U raljama života

Pre mene nagrade za životno delo dobili su i neki autsajderi; nisam želeo da se namećem, da ljude vučem za rukav, tražim da lobiraju, priča za NIN Mića Milošević (1930), ovogodišnji nosilac prestižnog priznanja, koje mu je dodelio Odbor Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Autor je 30 dokumentarnih filmova (10 je nagrađeno), sedam igranih filmova: Nije nego (1978), Drugarčine (1979), Berlin Kaputt (1981), Laf u srcu (1981), Tesna koža (1982), Moljac (1984), Nema problema (1984), više igranih televizijskih emisija, i dokumentarne televizijske serije Tito – crveno i crno (2008). - Ima neverovatnih tipova, žive od tih priznanja: pokupili su sve što postoji, a ništa ne znače. I, obrnuto, ima onih koji žive povučeno, nisu nametljivi, praktično ostanu zaboravljeni. To je tako, ovde se sve veoma brzo zaboravi. ZAVISNIK: U posleratno vreme sivila i oskudice, bioskop je bio čudo. Gledali smo ruske filmove, bilo je zanimljivih, istorijskih filmova poput Čapajeva, i emotivnih, autentičnih filmova reditelja Marka Donskog. Potom dolaze filmovi sa Zapada, smenjivali su se dva puta nedeljno, i ulazili pod kožu. Maturirao sam i došao u Beograd, upisao istoriju umetnosti. Mada sa skromnim repertoarskim opsegom, u odnosu na moj Požarevac, Beograd je bio svet. Nije bilo kulturnog događaja koji se nije apsolvirao, a JDP je imao senzacionalne predstave. Osećala se potreba da se dokaže da smo na drugom koloseku od Rusa i ostalih komunističkih zemalja. Stižu evropske izložbe koje smo upijali, gostuju trupe, koncerti... Porgi i bes – senzacija, ludilo da nabaviš karte. Građanin Kejn se 1950. davao u Kozari, gotovo da ga niko nije razumeo. Gostuje Francuska kinoteka, upijali smo te filmove. Kao na neko posvećenje dolazili smo u Kino klub u Beogradskoj ulici. Osećali se kao da smo tajna sekta. Naravno, to me je vezalo za film, načinilo zavisnikom. Nekakve kockice su se slagale u mom životu: kad sam diplomirao, 1955. pojavio se konkurs za mlade novinare u Borbi. Steva Stanić i ja prođemo test, a Dinko Davidov (da bi ličio na novinara počeo je da nosi lulu), padne. Verovatno je suviše mudrovao. I, tako, nas desetak mladih upadne u Borbu. Niko nije bio član SKJ, ušli smo bez uslovljavanja. Kasnije smo primljeni, kad je stigla direktiva da je treba omasoviti: – Šta vi zabušavate, ajde u partiju! Žiku Bogdanovića, Božu Timotijevića, Đurđa Đurđevića i mene, smeste u rubriku kultura. Sav urednički kadar bio je predratni, visoka klasa novinara, evropsko obrazovanje. Glavni urednik je Mile Vitorović, njegov zamenik Duda Timotijević, predratni filmski kritičar. U redakciji je atmosfera oslobođena bilo kakve rigidnosti. Nije važilo pravilo ritualne karijere, kao u Politici, da se počinje od pijačnog barometra. Aleksa Čelebonović, likovni kritičar, iz nekog razloga ode iz Borbe. Miletu Vitoroviću, stidljivo, kažem: Pa, mogao bih ja da uradim kritiku izložbe Nebojše Mitrića?! Nebojša bogzna kako zadovoljan, ja ne mogu da poverujem: postao sam kritičar!? U Cvijeti retrospektivna izložba Lazara Ličenovskog, pariskog đaka, prva garnitura slikara između dva rata. Zapnem, napravim veliki prikaz, i svi kažu da je odličan. Inaugurisan sam za kritičara. Ali, dva-tri