Ovako sam počeo pisati negativnu utopiju

Bezazlene svakodnevne pojave kraj kojih prolazimo kao pored nečega što se događa drugima, odigravaju se haotično i bez cilja. Tako sam osećao život. Ali kad su počeli iščezavati vidovi slobodne inicijative, zapitao sam se da li je za malog vlasnika kioska koji štrajkuje glađu što su mu kiosk razvalili, njegov slom običan i banalan, ili je on učesnik velike tragedije - moj odgovor je bio mučan: užasnuo sam se. Ležao je na klupi dovučenoj iz parka, sa velikim natpisom iza leđa: žena i ćerke su mu od sunđera i krpa šile lutke, a on je to prodavao na Bajlonijevoj pijaci. Dirnuo me je taj pedesetogodišnjak. Sve šanse svoga života izgubio je. Sad mu i poslednju, otkinutu sa margina života, otimaju. Februar je stezao mrazom. Prišao sam mu i poželeo da izdrži, ali ne do kraja. Ja sam se radovao kad su ranih devedesetih posle skidanja tabua mržnje protiv privatne inicijative nikle mnoge piljarnice i dućančići. LJudi su probijali zidove na kućicama, sobe pretvarali u radnje i deverali kako znaju i umeju. Sad sam osetio da je iz tvrdoglavih istorijskih razloga, ili iz neke strasti, liberalni odnos prema privatnoj svojini nešto nemoguće kad je reč o malom privredniku. Svojina je podložna jednom višem usudu! On „pustoši hitno sve ono što je sitno“. Taj sitni torbar, lutkar, drznuo se „voljom svojeg ćefa da prkosi sili em-em-efa!“ I bio je pravi Don Kihot, jer briga svetsku silu kapitala što on štrajkuje glađu... Te sam zime shvatio da je, politički gledano, svet apsurdan. *** Taj moj žal za pasijom sitnog torbara postao je polazna osnova mog speva koji je izrastao u neprijatno, groteskno delo gađenja: „Spev o tranziciji“. Pišući ga, sprdao sam se sa apsurdima sveta, otkrivao sam tragediju malog čoveka, malog vlasnika u svetu globalne imovine. Optuživao sam eksponente džinovske sile: Zbog vas je selo svoju idilu izgubilo Hiljade malih trgovaca s vas se ubilo Opustošeno zjapi jadnikovo čekmeže Na tlu komadi duše bakalinove leže Iz budžaka sardina pacov cijuče strašno Keksovi se smrvili a svuda leti brašno Ustajale se na dnu zdravstveno čiste vode Trgovčić dobio je zov tržišne slobode Nikada tajkunima ajkulskim neće niko Protivrečiti slova jer on nas je sviko Na prirodnost svojega bogatstva na pravdu novca I nad žrtvama sveto pravo svakoga lovca Bila je jedno vreme povika na „sivu ekonomiju“. Ne plaćaju porez, pa tezgaroše moramo (mi) oterati sa ulica. Međutim zbližio sam se sa tezgarošima iz svoga komšiluka. Plaćali su opštini porez. Prodavali su utikače, parfimeriju, fascikle i flomastere, deset vrsta pica, donji veš i zimske kape, čarape i rukavice. Tezge su im bile stalne i čvrsto ukopane u zemlju. Poznavali su mi unučad i pazili na njih kad prolaze ulicom. Jedne nedelje po podne ceo taj mali „hajstrit“ bio je nekim gvozdenim polugama srubljen sa lica ulice. To nisam mogao da zaboravim. Ušao je u spev i taj prizor gonidbe još manjih privrednika od onog prvog: Zamahuju čeličnim olovnim canglama Torbari poludeli braniće se vanglama Loncima plekovima za pitu tiganjima Stuštiće se organi gonjenja trk za njima Pašće u blato s tezgi sve haljine zelene Benkice gaće beba pampers pelene Marica prepunjena biće bednika dupke Po tramvajskim šinama ležaće hulahopke A torbarki gojaznoj raspomamljenoj dundi Organi zapleniće skladište ruskih bundi Pod tezgama bilo je hiljade krem tegli Nizovi turskih gaća do Vinče se otegli Jurišali su još i na gaćice i na ž. brushaltere. Šta je ležalo iza toga, sem jada sitnog trgovca? Veliki Urbanizam. Volim velegrad, ali volim i njegove male ljude koji ga ukrašavaju. Tako osećam civilizaciju. Nisam nikad išao na sajam limuzina da gledam vladarske kočije. Ali taj je sajam, kao nosilac našeg urbanog ugleda, morao da uđe u „Spev o tranziciji“: Da ti se sirotinjski jad i beda ne dese Vladarska kola moraš kupovati mercedese Da bi ti kad odapneš podizali kipove Za svog života moraš voziti džipove Tvoj ukus za auto mora doći s dna pakla Crna karoserija neprobojna black stakla Kad biznis partner vidi crn bolid dok se vrti On mora da se zgrozi što si miljenik smrti Znam te kakav si bećar i raskalašna lola Svilena mora biti unutrašnjost ti kola Da svaka devojka zna da će biti pipkana Bordura svih tkanina nek bude čipkana Od trideset pesama koliko ih je u spevu, pesma „Elita: Bednici i profit“, jedino je mesto gde sam se dotakao privatizacije. Nisam nikad učestvovao u njima, nisam imao para. Ta istorijska tema ostala je za druge pisce epike. Kao putnik po Srbiji slušao sam od pootpuštanih radnika optužbe protiv novih gazda. U Rakovici neki radnici velike gumarske fabrike od ugleda, nisu nikako mogli da saznaju ko im je novi vlasnik. Neki skriveni poštenjačina. U svakom slučaju, Anonimus. U Babušnici hemijsku fabriku te najsiromašnije opštine u Srbiji otkupio je neki stranac, iza kog slute nekog našeg. Misterija ponoćnih vampira! „Sad je počelo da skida i instalacije za centralno grejanje.