Konkurs za evropskog lidera

Javna je tajna u Beogradu da je doskorašnji američki ambasador Kameron Manter imao tri interne primedbe na spisak zvanica koje je srpski predsednik Boris Tadić ugostio na večeri u čast potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena. S dužnim poštovanjem je domaćinima skrenuo pažnju da bi, po njegovom mišljenju, i gore pomenutoj trojici bilo mesto za svečanom trpezom. Pre nego što je otišao u Bagdad da postane zamenik ambasadora Kristofera Hila, u najvećoj ambasadi SAD posle one čije je osoblje 1975. evakuisano iz Sajgona, Manter je svoj trojici u poverenju rekao da se predsednikov kabinet oglušio o njegove sugestije. Na spisku su se, inače, našli svi „uobičajeni sumnjivci” iz sastava srpske elite, zajedno sa tajkunima od kojih je barem jedan (Miroslav Mišković) do leta prošle godine bio na crnoj listi onih koji, navodno zbog korupcije, ne mogu dobiti vizu za Sjedinjene Američke Države. Posle uspešnog posredovanja kod socijalista u sastavljanju proevropske vlade, vlasnik „Delte” postao je rado viđen lik u službenim američkim krugovima u Beogradu. Najveća radoznalost, ipak, vlada u vezi sa Tomislavom Nikolićem. On ne samo što više ne mora da brine o američkoj vizi, već put u Ameriku verovatno odlaže isključivo da bi maksimizirao svoje prednosti i do savršenstva doterao spisak onih koji će ga tamo primiti. Razdaljina koju je on u svojim odnosima sa zapadnjacima prevalio za manje od godinu dana, nadilazi čak i Miškovićevo preobraženje. Ta radoznalost se samo uvećala posle lokalnih izbora u Zemunu i na Voždovcu. Nije tome davno da su američki diplomati svojim beogradskim sagovornicima objašnjavali da je za njihovu vladu Srpska radikalna stranka „nedodirljiva”, po uzoru na indijski kastinski sistem, i da sa njom i njenim liderima ne samo što nije moglo biti fraternizacije - nije smelo biti ni komunikacije. Sada su se stvari do te mere promenile da jedan broj Amerikanaca koji se profesionalno bave Srbijom, ovde i u Vašingtonu, srednjoročne procene i planove vezane za Srbiju pravi tako što bivšeg zamenika predsednika SRS zamišlja na mestu budućeg predsednika ili premijera Srbije. Daleko od toga da navijaju za njega, ali im se čini da se političko klatno njiše u njegovom pravcu. Američke državne i nevladine organizacije planiraju svoje aktivnosti i finansije unapred, a u srednjoročne planove počinju da unose hipotezu Nikolićevog dolaska na vlast. Stvari su se od septembra naovamo do te mere promenile da ta mogućnost kod Amerikanaca pobuđuje više nade negoli strepnje. Politika SAD je ovde prilično jednostavna: zanima je stabilnost regiona, volela bi da svi uđemo u Evropsku uniju i u NATO, ulazak Srbije u NATO joj se opet ne čini dovoljno važnim da remete stabilnost Tadićeve vlade ili Srbije u celini, a najveća joj je želja da neka buduća vlast ovde nauči da živi sa idejom da su i Bosna i Kosovo nove države u čiju teritorijalnu nepovredivost Srbija ne sme dirati. Prošlog su se leta i Amerikanci i Evropljani ponadali da bi sadašnja, vatreno proevropska i ubedljivo prozapadna vlada Borisa Tadića mogla postepeno da prihvati „novu realnost na Kosovu”. Iz tog ih je sna grubo probudio Vuk Jeremić, ali se njihovi planovi i ambicije na Balkanu nisu promenili. Evropljani priželjkuju srpskog De Gola koji bi, sa autoritetom i reputacijom srpskog nacionaliste, građanima saopštio grubu istinu da je Kosovo zanavek otišlo, kao što je „demokratski nacionalista” De Gol učinio da Francuzi svare gubitak Alžira, a da zbog toga gubitka ne izbije građanski rat. Amerikanci se nadaju srpskoj verziji Ričarda Niksona, koji je imao hrabrosti da ode u istorijsku posetu Kini. Na takav potez bi se, rezonuju Amerikanci, teško odlučio predsednik iz redova Demokratske stranke, jer su