Da li je Bog matematičar?

Pisac Alan Lajtman (Alan Lightman) jednom je prilikom ispričao kako se kao diplomirani fizičar okrenuo pisanju. Tokom pripremanja stručnog članka vezanog za astronomiju, proverio je reference i otkrio da ga je jedan japanski astrofizičar pretekao otkrivši isti fenomen i objavivši rad za dlaku ranije. Kada se meni desila identična stvar, nakon što sam prebrodio početno razočaranje, rešio sam da se posvetim nekoj sličnoj temi. Lajtmana je, pak, ta epizoda odvela u potpuno drugom smeru. Svi naučnici, pomislio je, traže nešto što već postoji, a najbolje što ja sâm mogu da uradim jeste da pre drugih otkrijem neki fenomen koji bi u svakom slučaju, pre ili kasnije, ionako bio otkriven. Ako se prebacim na fikciju, razmišljao je Lajtman, mogu stvoriti nešto novo, nešto u čemu niko drugi ne bi mogao da me pretekne. I tako je počela njegova uspešna književnička karijera. Ipak, ispostavlja se da Lajtmanovo uverenje da se oko nas nalaze tajne koje samo čekaju da budu otkrivene ne treba uzeti zdravo za gotovo. Šta ako su naša otkrića u stvari rezultat naše kreativnosti - ako zavise od ljudske prirode? Tim se pitanjem bavi nova zanimljiva knjiga Marija Livija Da li je Bog matematičar? Taj je naslov u određenom smislu varljiv, budući da se knjiga ne bavi religijom (osim kada govori o problemima u kojima se našao Galileo), a još manje Bogom. Umesto toga, Livio počinje opservacijom da su razni mislioci kroz istoriju došli do neverovatnih otkrića o mehanizmima koji pokreću svet, mehanizmima čiji je zajednički činilac matematika, koju je on smatrao svojevrsnim jezikom. To nas dovodi do pitanja da li je matematika univerzalni koncept ili ljudski izum. Uzmimo, na primer, brojeve. Matematičar tvrdi da su četiri dinosaurusa i u nekoj preistorijskoj ravnici bila četiri dinosaurusa, iako nije bilo ljudi da ih izbroje. Drugim rečima - brojevi ne zavise od ljudi. Uzmimo sad suprotan primer (koji je predložio britanski matematičar ser Majkl Atija) koji se zasniva na ideji da se inteligencija ne nalazi u ljudima već u nekoj vrsti „velike i usamljene meduze na dnu Tihog okeana“ koja „nema svest o pojedinačnim objektima, već samo o vodi koja se prostire svuda oko nje“. U takvom zamišljenom eksperimentu, smatra Atija, „ništa nije izvesno“. Iz toga sledi da brojevi - i matematika generalno - proizlaze iz načina na koji ljudi doživljavaju svet koji ih okružuje. Šta je tačno? Livio se koncentriše upravo na to pitanje. Ovde je reč o filozofskom problemu, iako je sama knjiga u suštini istorijskog karaktera. Drugim rečima, Livio upoređuje fenomene otkrića i izuma, analizirajući osnovne i najuticajnije metodologije zapadne filozofije koje za cilj imaju matematičko objašnjenje postojećeg sveta. Da li je Bog matematičar? bavi se intelektualnom istorijom - istorijom filozofije, logike i, prvenstveno, matematike. Livio o matematici govori na pohvalno jasan način koji ne zahteva nikakvo predznanje ili stručnost, što ipak ne znači da je svako u stanju da pojmi njegove ideje. Neki od koncepata koji se u knjizi pominju, kao recimo zlatni presek (koje je on već objašnjavao u svojim prethodnim tekstovima) ipak zahtevaju neki minimum - recimo, srednjoškolsko poznavanje matematike. Kako bilo, u velikoj većini slučajeva Livio ne samo da na jednostavan način predstavlja određene probleme, već ih i potkrepljuje vrlo zanimljivim primerima iz svakodnevnog života. Poglavlje S one strane poreza i smrti nudi jedno od najboljih objašnjenja osnove teorije relativiteta koje sam ikada pročitao. Poglavlje o statistici je podjednako korisno, ali isto tako, s obzirom na prirodu materije, i teže za razumevanje. Livijeva priča o matematici počinje od antičke Grčke, Pitagore i njegovih učenika i njihove potrage za „kosmičkim redom“ u svetu brojeva. Oni su bili prvi, kaže Livio, koji su smatrali da brojevi opisuju svet čija uređenost ne zavisi od ljudi. LJudi, po njima, poseduju jedino mogućnost da zahvaljujući svom talentu otkriju i pokušaju da objasne tu uređenost. Nakon platonista, autor prelazi na Arhimeda, da bi zatim preskočio više od hiljadu godina i stigao do Galilea Galileja. Poglavlje o Dekartu na sjajan način opisuje kako su Francuzi doprineli davanju „sistematičnog matematičkog objašnjenja bezmalo svakog fenomena”. Drugim rečima, Dekart je pronašao način zahvaljujući kome je jezik matematike uspeo da obuhvati više fenomena iz sveta koji nas okružuje. Autor opisuje Dekartovu geometriju kroz primer mape podzemne železnice. Isak NJutn bio je jedan od mnogih koji su iskoristili Dekartova otkrića ne bi li razvili formule koje se, između ostalog, tiču i zakona gravitacije. Galileov, NJutnov i Dekartov doprinos, smatra autor, predstavljaju primer potpune „fuzije“ matematike i naučnog istraživanja. Ti su mislioci verovali da je moguće svet objasniti kroz matematiku. Geometrija je dodatno ojačala postojeća nastojanja u tom smislu. Euklidova geometrija (ona o kojoj učimo u školi) veoma dobro obavlja tu funkciju. Želeći da postignu više, matematičari iz HIH veka razradili su druge vrste geometrije, koje su opet bile veoma korisne za opisivanje nekih drugih fenomena, koje mi vidimo kao nešto potpuno teoretsko. Razvoj geometrija koje su se razlikovale od Euklidove za posledicu je imao postavljanje pitanja da li je geometrija - a sa njom i matematika - jednostavno ljudski konstrukt. Od tog trenutka nauka je počela da se kreće napred-nazad. Matematika je uz pomoć logike pokušala da otkrije da li zaista postoji istina nezavisna od postojanja pokušaja da se za nju daju objašnjenja (bilo u slučaju matematike, bilo u slučaju običnog jezika). Poslednji deo ove istorije daje uvid u pokušaje da se definiše razlika između otkrića i izuma, proces koji je u poslednjih 200 godina dobio na kompleksnosti. Autor na kraju daje svoj odgovor na pitanje kojim se bavi kroz ceo tekst. NJegovo kraće nastojanje da napravi razliku između otkrića i izuma jeste malo nesređeno. Ipak nismo svi u stanju da svoje stavove argumentujemo kvalitetno poput Isaka NJutna ili Bertrana Rasela. Matematičar koga poznajem ponudio je drugačiji pristup. Po njemu, na matematiku treba gledati kao na društvenu nauku. Na kraju krajeva, kaže on, matematika ima svoju estetiku, svoju eleganciju i svoje primere lepote. Moguće je da je to tako, ali ostaje činjenica da te lepote ostaju skrivene od onih koji nemaju odgovarajuću diplomu. Knjiga Da li je Bog matematičar? neke od lepota matematike otkriva i onima koji se njome ne bave profesionalno, i potpuno je nebitno da li su te lepote samo otkrivene ili rezultat ljudskog izuma. Barnes&Noble Prevod: Milana Babić