Raspirivanje socijalnog mira

Šef koji vas je i u srećnija vremena gledao kao da se čudi što ste još tu, saopštava da vam smanjuje platu 25 odsto. Biće, kaže, verovatno uskoro i spiskova prekobrojnih. Zuji vam u ušima, ćutite, a on poverljivim tonom, gotovo očinski, objašnjava da konkurencija već uveliko otpušta. Ošamućeni se vraćate u kancelariju, u hodniku vas presreće kolega, sakuplja papire za penziju. Taman ste zaustili da mu se požalite, a on već zapenio, psuje, sedam godina staža mu neuplaćeno. Na putu do kuće zovu iz banke. Uobičajeno ljubaznu konverzaciju zamenio je odlučan, gotovo preteći ton. Treba da dođete da se dogovorite o novim uslovima vraćanja kredita. Razumeju vašu situaciju, ali kašnjenje u otplati rata je nedopustivo. Kod kuće vam se najviše obradovala starija ćerka. Radosnija je od ministra spoljnih poslova, maše novim pasošem. Dogovorila se sa društvom, spremaju se da odmah po dočeku Nove godine otputuju u Italiju. Nema viza, nema maltretiranja, spavaće u hostelima, treba joj samo 500 evra. Trči i mlađa, nosi papir iz škole, ide se na rekreativnu nastavu. Malo je skuplje ali idu svi i, blago tati, može na rate. Razmišljate kako da ženi saopštite loše vesti sa posla, a ona već priča li priča. Trebalo bi pomoći njenoj majci da ode u banju. Lekari su saglasni da je rehabilitacija neophodna, a penzija je mala. Nemate snage ni da se nervirate. Da je za vašu majku, pa hajde. Ali za taštu, čoveče! Zovete kuma, otpušten je pre tri meseca, on će vas razumeti. Ali ni on nema vremena da vas sasluša, u kladionici je. Objašnjava, ako neki Hetafe da gol u prvom poluvremenu biće za struju, možda ostane i za pivo. Kakav dan! Da se uštinete ne vredi, nije san, nije ni skrivena kamera... Ali, ne očajavajte, ako vas početak zime prepozna u bilo kojoj ulozi sličnoj nabrojanima, smatrajte se srećnikom. Osećajte se privilegovanim jer se onda na vas nije odnosila kletva „dabogda te Rasim LJajić posetio“. To je validan dokaz da platu niste uterivali ležanjem na otvorenim prugama Srbije, ili, daleko bilo, sekli delove tela u znak protesta što ste jedan od mnoštva onih kojima poslodavci i država ortački duguju više od pet stotina hiljada godina neuplaćenog staža. To je znak da niste u korpusu novih 60 do 70 hiljada siromaha koje beleži statistika, onih koje poslednje trunke samopoštovanja odvraćaju od stajanja u redu na narodni kazan. Tretirajte kao veliku blagodet činjenicu da perkusionisti iz Vlade Srbije nisu na vama trenirali peti po redu paket mera za prevazilaženje krize iako su najpre gudili kako je opšta recesija razvojna šansa privrede. Kakva je to država gde se perspektiva i uteha mogu naslutiti u hrabrom obećanju da će od Nove godine svaki poslodavac morati da plati doprinos za zaposlenog. Znate i vi odmalena za izreke „nek smo samo živi i zdravi“ i „bolje ikad nego ikad“, ali niste mogli pretpostaviti da je to politički i ekonomski program vlade. Čemu se nadati od onih koji desetak dana uoči važnih pregovora sa MMF-om na sva usta objašnjavaju šta neće, a svi znamo da je pregovaračka pozicija ovakve države sadržana u definiciji da prazan džak ne stoji uspravno, što podrazumeva da ćemo pristati na sve što se od nas bude tražilo. U stvari, obećaćemo, pa kako bude. Prema poslednjim nezvaničnim informacijama iz Nemanjine 11, konture naše pregovaračke pozicije biće sadržane u ideji da se masovno otpušta u takozvanom javnom sektoru, prevashodno zdravstvu i prosveti, a da se budžetski deficit poveća na 4,5 odsto. Ekonomisti smatraju da kontrolori MMF nemaju ama baš nijedan razlog da poveruju vladi kako je sada spremnija da ispuni obećanja nego lane. Pa i ako ove mere prođu, biće to malo za popunjavanje budžetske rupe, a sa efektima ovakvih rešenja suočićemo se svi kroz prepune čekaonice u domovima zdravlja i bolnicama. I rezultat smanjenja broja zaposlenih u prosveti videćemo brzo, na kraju će ceh platiti roditelji kroz dodatne privatne časove. Kako sa ovakom državom čekati vrh krize kad samo sveprisutni Rasim LJajić, kandidat za novu srpsku majku, guverner Jelašić i ministarka Dragutinović deluju kao činovnici sa punim radnim vremenom. Ova vlada definitivno potcenjuje nezadovoljstvo, uzda se u efekte činjenice da je radnik u Srbiji pri vrhu evropske rang-liste najuplašenijih za posao. Može biti da to govori o našem mentalitetu, o kukavičluku i lenjosti. Ali koga su ujedale devedesete i dobrih se vesti plaši. Drugo, ova vlast veruje da je srećna okolnost što u Srbiji nema sindikata. U odnosu na ove koji danas, navodno, reprezentuju interes radnika, onaj koji je u Miloševićevo vreme obezbeđivao polutke i deterdžent deluje kao ozbiljno profitno preduzeće. Da nevolja bude veća, ko je izbliza pratio četrdesetak štrajkova prošlog meseca, zabeležio je i veliki prezir unutrašnjosti prema Beogradu. Sa svih strana škripi se zubima na prestonicu, tu navodno prebogatu hidru koja pipcima kroz centralizovan sistem isisava najvitalnije sokove i pare iz cele Republike. Svi kukaju, svima je tesno. Iz kredita i privatizacionih fondova tek iznikla srednja klasa počinje da liči na mlado izgaženo žito. Sva je prilika, za hiljade i hiljade građana neumitno se približavaju dani kada pitanje neće biti kako je na poslu, nego ima li ga uopšte. Penzionerima se niko ne obraća i do sledećih izbora i neće. Pred vrhom talasa krize koji se monumentalno izdiže iznad svih naizgled velikih tema kojima se bavi srpsko društvo, vidno su se utišali i oni koji su na upozorenja da se teret tranzicione traume ne deli socijalno odgovorno, bahato i lakonski sve pravdali pravilima tržišne utakmice. Ćute i epigoni brze i sumnjive privatizacije, oni koji su do juče imali lepu reč za svakoga, a novac samo za sebe. Mnogi sociolozi upozoravaju da nekanalisano nezadovoljstvo preti stihijskim buntom i potezom očajnika. A očajnih je svakim danom sve više. To se ovde uvek završi sa pevanjem i pucanjem, bez obzira na to što ni na vidiku nema nekog šumadijskog Čaveza. Zato je danas za Srbiju važnije koliko je težak paket koji treba da donese ruski predsednik Medvedev 20. oktobra, nego šta je u svim kriznim paketima koje u iznudici i sa kašnjenjem svako malo raspakuje vlada.