ti po pravilu prinuđeni da provode mandat dokazujući kako u poslovima nacionalne bezbednosti nisu mekušci. Konzervativni političar tvrde nacionalističke reputacije, po toj analogiji, Srbiju bi mogao da uvede u Evropu i pomogne joj da svari gubitak Kosova. Nije Tomislav Nikolić kriv što se ova nada kod zapadnjaka uvek ponovo javlja, ma kakva razočaranja u međuvremenu doživljavali. NJegov generalni sekretar Aleksandar Vučić im u veoma redovnim kontaktima jedino kaže da je dosadašnja srpska politika vezana za Kosovo bila „besmislena”, i da nije donela rezultate. To nije obećanje da će njegov šef jednog dana priznati Kosovo kao nezavisnu državu, ali gajenje nade niko nikom do sada nije zabranjivao. Sada se to čini nezamislivim, ali u vreme kada je Vojislav Koštunica izručivao haške optuženike po principu „samopredaje”, zapadnjaci su gajili nade da će on jednog dana postati srpski Nikson ili De Gol. Kada su pomagali Borisu Tadiću da napravi vladu sa socijalistima, on im se činio veoma dobrim kandidatom za jednu od te dve uloge. Sada gledaju u budućnost. Oduševljeni su činjenicom da je Srpska radikalna stranka slomljena; prihvatili su Tomislava Nikolića kao uljudno, pristojno lice srpskog nacionalizma, koji je iz „ultra” faze prešao u „umerenu”. Svojevremeno su Koštuničini ljudi za Tadićeve pričali da Zapadu obećavaju priznanje Kosova, krišom od srpske javnosti i birača Demokratske stranke; sada Tadićevi ljudi za Nikolićeve kažu da se stranim ambasadorima kunu da je Evropa glavni cilj, a da je Kosovo - iza nas. Tadićev savetnik Leon Kojen svojevremeno je demonstrativno podneo ostavku zato što se drugi Tadićev savetnik, Vuk Jeremić, sastao sa austrijskim ministrom i navodno sa njim veoma pomirljivo pričao o osamostaljenju Kosova. Jeremić sada među zapadnim ambasadorima i ministrima ima goru reputaciju nego što je Samardžić, od koga se nikad ništa nije ni očekivalo, ikad imao. Zapad je kod nas veoma dobro naučio još nešto, osim da gura sopstvene strateške i taktičke ciljeve, a to je da političar u Srbiji danas Zapadu ne sme biti ni previše daleko, ni previše blizu. Mora da održava u životu zapadnu nadu da će jednog dana Vašington i Brisel od njega dobiti ključni ustupak. Mora, istovremeno, da drži birače u uverenju da im nije prodao dušu, ali da može da od njih dobije ulaznicu u Evropu i bolji život. Brisel i Vašington znaju da naši političari moraju u isto vreme da zadovoljavaju te veoma različite zahteve, i da stalno igraju na ivici noža, obećavajući Zapadu nešto što možda neće moći da isporuče, i obećavajući biračima blagodeti koje može da blokira svaki ministar u holandskoj vladi. Nikolićev uspešni preobražaj „otcepljenog dela Srpske radikalne stranke” u stranku moderne evropske desnice, po uzoru na trik koji je u Hrvatskoj izveo Ivo Sanader, usložnjava političku scenu u Srbiji. Pre je Demokratskoj stranci i Mlađanu Dinkiću bilo lako da istovremeno i Zapad i građane prepadaju „povratkom u devedesete”. Bilo je relativno lako, iz izbora u izbore, spasavati narod od radikala. Šta sada, ako se ni Amerikanci ni građani više ne budu plašili Vučića i Nikolića? Evropska komisija predložila ukidanje viza Kolegijum Evropske komisije je u utorak 14. jula jednoglasno doneo odluku o liberalizaciji viznog režima za Srbiju, Makedoniju i Crnu Goru od 1. januara iduće godine. Tu informaciju su potvrdili diplomatski izvori u EU. Prema proceduri, taj predlog će biti prosleđen Savetu ministara EU i Evropskom parlamentu, koji će konačnu odluku o ukidanju viza doneti najverovatnije u novembru. U predlogu koji je podržao Kolegijum komesara Evropske komisije, navodi se da će liberalizacija viznog režima za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju početi da se primenjuje od 1. januara 2010. godine.