Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida

Sara, rođena istorijske 1989. godine - koja je donela ujedinjenje Istočne i Zapadne Nemačke - napušta rodno mesto Hojersverda (Hoyerswerda), gradić koji se smanjuje rapidnom brzinom  Broj stanovnika u bivšoj Istočnoj Nemačkoj neprestano opada i pored želje mnogih mladih ljudi da ostanu u rodnom kraju. No, nažalost, ovde jedva da imaju bilo kakve izglede za zaposlenje. Recimo, gradić Hojersverda. Sara Štecner (Sarah Stötzner) već je spakovala svoj kofer. Ona je rođena godine 1989, u istorijskoj godini kada je pao Berlinski zid. Sara je bila stara svega tri dana kada se narod u Istočnoj Nemačkoj (in der Deutschen Demokratischen Republik), skrećeno „DDR“, digao na ustanak. LJudi su započeli sa mirnim demonstracijama. Korak po korak osvojili su slobodu govora i štampe i na kraju je došlo do nemačkog ujedinjenja. Dugo je ta generacija, rođena godine 1989,  živela u iluziji da je predodređena da živi u blagostanju. Sada oni moraju da uvide da je moguće da im se standard neće povećati, već da će se pogoršati. Život u demokratiji donosi rizik i svako stoji sam pred tim izborom i rizikom. Ono što je zajedničko tim ljudima „sa istoka“: oni su mladi, školovani, sposobni, kvalifikovani i jedva da imaju izgleda na zaposlenje u rodnom kraju. Romi Štecner i njen muž Delf doživeli su 24. avgusta 1989. privatnu pustolovinu.  Mladi bračni par dobio je dete. Rodila se Sara. Bila je bucmasta, imala je plave oči i svetlu kosu. Oko njih vlada revolucija, ljudi demonstriraju, no njima je najvažnija njihova privatna sreća, njihovo dete. Romi i Delf su studenti i raduju se što su, kao mladi roditelji, dobili stan od 45 kvadrata. Zgrada je stara samo godinu dana i izgrađena je u sivom, betonskom, ružnom socijalističkom stilu. No, sve funkcioniše, pa čak i njihov televizor, koji nije u boji. Mogli su da opreme stan i to od državnog beskamatnog kredita. Sem toga, Istočna Nemačka je za svako rođeno dete davala roditeljima sedam hiljada maraka. U Istočnoj Nemačkoj (DDR) ljudi su se ženili veoma mladi, jer bi tada od države brže dobijali stanove. Takođe im je bilo garantovano da će beba da dobije mesto u obdaništu, a roditeljima je bilo obezbeđeno zaposlenje. Sve im je ovo bilo garantovano od države. Najveći poslodavac u Hojersverdi do 1989. bio je kombinat „Schwarze Pumpe”. Iz mrkog uglja ovde se proizvodio gas. Godine 1950. gradić je imao svega 6.000 stanovnika, a 1989. čak 67.881. Na zelenoj livadi nastao je jedan primeran socijalistički grad iz betona. Jul, 2009. godina. Nebo je sivo i oblaci su natkrili grad. Sive su i betonske zgrade. Sara Štecner stoji na kraju naselja broj 10. Ona je stara gotovo dvadeset godina i stanuje već nekoliko godina sa roditeljima u njihovoj sopstvenoj, lepo uređenoj kući u Švarckolmu, selu nedaleko od Hojersverde. U njemu mogu da se vide stare seoske kuće, sa baštama i cvećem ispred kuće. U tom selu podignuto je novo naselje privatnih kuća, koje se nadovezuju jedna na drugu. Arhitektura deluje konzervativno i selo je zbog toga dobilo zlatnu medalju na svenemačkom takmičenju koje je održano pod motom: „Naše selo treba da postane lepše“. U Hojersverdi, u naselju broj deset, nema mnogo toga da se vidi, što bi moglo da zasluži  medalju. Ona je sa svojim društvom počela da ukrašava bojama te sive betonske zgrade, ali posao nisu uspeli da privedu kraju. Ponestalo je novca, a sem toga, to naselje će ionako uskoro biti srušeno. Svi stanovi u tom naselju njemu već godinama zjape prazni. Pored naselja nalazi se i dečje igralište. LJuljaške pokreće vetar. Sve deluje pusto. U blizini je supermarket. I on je već dugo zatvoren. „Posle sam se ja sa roditeljima preselila u stambeno naselje broj devet“, priča Sara. Ono se nalazi na drugoj strani ulice. Zgrade su srušene. Čitavo naselje je nestalo. Još jedan deo manje, koji podseća na prošlost Istočne Nemačke. Za Saru Štecner DDR predstavlja prošlost. Kada je ona rođena, tada je propao jedan politički sistem. Ona ga poznaje samo iz škole i iz priča svojih roditelja.  „Kada čujem za reč DDR, prvo pomislim na njihovu tajnu policiju Štazi (Stasi). Da, baš tako“, kaže Sara. Pa ipak joj teško pada da Istočnu Nemačku okarakteriše kao državu koja nije bila pravna. „Verujem da nije sve bilo loše u toj državi, kao, na primer, socijalna briga za ljude. A isto je bila dobra i ideja da su, naime, svi ljudi jednaki“, kaže mlada žena. Da u toj državi nisu mogle da se kupe mnoge stvari, da se nije moglo slobodno putovati, da je postojao čitav sistem doušnika i da su visoki partijski funkcioneri uživali velike privilegije, sve te tamne strane realno postojećeg socijalizma jesu za Saru samo stvari koje ona poznaje iz priča. „Jednom smo sa razredom posetili Štazijev - zatvor u mestu Hohenšenhauzen. Razgovarali smo sa bivšim političkim zatvorenikom. Bilo je strašno slušati njegovu priču“, kaže mlada žena iz Hojersverde. Za Saru realni problemi jesu oni koje donosi tržišna privreda. „Sigurnost, koju su uživali moji roditelji koji su živeli u vreme DDR-a - recimo, da im je bilo garantovano radno mesto - danas više ne poznajemo mi mladi ljudi iz Hojersverde. Naš život je daleko nesigurniji. Sloboda izgleda da ima i svoju cenu“, veruje Sara. „Posle ujedinjenja, nakon 1989. godine, došao je kraj našoj fabrici  `Schwarze Pumpe`. Prošle godine broj stanovnika pao je na 39.214, a prema prognozama taj broj uskoro će da padne na 30.000. Teško mi je da poverujem da su moji roditelji bili srećni kada su dobili mali stan“, priča Sara Štecner U Hojersverdi danas ima mnogo praznih stanova i te zgrade uskoro će da budu srušene. Od 1990. do 2008. godine srušeno je 7.150 stanova. Ove godine planirano je da bude srušeno još 830 stanova, a do 2010. još oko 500. Hojersverda se smanjuje i smanjuje. Ovakav razvoj boli Saru Štecner. Ona nas vodi kroz stari deo grada. Sve je odlično sanirnao. Mlada žena voli svoj grad, pa čak i kroz nove sive, betonske zgrade. I, razume se, i u okolinu grada i njene prirodne lepote. Ovaj kraj zove se Lužice. Tu ima prostranih šuma kao i veliki broj jezera (Lausitzer Seenlandschaft), a „mnoga sela u okolini su lepo sređena i sve to može da bude zanimljivo za posetioce. Možda će Hojersverdu da izvuče turizam“, objašnjava nam mlada žena. Razume se da i Sara čezne za boljim, dalekim krajevima. Još kao đak godinu dana provela je u Norveškoj. Zato je maturirala godinu dana kasnije od svojih vršnjaka. U septembru ove godine putuje u Dominikansku Republiku. Tu će da radi dobrovoljno u okviru programa za nerazvijene zemlje, koji finansira nemačko ministarstvo za privrednu saradnju i razvoj. Sara Štecner razmišlja kao mlada Evropljanka koja je otvorena prema svetu. Da, u Nemačkoj još uvek postoje vicevi na račun  Istočne Nemčke i njenih stanovnika i ona nalazi da nisu nimalo smešni, već pre neprijatni. „Koji put me boli kada ih čujem. Na seminaru kazao mi je, na primer, jedan iz Zapadne Nemačke: „A da, ti dolaziš iz `mračne Nemačke`. A šta im to znači“, pita se Sara. Postoje i danas stereotipi na relaciji istok-zapad, ali od svojih roditelja nije nikada čula za njih. NJeni roditelji  su učitelji i vole svoj rodni kraj, ali su istovremeno tolerantni i otvoreni prema svetu. Nedavno su se vratili kući, pošto su tri godine živeli u Istanbulu. Posle mature Sara Štecner provela je jednu godinu na jednom ostrvu u Karibima. Ona bi htela da studira, a posle toga želja joj je da se vrati u Hojersverdu. Ovo će biti teško izvodljivo. Hojersverda jedva da daje neke mogućnosti za zaposlenje, a još je teže da akademski obrazovane mlade ljude. Broj nezaposlenih u gradu iznosi gotovo 20 odsto. Naročito je veliki broj nezaposlenih među mladim ljudima. Na jedno mesto pripravnika prijave se dva kandidata. “To je užas. U Hojersverdi ostaju uglavnom stariji ljudi. Mi mladi jedva da imamo šanse za zaposlenje“, priča Sara Štecner. Pao je mrak. Uveče je pijaca gotovo pusta. Maturanti odlaze u kafanu „Ambiente”. To je mali pab u kome vlada atmosfera privatnog stana. Zidovi su obojeni crveno. Sara Štecner je stigla kako bi proslavila odlazak svoje drugarice Zuzi. Za dva dana Zuzi leti u Letoniju, a malo kasnije druga prijateljica, Kandi, odlazi u Čile, a Kristina se seli u Kanadu. Teško im pada pomisao da će napustiti rodni gradić Hojersverdu. To je njihov zavičaj, bez obzira na to što je arhitektura grada neutešna, ružna, socrealistička.  Mnogi  iz kruga njihovih prijatelja imaju problema sa „skinheds“-grupama (Skinhead-Gruppen), koje postaju sve brojnije.  „Ta, ja sam ovde rođena i odrasla. Hojersverda će da mi nedostaje. Ima toliko i lepih strana u našem mestu i dobrih, vrednih ljudi koji vole ovaj kraj. Mnogo se ruši, ali se isto tako mnogo i gradi. Šteta što ovaj grad nije dobio bolju priliku da se izgradi“, veruje Sara Štecner. Kada će Sara, Zuzi, Kandi i Kristina ponovo moći ovako zajedno da slave? Možda prilikom proslave godišnjice mature i to u „starom zavičaju“. A novi zavičaj zvaće se možda Minhen ili Štutgart, gde je broj nezaposlenih zanemarljiv, kada se uporedi sa njihovim rodnim mestom Hojersverdom.