Osmeh, molim

S rukama prekrštenim na stomaku gledali su u pod, ili kroz prašnjave prozore, tupo, bez želje da bilo šta vide, i znojili se od vrućine i nelagode u uskom hodniku. Tišinu je remetilo samo struganje obuće dok su premeštali težinu tela s noge na nogu, na tom bdenju u kući mrtvaca. Jer, sa druge strane vrata ispred kojih su čekali, ležali su mrtvi nada, dostojanstvo i pravda... tamo je trebalo da se održi čas obuke za radnike u supermarketima. „Mnoge firme, u želji da poboljšaju kvalitet usluga, potrošile su bezbroj sati na treniranje osmeha zaposlenih, kao da će potrebe kupca biti zadovoljene veselim pozdravima i hepifejsom. Ali, profesionalci u ovom poslu znaju da postoji mnogo više faktora od sretnog lica... koji su uključeni u stvaranje zadovoljstva kupca.“ NJih dvojica imali su bele košulje kratkih rukava i lepa lica tridesetogodišnjaka. „Prema ponašanju pojedinca donose se zaključci o celom preduzeću, takođe ponašanje utiče i na ukupnu radnu atmosferu i, zato, ponašanje pojedinca na poslu nije privatna stvar nego predstavlja opšteprihvaćenu ličnu i profesionalnu obavezu svih zaposlenih.“ KLUPA Jaka brada crnokosog, iako izbrijana, njegovim je obrazima davala zelenkasti odsjaj, a drugi je imao smeđu kosu i dugačke zulufe koji su se završavali špicevima. Meni su ličili na one religiozne aktiviste što dele brošure o spasenju. Činilo se da je vera ove dvojice koji su propovedali zadovoljstvo kupca nepokolebljiva, uprkos slušaocima čiji su pogledi odavali nerazumevanje i stid što su bez posla pa moraju da budu tu, u učionici u prizemlju osnovne škole u nedeljno prepodne, na kursu na koji ih je uputio Biro za zapošljavanje, ili kompanija. Ja sam poznavao direktora škole i on me je mladićima u košuljama kratkih rukava predstavio kao domara... Sedeo sam u zadnjoj klupi i listao novine sve dok me onaj sa špicastim zulufima nije oštro pogledao kad sam zašuštao listovima. Od tada, imao sam savršeno opravdanje da slušam i gledam čas obuke. Osim dveju devojaka, očigledno drugarica, kojima su iz plitkih farmerica ispod leđa virile gaćice, koje su sele u istu klupu, ostalih desetoro rasporedilo se po učionici tako da su za stolovima bili sami. Već prosedi muškarac sa podočnjacima pijanca, seo je u zadnji red; levo od njega, i jedan red ispred, mladić lica nagrđenog aknama; za stolom do njegovog devojka slabe, u jarkocrveno ofarbane kose... Red ispred, svaka u svojoj klupi, zauzele su dve žene srednjih godina, bez osobitih spoljašnjih svojstava i jedna izrazito gojazna plavuša crvenog lica, a ispred njih, niska devojka debelih butina i mlađa žena u trenerci, čija je tašna od crnog skaja imala iskrzane ivice. U prvom redu sedele su još dve žene srednjih godina: vlasi kose one levo pri dnu su bile sede. Ramena i jedne i druge bila su povijena kao da očekuju udarac... „U svakodnevnim situacijama na radnom mestu traži se ponašanje koje je u skladu sa pravilima pristojnog ophođenja. Od zaposlenih se očekuje tačnost dolaska na posao, a napuštanje radnog mesta moguće je samo uz predočavanje opravdanog razloga nadređenom... Strogo se zabranjuju učestvovanja u širenju glasina, ogovaranju i drugim vrstama negativne i štetne komunikacije, a odnosi među zaposlenima treba da budu korektni, ali na izvesnoj distanci. Neprihvatljivi su intimni odnosi...“, naglašavao je onaj sa jakom bradom rečenice probadajući vazduh zlatnom olovkom. Mislio sam da će se one dve u plitkim farmerkama zakikotati kod ove poslednje zabrane, ali i ta je rečenica pala tupo, bez odjeka, kao štap na mrtvo meso. „Pri susretu i u komunikaciji sa nadređenima, uvek ih oslovljavajte sa vi i sa šefe ili sa direktore. Nadređeni su po pravilu u žurbi. Zato im pri susretu u hodniku ili kancelariji oslobodite prostor, izmaknite se ili zastanite...