meseca kasnije, filmski kritičar Arsa Stefanović ide u Australiju, na njegovo mesto konkurišemo Žika Bogdanović i ja. Oće on film, oću i ja! Podelimo filmsku kritiku - jedan film njemu, jedan meni. Radili smo i tekuće stvari, uobičajene, ali i kritiku, koja je imala status specijalističkog žanra. Društvo se otvorilo, zemlja, i kultura, stiglo je mnogo filmova, i distributeri su počeli da se ponašaju tržišno. Tako da sam sve svoje filmove, dokumentarne i igrane, uglavnom radio u vreme godišnjeg odmora. MIROSLAV CERAR: Mnogo ljudi upoznao sam pišući o domaćoj kinematografiji; posebne veze gajio sam sa distributerima. Bilo je dana kad sam gledao i po nekoliko filmova. I, tako, pun kinematografije, a već mi novinarstvo do grla, svaki dan isto. I, dogodilo se da je zablistao Cerar, veliki gimnastičar, prvak sveta, i olimpijski prvak. U sebi je nosio lepotu pokreta, akcije, dinamike. LJude u Dunav filmu, nagovaram: Bilo bi odlično snimiti Cerara! Ništa. Oni jure socijalne teme, fabrike, radnike... To je tada bilo u modi, i niko nema osećaj za to što pričam. Naletim na Milana Vukosa: – Što ti to ne snimiš, kaže. On je čovek koji je za srpsku kulturu uradio više od svih drugih zajedno. Udario je temelje mnogih kulturnih institucija. Kaže: Snimi ti! Nikad nisam bio iza kamere, ali sam pomislio: Pa, šta, nema veze! Kao što pišeš članak, napravićeš film. Nikola Majdak je sa mnom studirao istoriju umetnosti, već je imao snimateljsko iskustvo, idemo u LJubljanu, snimamo Cerara. I, film je doživeo veliki uspeh. Majdak je manijak tehnike, strastveni filmadžija. Setio se debri kamere, koje umesto 24 mogu da vrte 240 kvadrata filma u sekundi. Ogromna, brza kamera za usporeni snimak. Kad je stopiraš ne može odmah da se zaustavi, sažvaće deo trake. Ti usporeni snimci Cerara na konju sa hvataljkama, kombinovani sa muzikom Bokerinija, baš je leglo. Film je bio van uobičajenih standarda, dobio je silne nagrade, i Nemci su ga otkupili. Posle sam radio i druge sportske dokumentarce. Bilo je sirotinjsko vreme, nismo išli po festivalima, kad, stiže agencijska vest: moj film Hokej proglašen najboljim dokumentarcem u Veneciji! Čuvam tu plaketu sa lavom Svetog Marka. Film je prodat od Akapulka do Moskve. Uradio sam više tih sportskih filmova, sa dve-tri hiljade metara trake i jednom kamerom, veoma skromno. Onda je stigla televizija, neuporedivih mogućnosti, i preuzela je primat. ’68.: Postalo je jasno da nismo bolji od najboljih svetova. Nestaju iluzije, kriza, privredne reforme... Počinju društveni konflikti. Naravno, kao revnosni levičar, uvek sam na strani poniženih, onih koji pate. Bili smo država radničke klase, u kojoj je ona izvukla deblji kraj. Studentski nemiri 1968. uzburkali su strasti. Kad se napravila gužva u Studentskom gradu, ostavim sve obaveze i izmolim kameru od Filmskih novosti. Majdak i ja se usidrimo u dvorištu Filozofskog fakulteta, proveli smo tamo svih sedam dana i noći trajanja pobune. Bilo je uzbudljivo, kao, menjamo istoriju, popravljamo svet! Crveni univerzitet, mnogo studenata, narod donosi hranu... Nije bilo otvorene represije, osim onog tabanja na podvožnjaku. Imali smo 3.000 metara trake, moraš da paziš na svaki metar. Dođem u Filmske