Dubina ruske ljubavi

Dok se srpska administracija, vojska, policija, užurbano spremaju da u oktobru ugoste ruskog predsednika, po salonima zapadnih diplomata u Beogradu brižno se razmatra nova priroda rusko-srpskih veza. Dmitrij Medvedev će, po drugi put, a prvi kao predsednik Ruske Federacije, posetiti prestonicu Srbije povodom proslave 65 godina od osobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu. Simbolika tog datuma je, razume se, u najvećem zajedničkom rusko-srpskom podvigu u istoriji, bez koga bi se glavni grad, prema zvaničnim istorijskim čitankama, teško oslobodio nemačke okupacije. Izvan simboličke oslobodilačke ravni dva naroda, ostaju Južni tok, NATO, energetika i, naravno, rupa u srpskom budžetu. Srbija je zatražila, a sva je prilika da će i dobiti, milijardu evra kredita, od čega 200 miliona za budžet i po 400 miliona za metro i druge infrastrukturne projekte. Taj iznos skoro je dvostruko veći od svega što je Rusija do sada uložila u Srbiju. Više od dve trećine ukupnih ulaganja od 650 miliona evra za kupovinu NIS-a, pomerila je Rusiju sa skromnog jedanaestog mesta investitora, ali ispred nje su i dalje mnogo manje i slabije ekonomije poput Slovenije ili Austrije. I prva tamošnja - Moskovska banka tek odnedavno posluje u Srbiji, pa će sa Gasprombankom, za koju se veruje da će, nakon dvadesetooktobarske posete, takođe dobiti licencu za rad, to i dalje biti skromno učešće Rusije u srpskom finansijskom sektoru. Ali, čak i to osnaživanje ekonomske saradnje, što se navodi kao prvi cilj posete, uveliko zabrinjava zapadne diplomate. Izvor NIN-a iz Ministarstva spoljnih poslova kaže da će Srbija čvrsto ostati na stanovištu da je otvoreno tržište kome su dobrodošla sva ulaganja. „Ni na jednom sastanku sa stranim diplomatama nije se čulo negodovanje zbog posete Medvedeva ili okretanja Rusiji. Bilo je interesovanja, ali interesovanje je prirodna stvar u diplomatiji“, kaže naš izvor negirajući argumente kojima se protivnici većih ruskih investicija i vojne neutralnosti služe kada opisuju kako otvarajući kremaljaske kapije, zatvaramo vrata Brisela. „Ti argumenti, po meni, ne stoje. Naša okrenutost ka Rusiji nije jednostrano opredeljenje, pre svega zato što smo rastuća ekonomija, otvorena za investicije. Sa nekim važnim međunarodnim faktorima mi imamo otvorena pitanja, kao što je pitanje Kosova sa SAD. Sa Rusijom nemamo otvorenih pitanja. Tu nema dilema, Rusija maksimalno podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju. A NATO će u ovom trenutku ostati po strani, dok ta tema ne dođe na red i o tome ne bude odlučivao narod. U tom smislu, Srbija ne može da ima problem. Naš je stav potpuno jasan. Mi želimo dobar odnos sa svima. Radićemo na što boljem odnosu sa Evropskom unijom, a odnos sa Rusijom podići ćemo na višu ravan.“ Da se ministar Vuk Jeremić nije izjasnio da mu je draži Putin od američkog predsednika (što je kasnije objasnio upravo izostankom „otvorenih pitanja“ sa Rusijom), poseta DŽozefa Bajdena, američkog potpredsednika i ruskog predsednika Srbiji u roku manjem od šest meseci, mogla bi biti viđena kao lavovska diplomatska borba da se uistinu ravnomerno podeli želja za pripadništvom i jednom i drugom krugu prijatelja. Ovdašnji zvaničnici su i danas jednako skloni da i ovu prvu predsedničku posetu Medvedeva (Vladimir Putin posetio je Beograd na leto 2001. godine) tumače kao veliki prijateljski gest. Ali, jasno je da poseta može ostati prijateljska samo ako se razgovori u oktobru budu vodili na liniji Južnog toka, odbrane Kosova i ekonomske saradnje. Zato NATO neće biti na dnevnom redu. A to potvrđuju za NIN i u Ministarstvu spoljnih poslova. Naš izvor iz Ministarstva tvrdi