatima, ali se i njima, i Irancima, sa drugih mesta na tribinama istovremeno srdačno pljeskalo.) „ŠADENFROJDE” EVROPLJANA: Narednog su dana, na prijemu povodom Dana nezavisnosti u američkoj rezidenciji na Dedinju, zvižduci Amerikancima bili glavni predmet diplomatsko-političkih ogovaranja. U tome su se posebno isticali evropski diplomate, kod kojih je, ruku na srce, bila primetna i izvesna doza osećanja koje Nemci zovu „šadenfrojde” (schadenfreude), „uživanje u tuđoj nesreći”. To, naravno, ne znači da Evropljani nisu solidarni sa svojim atlantskim saveznicima, i da nisu iskreno zabrinuti zbog provale antiamerikanizma na sportskoj manifestaciji u Beogradu. Amerikancima zbog Iraka zvižde i na drugim međunarodnim okupljanjima, i oni i njihovi prijatelji su se na to već navikli. Nevolja je u tome što Srbija trenutno ima verovatno najprozapadniju vladu koju je ikad imala, vladu u čijem su nastanku Amerikanci i Evropljani svojski učestvovali (naizmeničnom upotrebom štapa i šargarepe, zavisno od profila pojedinačnih koalicionih partnera). Američka i evropska politika u Srbiji su, prema tome, jedno te isto. Priznajući nezavisnost Kosova, Evropljani su se povodili za istim energičnim američkim vođstvom koje su sledili i 1999. Kada je Ričard Holbruk ovde 2003. godine pretio da će Srbija zbog Kosova izgubiti Evropu, Evropljani mu nisu poručili da ne govori u njihovo ime, iako tada više nije bio na položaju u Stejt departmentu, i formalno nije imao pravo da govori ni u ime američke vlade, a kamoli Evropske unije. Nisu protivrečili ni američkom potpredsedniku kada je u maju Srbima obećavao brži put u članstvo u Evropskoj uniji, organizaciji u kojoj Amerikanci nemaju pravo glasa. No Evropljanima svakako nije mrsko što ovdašnje stanovništvo ume da razlikuje mekanu moć Brisela od tvrdog pritiska Vašingtona. Ambasadori evropskih država rado se, iza zatvorenih vrata, diferenciraju u odnosu na imperijalno raspoložene Amerikance. Pre manje od dve godine, evropski ambasadori u Beogradu svojim su lokalnim kontaktima objašnjavali kako nikad ne bi prelamali kosovsko pitanje preko kolena, da ih Amerikanci grubo ne pritiskaju. Ali gle čuda: otkako je američka politika proizvela nezavisno Kosovo bez apokaliptičnih posledica po stabilnost Srbije (i otkako je unutarsrpski sukob oko najboljeg načina borbe za Kosovo i Evropu završen istiskivanjem Koštunice sa vlasti), Evropljani se skoro više i ne sećaju da su se nedavno izgovarali na američki pritisak oko Kosova. Sada im se čini da su prozapadnu vladu u Beogradu sami izvojevali, bez američke pomoći, odnosno uprkos američkoj „kaubojštini”, vešto koristeći Sporazum o asocijaciji i pridruživanju (koji u svrhu pravljenja vlade nisu morali ni da aktiviraju). Evropski ambasadori su se na američkom prijemu, dakle, licemerno zgražavali (tim pre što su među zviždačima Americi bili i sportisti njihovih zemalja) ali su zato domaćini bili potpuno konsternirani. Zapadne diplomate će vam reći da je u Beogradu moguće provesti četiri godine diplomatskog mandata u stalnom kontaktu sa lokalnim građanima, a da nikad ne osetite ni trunku antizapadnog ni antiameričkog raspoloženja. Nije to aluzija na aktiviste nevladinih ustanova koje finansiraju zapadne vladine i nevladine organizacije, već konstatacija da je kod nas dobar deo elite počesto nekritički prozapadno nastrojen. I u drugim zemljama zna biti velike razlike između raspoloženja naroda