“ Izdašna tema za spev, ali ja sam je samo dotakao. Ovako: Na licitacije se šalju pokvarenjaci Podmićivače prime k`o da su junaci S najdubljim džepovima neka su ti prvaci Ekskluzivnim tekstilom odredi nam elitu Parije ostavi na smrdljivom trulom žitu Nek se rasele bedni sa rubova gradova S nepodnošljivim svojim smradom bazdom gadova... Profit je nova zvezda nad skrušenim glavama Vulkani nose tečno zlato u svojim lavama Kriške hleba sve tanje kao flispapir tanke Na sve strane iznikle su inostrane banke U osvit novih dana, politički rečnik u javnosti alergično je reagovao na pojmove desnice i levice (tako je levica u Srba skresana na simbol), a još se više ludovalo od straha da se kaže: hoćemo kapitalizam! Vrhunac svega je bila ideja, naročito mlade generacije, da u svetu više ne postoje klase! Mladi su pred bogatstvom kapitalističkog sveta, pred njegovim izobiljem, naprosto odbijali da priznaju mogućnost da će postati jednog dana proletarijat ili donja srednja klasa! Nadali su se da će se svet kapitala oploditi nad njima i na njima. Ova iluzija odgovarala je naročito kasti novostvorenih tajkuna. U pevanju „Ukidanje klasa: od prvog miliona do milijarde“ advokati bogatuna nasrću na samog pesnika. Jaki su. Može im se: Odvratna je pesniče protiv njih tvoja pizma Ne smeš reći da je to trijumf kapitalizma Preporođeno društvo likuje u bici je Za Himalajske sante vrhove tranzicije Bivši direktor nekad „tranzicionar“ bude Što najpre stvorio je nezaposlene ljude Pa tu istu fabriku za džaba otkupio Svima krvav udarac čelom u nos lupio Dok nezaposleni ko lišće tonu u treset Novi gazda stekao fabričetina deset... Ne priznajemo više konzistentnost klasama Novi bogataši već služe starim masama Poricanje ideje da sukob krupnog kapitala i sitne inicijative jeste prirodna pojava, spada u naivno verovanje da je nastupio kraj istorije. Svetska ekonomska kriza, zaboravljena u izmaglici tridesetih i u dimu rata koji je za njom usledio, vratila se. Stara zmija istorija se vratila i psiče iz sve snage. A špekulanti se, naravno, i dalje maskiraju u finansijere: Govore nam da odsad istorija se briše Kažu da sad nema ni bogataša više Pale su to nad njima vatrene zlatne kiše Baš pod tim oblacima oni se zbiše Nisu finansijeri nisu krvnici stari Prosti skupljači para ko neki pabirčari Od dvorišne su pošli za skladištenje šupe Najčuveniji od njih za đubre kop`o rupe... Pomešaše se s njima trgovci tuđom stokom Gde seljak mučnim radom oni prevarnim skokom A najveći lopovi su usred strašne krize S popustom dobijali inostrane devize Iza mnogih bogatstava ne skriva se špekulacija, nego mahinacija!. Spev sam pisao od avgusta do novembra 2007. Nisam hteo da me sasvim uguši blato, i u dvadeset i sedmoj pesmi izrekao sam kao neku viziju. Brod finansijskog kapitala će doživeti fijasko. Posle uspona gusarskog kapetana doći će do njegovog pada. Sasvim romantično sam uzeo naivnu sliku da mi plovimo brodićem nad kojim se beli „usamljeno jedro“. To je slika Valentina Katajeva. Pozajmio sam je kao plemenitu, ma da ne i spektakularnu figuru. Sa gusarskog broda gađali su naš brod: Đulad su letela iz lihvarske brodske banke Konopci za vešanje k`o zategnute zamke... Bombe našem brodiću padahu sasvim blizu K`o kazna što ne znamo za aval i akcizu Najzad otpočeli su kompjuter analizu Nađu da mi smo krivci za ekonomsku krizu... Pretio nam je gusar stojeći navrh pramca Pregolemi talasi njišu nam ljusku čamca Al varao se bankar da će nas sve pobiti Naše belo jedro će ovu bitku dobiti. Spev sam završio posmatranjem nosilaca velike svetske krizne kamarile. Ovako sam ih skicirao u dva poteza: Kad jašu konja nežno svileno obodu Ne znamo kako bodu slobodu. U vreme dogovaranja o štampanju speva, pokušao sam da nagovorim urednika i direktora izdavačke kuće „Tiski cvet“ iz Novog Sada, Slavka i Simu Matića, da na knjigu napišemo „epika dvadeset i prvog veka“. Pristali su. Moj prijatelj LJubivoje Ršumović, na jednoj promociji rekao je da je to ipak pre poema nego ep. A kad sam video izložbu grotesknih umetničkih fotografija maestra Aleksandra Kelića, zamolio sam ga da bude sa 32 fotografije pratilac mojih u osnovi klovnovski intoniranih tekstova. Pristao je, evo nekih od tih fotosa, odista su vrhunac klovnovskih egzibicija.