novosti, Lazar Stojanović mi asistira, sve je OK. Kad, jednog dana, da nastavim montažu – nestao film! Svi sležu ramenima: Ne znamo! Vidim da je to nekakav zaverenički zid. Filmske novosti su bile deo Titove svite, živeli su kao bubrezi u loju. Glavni urednik Sima Karoganović, nije bio birokrata, gotovo šaptom, kaže: Policija ti je uzela film! Da vide ko se sve motao na Filozofskom. Mislili su da tu ima nečeg posebnog. Ništa, na kraju vrate film, koji je na festivalima osvojio pet nagrada. Fino to ispadne, daje krila za dalje. RADNIČKA RAKOVICA: Krov nad glavom je namah bio zabranjen. Slava Đukić i ja smo obilazili Beograd, i saznamo za slučaj konobarice koja je na nekoj ledini Zemun polja sklepala udžericu, a vlasti rešile da joj sruše. Vođa ekipe za rušenje bio je neki penzionisani major, kaže: Ne dolazi u obzir da snimate rušenje, treba moj sin to da vidi. Stideo se tog posla. Sakrili smo se u kući preko puta, i kroz prozor snimili događaj. Žena kuka, čupa kosu, preklinje... Ne vredi, srušiše kuću. Zvanična cenzura je bila ukinuta, ali bilo je internih cenzura, saveta po produkcijskim kućama. Kad su videli film, kažu: Uuuu, ovo ne može! Stvara loš utisak, diskredituje socijalizam. Ratko Butulija iz Gradskog komiteta bio je član tog saveta, Slava i ja odemo kod njega, zakukamo: Dobro, ajde, izbacićemo scenu sa tom ženom i rušenjem kuće. Kako se stvar polako smirivala, vratim te scene u film. Niko nije ni primetio, i dobijem prvu nagradu na Festivalu. Četiri takve nagrade dobio sam za De Jongove, Za i protiv za, Krov nad glavom, i Žulj. Ovaj poslednji je nastao tako što sam na Kanarevom brdu otkrio samačke paviljone radnika IMR-a. Godinu sam proveo s njima, dok su stekli poverenje da ih snimim. Taj film je paradigmatičan, ukazuje na razloge propasti SFRJ - zašto je Milošević lako slomio Stambolićev liberalni kurs. Jednostavno, iskoristio je njihovo nezadovoljstvo, i preveo ih žedne preko vode. Od 5.000 radnika, 4.500 su bili iz okolnih sela, radili su za staž i socijalno. NJih dvadesetak bilo je klasno svesno - briljantno inteligentnih, koji su stvari nazivali pravim imenima. Kad su počeli ratovi preživljavali su radeći po buvljacima. Snimio sam jednu tribinu sa tim radnicima, nažalost nikad nije prikazana. Nema mesta na programima, prebukirani su estradom. Kad je Miloševićeva struja u Gradskom komitetu počela da ruši Bucu Pavlovića, Brana Milošević je predložio: Daj dovedi one tvoje radnike, da pruže podršku Ivici i Buci! Kakav sam popaljenik, odem u Rakovicu i objasnim. Kažu: Eeee, kasno! Sve su preuzeli ovi Miloševićevi - smenili su nas. Srbija van sebe je Srbija 90-ih, ona koja je suprotstavljena Miloševićevom vođenju zemlje u propast. Zapravo, dokaz da nisu svi bili u ekstazi pred njegovom demagogijom. PUČKE KOMENDIJE: Moji dokumentarci su dobijali nagrade, imali odjek u medijima. I, jesu to bile značajne društvene akcije: dokumentarac je vrsta gerile protiv nepravde, protiv ružne stvarnosti. Međutim, Žulj se prikazivao nedelju dana, De Jongovi, takođe. Nema publike, ne postoji pravi kontakt između njih i dokumentaraca. Prikažu se na festivalima, i nema ih. Producenti su počeli da misle tržišno, da računaju profit, a dokumentarci samo koštaju i