i elite, ali je u Beogradskoj areni, u noći 1. jula, prozapadna elita bila prisutnija od „naroda”. U Arenu nije mogao da uđe svako ko je hteo, mahom su tu uz sportiste bili volonteri sa akreditacijama, dakle neki već probran svet. Prethodnici gospođe DŽenifer Braš, američke otpravnice poslova koja je, u odsustvu zasad još neimenovanog ambasadora u Beogradu, bila domaćica prijema povodom Dana nezavisnosti, pamte da su i sami ranijih godina prisustvovali sportskim takmičenjima na kojim se skandiralo protiv Amerike. No u vreme Vilijama Montgomerija, prvog postmiloševićevskog ambasadora, antiameričko raspoloženje se pripisivalo bombardovanju, odnosno svežini uspomena na američke bombe. Sa američke je strane još postojala nada da će Srbija vremenom prihvatiti navodnu humanitarnu „nužnost” bombardovanja. Tu nadu pothranjivale su organizacije koje su uveravale javnost da primarna krivica za žrtve NATO bombardovanja ne leži na NATO bombarderima, nego na onima koji nisu digli ruke od odbrane zemlje i na vreme kapitulirali. Prisutna su bila i očekivanja da će ne tako neznatna američka pomoć Srbiji za razvoj demokratije, kao i nemala ulaganja američkih firmi, doprineti da zla volja između dve zemlje postepeno izbledi. Tako nešto bi se možda i desilo da nije bilo otimačine Kosova. Pre, i odmah posle petog oktobra, bilo je lako verovati da su bombe bile deo jednog velikog nesporazuma između Srbije i Amerike, da je Vašington bio rešen da sruši Miloševića po svaku cenu, i da protiv Srbije i njenih interesa na Balkanu nije imao ništa veliko ni trajno. Na to su upućivale prve, pomirljive i trpeljive rečenice koje je Bil Klinton izgovorio kada je za predsednika Jugoslavije izabran čovek koji nije imao dobro mišljenje o američkoj politici na Balkanu (Klintonov tadašnji eufemizam za Vojislava Koštunicu). No posle žarke američke podrške otcepljenju Kosova, koje je većina Srba doživela kao otimačinu, više ne može biti govora o privremenom ili pak personalnom nesporazumu. Amerika je na Balkanu skršila srpske nacionalne interese, a pomogla muslimanske, odnosno bošnjačke, hrvatske i albanske. Petogodišnji napor da se Srbi ubede kako je mrtvi Milošević bio taj koji je izgubio Kosovo za Srbe, nije ovde nikada imao ozbiljnijih šansi na uspeh, ma šta da su o tome Amerikancima rekli različiti „otvoreni” ili „izuzetni” fondovi, odnosno „nezavisna” udruženja čije profesionalne nagrade dobitnicima svečano uručuju američki ambasadori. U Srbiji, sada je to oficijelno, postoji antiameričko raspoloženje, kog ovde nije bilo ni na vrhuncu Hladnog rata, ni u vreme pretkosovske blokade i sankcija. Sve je to manje-više poznato, ali su Amerikanci 1. jula u Beogradu ipak doživeli izuzetno neprijatno iznenađenje. U kratkom govoru koji je na prijemu održala u prisustvu Borisa Tadića, DŽenifer Braš se ograničila na to da govori o svojim ličnim iskustvima i prijateljskim osećanjima prema našoj zemlji i njenim građanima, nastojeći da svom govoru tako da notu autentičnosti, bez izvlačenja krupnih zaključaka o međudržavnim odnosima. ANTIBAJDENIZAM: Za razliku od Amerikanaca, ovdašnji svet ne bi bio iznenađen zvižducima, da su novinari i vlast bili voljni da ga o tome obaveste. Obične Srbe bi pre zaprepastile goleme razmere američkog razočarenja. Tim pre što je u maju ove godine svima u Srbiji bilo jasno da se vlast nije usudila da pokaže američkog potpredsednika Beograđanima, ni na ulici, ni u