50 dugih godina

Prošle godine, poslednjeg dana konkursa za NIN-ovu nagradu za roman godine, u redakciju je uletela osoba upravo stigla iz jednog grada u Srbiji, sa paketom knjiga. To je autor u štampariji pokupio primerke tek ukoričenog romana i pohitao da uđe na spisak koji može da odvede do slave i novca.

Pošto ovo nije jedna od onih holivudskih priča, ona nema happdž end. To delo nije zapaženo ni u kom smislu. Ali, upravo taj nevini napor ljudskog bića ostao mi je duboko urezan u sećanju. I jedan mi je od utisaka s početka milenijuma, iako ovih godina ne oskudevamo i u mnogo dramatičnijim događanjima.,U tom činu sadržana je ona iskonska potreba ljudskog bića da razume svet oko sebe i onda drugima ispriča svoju priču. Zato je roman tako popularan. To je valjda najsavršenija forma za tu iskonsku potrebu.

Romanopisanje je nešto što fascinira ljude i više i dublje nego što bi se iz trivijalne svakodnevice moglo razumeti. Skoro da bi se smelo reći kako svako ljudsko biće potajno sanja da drugima objavi svoju sliku sveta i time zasluži poštovanje okoline. Pošto se snovi uglavnom ne ostvaruju, onda je potreba za čitanjem romana nešto što nikakav napredak tehnologije ne može proterati iz ljudi. Zato je ideja redakcije NIN-a o književnoj nagradi bila vizionarska.

“Ideja da se ova nagrada ustanovi stara je koliko i sam NIN”, pisao je 1963. jedan od pionira Dragoslav Adamović. “Od prvog časa naša redakcija je htela da se još neposrednije veže za savremene tokove naše literature koji su, baš negde u vreme ponovnog pokretanja NIN-a postajali neodoljivije raznovrsni. Nismo hteli da se zadovoljimo samo time što smo kao list svoje stupce široko otvorili novim literarnim snagama, zamišljali smo svoju misiju u našem literarnom životu još odgovornijom i značajnijom.”

Nagradu je, valja reći, u odlučujućem detalju korigovao prvi žiri. (Podsećamo ovde na ta velika imena: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Borislav Mihajlović i Zoran Mišić. Marko Ristić je odbio ponudu obrazlažući “da nikad nije voleo da bude član žirija”). Naime, kako je to objasnio Milan Bogdanović: “Prvobitna namera bila je da se ovom nagradom obuhvate dva književna roda - roman i drama, ali je žiri sugerisao redakciji NIN-a da se ova dva književna roda, koja se prilično teško jedan za drugi mogu vezati, odvoje i da se dodeljivanje nagrade ograniči zasad, samo na roman...” I tako je vizija mogla da uđe u realnost i živi.

Vreme je menjalo društvo i ulogu književnosti, a NIN je pratio “znake novog vremena” u kome su mediji zauzimali drugačiju poziciju. Nagrada je plovila između Scile i Haribde. Iskušenja nije bilo malo. I površni poznavaoci letopisa NIN-ove nagrade će pričati kako je Andrićeva “Prokleta avlija” one 1954. smatrana fizički nedovoljno velikom za roman - poduža pripovetka, tek; ili kako Crnjanski nije dobio nagradu za Drugu knjigu “Seoba” 1962, nego je čekao do “Romana o Londonu” 1971; pa kako je žiri 1959. zaobišao roman “Crveni petao leti prema nebu” Miodraga Bulatovića, “Proljeća Ivana Galeba” Vladana Desnice 1957, “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića i koliko još stvarnih nedoumica, ličnih razočaranja, čak i tragičnih raspleta. Ali te kontroverze i rane nisu ubijale nagradu, nego su - pošto iza nagrade nije stala moćna i nedodirljiva ideološka država već “jedna novinska kuća kojoj su država njeni čitaoci” - porađale rasprave u kulturnoj javnosti. Tako se dešavalo, kako će uočiti član NIN-ovog žirija, da su “autori iz užeg izbora ponekad dobijali publicitet veći od medijskog značaja koji je davan pobedniku”, što je stvaralo utisak “da ima nešto nalik misterioznosti oko NIN-ove nagrade, kad je uprkos - nedostacima, greškama i količini postojećih nedoumica - uspela da nadživi sva iskušenja i da postane ono što danas jeste”.

Zato i ovakvim izuzetnim povodom valja napomenuti da NIN-ova nagrada nije tako prestižna i popularna zato što je uvek stizala u ruke nespornih pobednika. Mnogo toga je kod proglašenja najboljeg za prethodnu godinu bivalo upitno i podložno raspravama. Ne treba imati iluzija da su rasprave uvek bile “fer i poštene” i da rane nisu bile duboke. Ali to je imalo društvenu funkciju, čak vrlo važnu u društvu koje se javnih polemika plašilo kao neplivač vode. NIN-ova nagrada je pisca činila slavnim, ali je i “jedina za vrijeme eks-Jugoslavije značila da će se nagrađena knjiga prodati u nekoliko puta većoj nakladi od uobičajene” (“Globus”, Zagreb, nedavno). NJen doprinos razvoju tržišta knjige je nesumnjiv i to sredstvima koja poznaju najrazvijenije kulture. Oko NIN-ove nagrade bilo je pobednika ali i nezasluženih gubitnika, radio je žiri ali su radili i “neformalni centri moći”, zvanična saopštenja su se sudarala sa komentarima i pitanjima. Ustanovljena u svetu koji ekvilibrira između stvarnog i nemogućeg, između imaginacije i “gvozdenog zakona oligarhije” ona je - nekako potpuno prirodno - i u najmonolitnija vremena, nosila ljudsko pravo na razlike i ostavljala mogućnost na prigovor. Kao retko šta u onom “novom društvu” koje se zasnivalo na diskontinuitetu, ona je podsećala na Dekartovo načelo Cogito, ergo sum, što je dokazano neuništivi temelj naše civilizacije.

Zato je ona uvek bila više od obične nagrade i u njoj suma novca - od onih 500 hiljada dinara koje je 1954. odredio Radnički savet NIN-a do današnjih 5000 evra koji dodeljuje ekskluzivni sponzor “Jubanka” - nije presudna. (Inače, ona u tome nije izuzetak među svetskim primerima: Pulicerova nagrada donosi tek 7500 dolara.) NIN-ova nagrada za roman godine je uvek bivala jedan od najvažnijih kulturnih događaja godine! Kako, pitaćete se kad iza nje nisu stajali ni centralni komiteti nekad, ni ministarstva kulture danas, ni preterani glamur i raskoš bogatstva. Pa, tako, što su oni koji učestvuju u tome - i pisci, i kritičari, i čitaoci a, naravno, i NIN - pre svega, iskreni ljubitelji knjige i kultivisane pisane reči. A tek potom dobitnici i gubitnici, podržavaoci i kritičari. Zira Adamović je to tačno rekao: NIN-ova nagrada, to je misija!