da Rusija podržava put evropskih integracija Srbije, ali će zato sačekati razgovori o atlantskim integracijama, koji su arhivirani i u zvaničnoj srpskoj politici. Dušan Janjić, predsednik Foruma za etničke odnose, u to ne veruje, jer smatra da je za Rusiju od izuzetnog značaja da Srbija ostane vojno neutralna, kao što je za Sjedinjene Države, a onda i Evropsku uniju, značajno da postane članica Severnoatlantske alijanse. „Vojna neutralnost je pogrešna formulacija, jer se tu radi o izbegavanju ili odlaganju odluke da se uđe u NATO. Vojna neutralnost po sebi mnogo košta. Naša vojska je u tehnički očajnom stanju, a vojna neutralnost bi za nju značila da opremu nabavlja u Rusiji ili Ukrajini. Pod firmom vojne neutralnosti je od 1993. godine deo novca, a preko firmi poput Jugoeksporta, odlazio na račune bogatih ljudi koji žive u Rusiji.“ S druge strane, Janjić veruje da „niko ne bi trebalo da ima ništa protiv ulaska Srbije u NATO dok Srbija takvom politikom sužava broj zemalja s kojima je u prijateljskim odnosima“. U ruskim rukama je, ipak, karta na koju Srbija najviše igra u tim prijateljskim odnosima - nepriznavanje nezavisnosti Kosova. Nakon najave da bi Rusija mogla uzeti učešće u raspravi pred Međunarodnim sudom pravde 1. novembra, izričitost opredeljenja Kremlja dobija na važnosti za srpsku zvaničnu politiku. „Srbija nema jasnu platformu saradnje sa Rusijom“, ubeđen je Janjić. „Samo smo se negde prikačili po potrebi zaboravljajući da i Medvedev dolazi u okviru jedne turneje na koju je krenuo zbog jačanja koncepcije Južnog toka. Oni rade svoj posao. Poznato je da ruski biznis igra na samo jednu kartu - na energetiku. Po mom mišljenju, sve što se može čuti u vezi sa tom posetom dokaz je potpunog očaja Cvetkovićeve vlade. Oni, jednostavno, jure pare na sve strane. Na kraju će na doboš da prodaju elektroprivredu i železnicu. Pa će onda da dođu i Kinezi kojima dugujemo 800 miliona i traže da se i njima učini nekakav ustupak kao i Fijatu i Rusima.“ Čak i ako je Južni tok, a ne „ponovno oslobađanje Beograda“, posredi, malo je verovatno da Srbija nema koristi od toga. Ne bi valjalo da efekti tog projekta budu slični posledicama potpisivanja Sporazuma o slobodnoj trgovini, koji Srbija ni izdaleka nije iskoristila. Ne računajući Hemofarm, čiji se lekovi ne uvoze nego proizvode u Rusiji, a veoma su zastupljeni u moskovskim apotekama, srpski se proizvodi retko mogu naći na ruskom tržištu. Jabuke su za sada najveći srpski brend na tom milionskom tržištu, a i njihov izvoz jedva dostiže 30.000 tona godišnje. Pad ukupne spoljnotrgovinske razmene za trećinu u odnosu na isti period prošle godine, ne može se objasniti samo svetskom finansijskom krizom ni padom cene nafte i gasa. Izvoz Srbije u manje, susedne zemlje je duplo veći nego na tržište Rusije. Nenad Popović, funkcioner Demokratske stranke Srbije, smatra da veća razmena sa Rusijom, pa i ekspanzija ruskog kapitala, mogu samo doprineti Srbiji na putu ka Evropskoj uniji. „Upravo će intenzivna ekonomska saradnja sa Rusijom, kao i početak projekta izgradnje Južnog toka preko teritorije Srbije, učiniti našu zemlju mnogo poželjnijim partnerom za Evropsku uniju, nego što je to danas slučaj. Ekonomska saradnja sa Rusijom doprineće revitalizaciji domaće privrede i proizvodnje, što će našu privredu učiniti konkurentnom privredama Evropske unije. S druge strane, kad se govori o saradnji sa EU sa aspekta izgradnje Južnog toka, moram da vas podsetim da je Srbija jedina zemlja koja učestvuje u tom projektu a da nije članica EU i u tom smislu realno je očekivati da će Uniji biti u interesu da zbog sopstvene energetske bezbednosti gaji bliske partnerske odnose sa Srbijom, kao i da našoj zemlji u što bližoj budućnosti ponudi članstvo u Uniji“, kaže Popović za NIN. Srbija i Rusija na međunarodnoj političkoj sceni ne mogu biti viđeni kao ravnopravni partneri, pa ponovni pokušaj istorijsko-političkog ujedinja-vanja sa Rusijom deluje kao priklanjanje jednom od snažnijih. Po poznatom američkom receptu, spekuliše se, međutim, da Rusija koristi svoj ucenjivački potencijal da bi odlučivala o sastavu srpske vlade i da se očekuje da iz nje budu isključeni svi koji podržavaju „osnaživanje veza sa Rusijom“. Ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Konuzin već se žalio na protivnike energetskog sporazuma koji sede u vladi, pa se veruje da bi od posete Medvedeva Mlađan Dinkić mogao da izvuče deblji, dok bi Ivici Dačiću pripao onaj lepši kraj. Ambasador Konuzin žalio se ranije i na situaciju u kojoj su ruske firme u Srbiji, a potvrđujući posetu ruskog predsednika najavio je „zaokret u odnosima dve zemlje“. „Već je zabeležen veliki skok u našim bilateralnim odnosima, političkim, ekonomskim, kulturnim i drugim, od pokretanja rešavanja kosovskog pitanja i arbitraže Ahtisarija, od 2006. i, naročito, od početka 2007“, kaže za NIN dr Dragan Petrović, viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu. „Otpori u delu političkog establišmenta koji su tada postojali u Srbiji nestali su najpre zahvaljujući realnoj pomoći koju nam je Rusija pružila u vezi s pitanjem Kosova i  Metohije, a potom i zbog posebne važnosti projekta Južni tok i energetska saradnja. Snaga i ugled Rusije su porasli, a američka politika prema srpskom pitanju u ovih poslednjih nekoliko godina, najviše po pitanju inicijative u priznavanju de jure nezavisnosti Kosova, doživela je blamažu. S druge strane, neoliberalna koncepcija izložena je krahu, a to po odnos Srbije i Rusije ima svoju ideološku i praktičnu komponentu. Prva znači opadanje uticaja američke „meke” moći u međunarodnim odnosima, a u isto vreme svetska ekonomska kriza je primarno zahvatila i imala svoj epicentar u SAD, koje su i praktično najveći gubitnici u njoj, bez obzira na to što i ostale zemlje, uključujući i Rusiju, imaju ogromne štete od izbijanja krize.“ Neposredno nakon osnaživanja Rusije usledila je, istina, diskreditacija sistema koji su SAD na prvom mestu zastupale. No i danas u Srbiji od preko 35 banaka, samo je jedna ruska, a privatizacija nije privukla ruske kompanije u značajnoj meri sve do NIS-a. I tamo gde su se obreli kao u Ikarbusu, Jastrebu i Majdanpeku, vlada ih je, kako tvrdi ruski ambasador, ignorisala i preferirala da sarađuje sa sličnim kompanijama iz Evropske unije. Vlada pre 2004. godine bila je izrazito gadljiva na ruski kapital i potpuno jednostrano okrenuta ka Zapadu, iako je zvaničnih poseta na relaciji Beograd - Moskva i tada bilo. Sa dve od jedva nekoliko ruskih kompanija koje su se uključile u proces privatizacije - „Fabrikom kože“ iz Užica i „Fadipom“ iz Bečeja, ugovor je raskinut 2007. i ove godine. Takva ekonomska politika Srbije nikada nije promenila dominatan stav u svetu o Srbima kao „malim Rusima“. Petrović za to ima istorijsko objašnjenje. „Američka politika u praksi je preuzela glavne postulate britanske politike prema Srbima iz fenomena Istočnog pitanja. Oni smatraju srpski faktor kulturno-istorijski blizak Rusima, a primarna koncepcija im je borba za svetsku moć i potiskivanje Rusije. Preko Balkana se ogledaju ti sukobi interesa i mi smo žrtve takve politike. A Rusi su jedina sila sa kojom nikada nismo ratovali, a pored Rusa, koji imaju tradicionalno naklonjen stav prema nama, od svetskih sila takav smo odnos imali sa Francuskom do tandema Sarkozi – Kušner, koji je izuzetak.