parlamentu. Tako nešto bilo je moguće u Sarajevu i u Prištini, ali ne ovde. (Inače, na potpredsednikovom se sajtu pre dolaska u Beograd navodno nakratko pojavio plan posete koji je predviđao takva javna pojavljivanja, da bi zatim bio hitno uklonjen.) No Bajdena ovde, zbog njegovih ranijih stavova o Srbima i Srbiji, nisu doživljavali kao Obaminog potpredsednika, već kao američkog „jastreba”, pa njegovo ograničeno kretanje Beogradom nije tumačeno kao posledica srpskog antiamerikanizma, već „antibajdenizma”. Ne treba, s druge strane, smetnuti sa uma da je poseta DŽozefa Bajdena Beogradu bila uspešna, ma kojim aršinom je merili, i da je po svoj prilici delom zaslužna i za novi talas pozitivnog evropskog raspoloženja prema Srbiji, koji će verovatno dogodine rezultirati i „belim šengenom” za građane ove zemlje (ako ne i odmrzavanjem SSP-a). Amerikanci su u Beogradu 1. jula platili cenu imperije: kad dospete u neprilike, svako se okrene protiv vas, pa čak i vaši najbolji evropski prijatelji. Američki nesporazumi sa Srbima su, međutim, daleko ozbiljniji od neslaganja sa Evropljanima oko toga da li je trebalo tražiti još jednu rezoluciju UN pre napada na Irak. Nekoliko dana pre debakla na Univerzijadi, Medijum Galup agencija obelodanila je rezultate istraživanja po kom Srbija, zajedno sa Pakistanom, deli prvo mesto na listi država čija javnost najčešće iskazuje negativne stavove prema SAD. Kako je javila Beta, 61 odsto Srba ima negativno mišljenje o SAD. Dok se u većini zemalja obuhvaćenih istraživanjem beleži poboljšanje stavova prema SAD, u Srbiji i Pakistanu negativni stavovi su još češći nego pre tri godine, u Srbiji za 18 odsto, a u Pakistanu za 13 odsto. Među zemljama regiona, Srbija je ubedljivo prva na listi u negativnim stavovima, daleko ispred Bosne i Hercegovine, gde ima 30 odsto onih koji iskazuju negativno mišljenje. Studija je sprovedena u 42 zemlje od marta do maja ove godine, a ispitano je više od 43.000 ljudi. Gledano po veroispovesti, najpozitivnije mišljenje o SAD imaju Jevreji (91 odsto), protestanti (67 odsto), dok najnegativniji stav prema SAD imaju muslimani (54 odsto) i pravoslavci (33 odsto). Čedomir Jovanović: Zašto ćuti Tadić Zaveru ćutanja o antiameričkim zvižducima na otvaranju Univerzijade prvi je prekinuo predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović. Gradski odbor njegove stranke javno je ocenio „neprihvatljivim” da se na zvaničnoj ceremoniji otvaranja Univerzijade zviždi ili na druge načine omalovažavaju mladi sportisti ili delegacije koje su došle u Beograd, dok je Jovanović za NIN rekao da ga odnos medija i vlasti prema ovom događaju podseća na vreme Slobodana Miloševića, kada su TV urednici reglerima tona odlučivali šta će građani znati o događajima u Skupštini Srbije, a šta neće. „Da je Vojislav Koštunica na vlasti, rekao bi okej, oteli su nam Kosovo, ali kad smo ih već pozvali, sad ćemo im pokazati šta je Srbija: puna poštovanja, dostojanstvena i pristojna. Čak i ako nije takva. U Francuskoj se takođe desilo da se zviždalo jednoj gostujućoj reprezentaciji na sportskom skupu, ali se Sarkozi sutradan izvinio”, rekao je Jovanović i dodao: „A ovi sad sve rade na pola puta, i prave se kao da se ništa nije desilo. Niko reč nije rekao. Na otvaranju Univerzijade bili su svi iz vlasti, bio je predsednik Tadić, ali reč nije rekao. Da li se on s tim zviždanjem slaže? Ili se ne slaže, ali neće to javno da kaže?