ništa ne donose! U to vreme, krajem 70-ih, pala je poseta bioskopima, domaći film postao je sinonim dosadnog filma. Onda je Aca Đorđević snimio Otpisane, publika ga je oduševljeno prihvatila – više od 200.000 bioskopskih posetilaca. Shvatim da publika nije apatična, samo ne želi kvaziintelektualne gnjavaže. Hoće da komunicira s filmom. Desilo se da je Jug Grizelj napisao sjajnu reportažu, istinit događaj iz jedne gimnazije. Stvorio se konflikt između razrednog, navodno švalera, koji se udvarao učenici-lepotici, i njenog mladića. Ovaj na tabli napiše: Profesor je to i to! Nastane skandal. S Giletom Đurićem pričam, kaže: Snimi ti to! Poznajem Sinišu Pavića, majstor je za dijaloge, ali ne i za dramaturgiju. Nije funkcionisalo kako sam zamišljao; scenario sam dopisivao i popravljao, Pavić se povukao, scenario je ostavio LJubi Radičeviću i meni. S velikim zadovoljstvom sam uradio Nije nego, u njega sam preneo svoje dokumentarističko iskustvo. Samo je glavni lik bio profesionalni glumac, igrali su pravi đaci. Neki od njih su kasnije napravili karijere u medijima. Recimo, sestre Bobić, Maja Volk, Simonida Simonović... Film je brzo postao hit, dan-danas se vrti po televizijama. Sačuvao je svežinu. NJegovih 200.000 gledalaca otvorili su mi vrata za druge igrane filmove. Tri godine su moji filmovi: Drugarčine, Laf u srcu, Tesna koža, bili najgledaniji u Beogradu. Ovaj poslednji, sa zvaničnih 505.000 posetilaca, bio je najgledaniji film u SFRJ. Oni pripadaju pop kulturi, to su pučke komedije. Naravno, oni nisu umetnički filmovi - smatram ih izazovom doktrinarskom umetničarenju. Najviše su tapkaroši bili oduševljeni, vodili me u kafane, insistirali: Kad ćeš da snimiš novi film?! Nisam brinuo za umetnost i estetiku, išao sam na ljudsku priču, situaciju, reakcije. Niti sam kalkulisao da li ću uspeti u Kanu. Baš i nisam sklon estetskim kategorijama, više sam za kreativne manifestacije, sa nekom iskonskom željom da se suprotstavim nepravdi. A, onda vas to uvlači u sukob sa stvarnošću. Biološki život je često u suprotnosti sa duhovnim životom, sudaraju se. Jedan te navodi na kompromise, drugi te proziva zbog nedoslednosti. U raljama si sopstvenog bića. Za filmadžije sam bio novinar, za novinare filmadžija. Ničiji čovek, autsajder. Neobična pojava. Moji filmovi su verovatno bili najjeftiniji filmovi, koji su donosili najveći prihod. Snimani su za dve, najviše tri nedelje, u neprekidnoj improvizaciji. Moja supruga LJilja je kostimograf, sva naša garderoba bila je u tim filmovima. Ugovore smo pravili posle snimanja. Rediteljski honorari bili su u veličini šest-sedam tadašnjih prosečnih plata. I, to je sudbina svih koji nisu bili Saša Petrović ili Veljko Bulajić - sva prava su pripala producentu. Tako da, osim skromnih honorara, ni dinar nisam video. Iako se moji filmovi stalno vrte po televizijama. Ovde su autori potpuno nezaštićeni; autorska prava su zapuštena, ne poštuje se i ono malo što ih ima u zakonu. Sretnem Berčeka, pita me kako da napravi ugovor? Hoće da režira neki film, pa bi da se obezbedi. Mislim da je jedino rešenje da se filmadžije udruže i naprave svoju agenciju. Ali, kako da sastaviš trojicu filmadžija, oni su složni u tome da treba da budu nesložni.