“ Najveća zabluda kojom se i danas muči Srbija je da sama Rusija nema dobre odnose sa „starom Evropom“. NJen najveći ekonomski partner je, upravo, Evropska unija, pa je malo verovatno da bi joj škodilo da ima tako naklonjenog partnera kao što je Srbija u evropskoj zajednici naroda. U takozvanoj „novoj Evropi“, na istoku Starog kontinenta, jedino u Srbiji Rusija je uvek, čak i kada se međusobne veze gotovo uopšte nisu videle, 2000. godine, bila poželjnija za ovdašnju javnost od drugih sila. Evropa je, s druge strane, uvek bila područje najsiromašnije resursima, pa se energetske zavisnosti od Rusije, uostalom i tog Južnog toka, teško može osloboditi čak i američkim raketnim štitovima. Arbitraža u koju bi se moglo učiniti da se Srbija upušta ponovo negde između Istoka i Zapada, mogla bi biti opasna ako je bez plana. Sve vrste razgovora navedene saopštenjem iz predsedničkog kabineta, mogle bi biti korisne za Srbiju. I trgovina, i krediti, i energetika, i infrastruktura. U Ministarstvu spoljnih poslova kažu da nisu još uvek definisani svi dogovori, pa se možemo samo nadati da kredit od milijardu evra neće biti jedino sa čime ćemo izaći pred Ruse. Ako Srbija pokušava da nadoknadi „diskriminaciju“ ruskih kompanija u rasprodaji domaćih preduzeća, morala bi znati da onome ko sebi neće da pomogne, ne mogu pomoći ni Rusi. Ako u to ne veruju ovdašnji zvaničnici, posle oktobarske posete Dmitrija Medvedeva mogao bi ostati gorak ukus pobede. Nešto slično onome što nezvanična istorija piše o putu crvenoarmejaca kroz Srbiju. Raspoloženje mnjenja Rusi, narod najmiliji Javno mnjenje imalo je oscilacije u stavu prema Rusima, ali u poređenju sa drugim narodima srpskoj javnosti su, ma šta činili, na racionalnoj ili iracionalnoj ravni, Rusi poslednjih godina bili uvek važniji od drugih. Ovoj zemlji, srpska javnost bila je najmanje naklonjena u periodu između 2000. i 2004. godine, kada su i spoljnopolitička i ekonomska razmena bile na najnižem nivou. Ovoga trenutka u Srbiji, prema istraživanju Stratedžik marketinga, izrazito povoljan odnos prema Rusiji ima 36, Evropskoj uniji 26, a prema SAD 5,6 ili 7 odsto građana. Negativni poeni retko se daju Rusiji, a uglavnom se pripisuju Evropskoj uniji ili Sjedinjenim Američkim Državama. Da te odluke nisu donete samo na emotivnoj, tradicionalnoj, nego i pragmatičnoj i svakodnevnoj ravni dokaz je to što je špic popularnosti u Srbiji, Rusija imala septembra 2008. godine, kada je i energetski sporazum bio jednako toliko aktuelan i popularan, a ne na Božić, u januaru, kada nam je zajednički praznik. „Rusija je posebno postala popularna kada je postala važan partner u borbi za Kosovo, ali najviše ipak kada se pripremao energetski sporazum“, objašnjava Srđan Bogosavljević iz Stratedžik marketinga. „Taj skok je kasnije pao, ali je taj sporazum u tom trenutku izjednačen sa priključenjem Evropskoj uniji. Na odnos prema nekoj zemlji najviše utiče način na koji se u medijima govori o toj zemlji. Narod nije analitičar da podvlači šta je ko rekao, nego reaguje na naslove i na brzinu, pa se, ma koliko tvrdili da političari lažu, svede na to da im veruje. Očigledno je da među faktorima koji utiču u stvaranju slike o zemlji ima i racionalnih odluka, ali da to nije pravilo dokaz su Grci, za čiju visoku popularnost ne postoje takvi razlozi. Ipak bih rekao da je najvažnije kakva je državna politika prema drugoj zemlji.