“ Debela plavuša klatila je papuču stopalom, a jedna od onih žena bez izrazitih svojstava pogledala je u sat ispod klupe. „Prekovremeni rad je više pravilo nego slučaj. Običaj je da se na posao dođe sat ranije kako biste sredili robu na rafovima, i da se radno mesto napusti tek kada se raf popuni robom koja je u međuvremenu prodata i uradi sve ostalo što nadređeni smatra neophodnim... Potrebno je da na posao dolazite odmorni i sveži da biste bili skoncentrisani i spremni za radne obaveze. Zato nije poželjno da radnim danom budete na ulici duže od jedan sat posle ponoći.“ Pijanac do mene oštro je zagrebao nogom stola po podu, a kad su se svi okrenuli prema njemu, oblio ga je znoj. Mladić je vrhom prsta gladio upaljene akne na vratu. Propovednici su oglasili pauzu. PRAKSA Okrećući lice suncu, duboko su uvlačili dim cigarete, i zurili u zamišljenu tačku izvan ovog prepodneva i ovog mesta. Odnekud iza ugla pojavio se pijanac brišući usta nadlanicom, i sjajnih očiju prošao pored mene odmotavajući žvaku. Zapahnuo me je miris rakije... Mlađa žena sa iskrzanom torbom u dnu dvorišta se igrala sa detetom koje se nespretno teturalo, obučeno u predebeli, rukom pleteni, džemper. Muškarac, svakako muž, posmatrao ih je oslonjen o zastavu 101 boje senfa, koju je sa svih strana nagrizala rđa. Kroz prljavo vetrobransko staklo video se par plavih patika za bebe. Za to vreme, predavači su u učionicu uneli registar kasu i stavili je na katedru. „Vaš račun iznosi hiljadu šeststo osam dinara i četrdeset para... Izvolite... Hvala lepo...“ „Vaš račun iznosi sedamsto trideset jedan dinar i petnaest para... Izvolite...“ „A gde je: hvala lepo? Hva-la le-po!“ Onaj sa špicastim zulufima glumio je kupca, a lice punačke plavuše za kasom bilo je grimizno. „Vaš račun iznosi dve hiljade i devne... devne... vaš račun iznosi devnedeset... vaš račun iznosi dve hiljade devnedeset...“ Mladić sa aknama gledao je u predavača špicastih zulufa kao da očekuje metak. „Još jednom...“, rekao mu je ovaj ravnodušno. „Vaš račun...“, ovog puta je sricao i klimanjem glave pratio svaku reč, „iznosi hiljadu sto osam dinara.“ Pogledao je upitno u predavača, a onda se setio i zbrzao: „Izvolite hvala lepo...“ Pijanac je opet zaškripao stolicom i ustao. Red je došao na njega. „Mama, gde je mama?“, čulo se kroz niski prozor, a onda se na otvorenom prozoru ukazalo lice deteta koje je u ruci držalo keks raskvašen pljuvačkom, i iza njega glava muškarca, budalasto nasmešenog, uverenog da prizor očinske brige izaziva sveopšte simpatije. Tresao je malu ruku: „Mahni mami!“ Dete je ispustilo keks i zaplakalo se, a majka je gledala neodlučno, ne usuđujući se da odmahne detetu, ni da se osmehne. „Ko je mama?“, pitao je crnokosi tonom koji je krio zamku, i ona se nije oglasila. Dete je plakalo sve jače, a muškarac je stajao zbunjen ženinim ćutanjem. Svest o nepriličnosti situacije polako ga je osvajala i kočila mu osmeh... „Ko je mama?“ Žena se podigla bez reči. „Rekli smo: tokom radnog vremena ne obavljaju se privatni poslovi. Na radnom mestu nisu dozvoljene privatne posete. U slučaju da zbog privremeno smanjene sposobnosti ili ličnih problema, zaposleni ne može da odgovori svojim obavezama na poslu, dužan je o tome da obavesti direktora koji će vanredne situacije i lične probleme u kojima se našao zaposleni nastojati da uskladi sa potrebama posla...“ „Sad će oni...“ „Dajem vam pet minuta da rešite ovu situaciju...“, rekao je ravnim glasom. Žena je stegla tašnu od skaja obema rukama i ukočenog koraka izašla kroz vrata, dok je dete plakalo sve glasnije. Smeđokosi se okrenuo ka pijancu koji je stajao pored klupe: „Sledeći...“ Prilazio je katedri sporo, zamišljeno, bez zastajanja skrenuo ka vratima i pre nego što se izgubio u tami hodnika, ne okrećući glavu, rekao: „Majku vam jebem... i ko vas je doveo...“