Kalendarska dodvoravanja

Vratile su mi se sa mora Bilja i Saška i to sa najnovijim brojem „Politikinog zabavnika“, i, samo to da su mi od poklona donele, pa je dosta. Znaju da ga pratim od prvog broja i zato sam, bato, erudita. Bez šale, oduvek sami smatrao da „Zabavnik“ treba da bude obavezna školska lektira, a i na fakultetima, „razvodnjenim“ „Bolonjom“, dobro bi došao kao dopunska skripta. Ne bih dao nijedan primerak „Zabavnika“ za sto interneta prepunih klimavim podacima. U prošlom broju „Zabavnik“, recimo, pita: kada je bila Kosovska bitka? Iako u istorijskim izvorima lepo piše da se ova kobna bitka „odigrala dva dana posle dugodnevice“, to jest, 23. juna, Crkva i država Vidovdan uporno slave 28. juna držeći se gregorijanskog kalendara kao pijan plota. Mada, nije ni neka bogzna kakva uteha da znaš tačan datum Kosovske bitke u kojoj je izginula grdna Srbadija. Iz sela Mokre, tu, odmah ispod Vidova, niko se živ tog 23. juna nije vratio sa Kosova. I selo se zatrlo. Tek posle četrdeset godina obnovila su ga deca poginulih kosovskih junaka, a koja su se raštrkala sa majkama i starcima po obližnjim selima. Ali, zato vizantijski pisci zlurado dodaju da su ti Mokranci „bili plaćenici koji su ratovali za koga su stigli“. Da, to je, izgleda, srpska sudba, u svakom slučaju, sudba suvoplaninska:izginuti negde, makar i daleko od rodne grude. Samo da se ne umre pored domaćeg ognjišta, zanemoćao, u postelji. To, brate, nije nekako arijevski. K. G. Jung, moj guru iz Švice, tera samnom ovčice, ali pomno osluškuje moje opservacije: „Ima u vama Srbima tog neobjašnjivog ludila da olako ginete, da život mnogo ne cenite, a da od Neba mnogo ni ne očekujete. Vi,čak, ni tačne datume pogibije, evo, ne beležite, pa su vam onda krivi Šiptari što su vam polako i Kosovsku bitku prisvojili. I ne bih se iznenadio da vam iz Brisela narede da više ni Božić ne možete da slavite kad hoćete, već da i to datumski mora da se prilagodi Evropi! I, džaba vam je što je i Aleksandar Sever bio iz ovih krajeva, kada je, kao budala, poginuo u Majncu, u borbi protiv Germana. Bajdvej, kažu da je bio visok preko dva metra...“ Tu mi sine da je i hrišćanski episkop Nikita iz Remizijane, današnje Bele Palanke, bio visok preko dva metra i da je bio sin srpskog veterana koji je služio u rimskim legijama. Remizijana je i nastala kao vojno naselje bivših legionara. A tu, na tri kilometra od Vidova je i selo Divljana gde su nađeni kosturi dvometraša. Kada sam te večeri, uz Bilju i Nikolino vino zaspao, usnio sam da sam visok preko dva metra i da na sebi imam uniformu rimskog legionara. A i moja Crna, u snu, kao lav ogromna, ovako je progovarala: „Nekad ste vi Srbi, zaista, div junaci bili, ali posle Kosovske bitke nešto vam se desilo, pa ste se smanjili.“