“ Dok je odnos prema Rusima uglavnom ujednačen, prema Evropskoj uniji se menja većom dinamikom, jer su i aktivnosti na relaciji Beograd - Brisel češće. Javnost EU doživljava čas kao nekog ko nas voli, čas kao nekog ko nas ucenjuje. Sa izuzetkom predizborne kampanje Baraka Obame, koji je u Srbiji bio popularniji od svih prethodnih američkih predsednika, i odnos prema Americi je prilično ujednačen i na dnu skale za merenje. „Imamo izrazitu želju da imamo dobre odnose sa bivšim jugoslovenskim republikama, posebno sa Makedonijom, ali izrazito pozitivan odnos imamo i prema Grcima, mada i Izrael stoji veoma dobro. Najlošiji odnosi su prema SAD, pa Engleskoj. I to se gotovo isključivo vezuje za negativan odnos prema NATO“, kaže Bogosavljević. No, ni Barak Obama u vreme kad je bio izabran kod Srba nije imao tu popularnost kakvu je Vladimir Putin imao tokom svojih mandata koji traju već deset godina. Ni Medvedev ne stoji loše, ali ni blizu tako dobro kao njegov prethodnik. Putinu su, kako kaže Bogosavljević, pripisivane karakteristike koje bi u najvećem želele da se vide kod ovdašnjih političara. Viđen je i kao narodski čovek, ali i kao odlučan komandant u isto vreme. Iako su to osobine koje u istraživanjima nikada ne idu u isto vreme, Putin se činio kao osoba koja bi mogla da ispuni sva očekivanja većeg dela javnosti - obračunavanje sa kriminalom i sa Amerikom. Intervju: Branislav Grujić, srpski biznismen Interesi su se poklopili Najčešći „moderator“ srpsko-ruskog Biznis dijaloga i predsednik kompanije PSP-Ferman iz Ženeve, koja je u Moskvi izgradila više od milion kvadrata poslovnog prostora, Branislav Grujić, verovatno je najuspešniji srpski biznismen u Rusiji. Kao potpredsednik Upravnog odbora Asocijacije privrednih komora Srbije i Rusije i istovremeno potpredsednika Srpsko-američkog centra, pitamo ga da li se u krugu zapadnih privrednika može čuti da bi se kod svojih vlada protivili većem prisustvu ruskih kompanija u Srbiji? - Svako se trudi da sačuva svoje pozicije na nekom tržištu, ali kako biznis i kapital ne poštuju granice, tako i u našem slučaju mislim da svi traže saradnju u jednom i drugom smeru. Zapadne kompanije kroz Srbiju traže mogućnost za proširenje plasmana svoje roba na rusko tržište i da sa ruskom stranom sarađuju na energetskim projektima u Srbiji. Da li se otvorenost srpskog tržišta prema ruskom kapitalu, menjala tokom prethodnih godina i usled čega? - Nesumnjivo postoje najmanje tri dela rusko-srpskih odnosa od 5. oktobra do danas. Prvi, koji je bio uslovljen bliskošću prethodne vlasti sa ruskom stranom, a sa ruske strane period oporavka posle krize 1998. godine, što je imalo za posledicu nenužan odnos jednih prema drugim. Drugi, u kojem počinje forsiranje ruske strane u momentu kada dolazi do procvata njihove ekonomije, kada ceo svet hrli da ulaže u Rusiju. Tada, međutim, ruska strana nije imala potrebu da izlazi iz okvira sopstvenih granica zbog velikih profita koji su ostvarivani na domaćem tržištu. I na kraju, treći, kao posledica strateške odluke o povezivanju sa Rusijom u delu u kojem je ona lider u svetu, a to je energetika, što u vreme današnje krize ima još veći značaj i daje još više mogućnosti. Interesi su se konačno poklopili i sada treba očekivati rezultate. Zašto Srbija nije iskoristila Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom? - Po mom dubokom uverenju, Srbija sve proizvode koje prodaje na svetskom tržištu sa uspehom prodaje i u Rusiji. Srbija nema, ili ima vrlo ograničene količine robe koju može još da plasira na ruskom tržištu. To je posledica našeg realnog stanja, jer Srbija ne pospešuje sopstvenu proizvodnju ili, bolje rečeno, svojim finansijsko-ekonomskim sistemom je onemogućava. Sigurno da postoje još segmenti kod malih proizvođača koji uz državnu pomoć mogu da plasiraju svoju robu na teritoriji Rusije. Koji to? - Poljoprivreda, prehrambena, farmaceutska industrija, nameštaj i mnoge uslužne delatnosti, mogu sigurno da podstaknu bolju realizaciju tog sporazuma.