Dno Evrope kao sudbina

Najpre o Partizanu. Osokoljeni parama iz Mančestera, iz Humske su najavljivali ozbiljan pohod na najelitnije evropsko takmičenje. Ali, Partizan se pokazao nejakim za Evropu, a crno-beli toga kao da nisu svesni. Kad im je žreb u Nionu dodelio Apoel, crno-beli su počeli da slave kao da su već u fudbalskoj eliti. Uzalud upozorenje na prošlogodišnje stradanje Crvene zvezde od tog istog Apoela, koji je posle 2:2 na Kipru i 3:3 u Beogradu poslao crveno-bele u aut i inicirao njihovu najveću krizu u istoriji kluba. Nisu vredela ni upozorenja srpske fudbalske kolonije na Kipru, da je Apoel kiparski samo po imenu jer ima po trojicu Portugalaca, Poljaka i Grka, uz Brazilce na klupi, a trenira ih Srbin iz Loznice Ivan Jovanović, nekad prvi igrač drugoligaša Rada, sa zavidnim trenerskim rezultatima u Grčkoj i na Kipru. Ni šamar od dva gola iz prekida u Nikoziji, prvi delo našeg Mirosavljevića, nije ih otreznio. Pričali su kako će ih sa navijačima, sa „grobarima”, slomiti. Jer zaboga, oni nisu Zvezda, a retka sumnjičenja u medijima naljutila su trenera Slavišu Jokanovića. Dan uoči revanša, umesto da brine o taktici upoznao je novinare sa svojim imenom i delom dokazujući da „nije diletant”. Mirni Novosađanin je u reprezentaciji upamćen kao majstor za kvarenje igre, ali na klupi je za Evropu potrebno mnogo više - na primer, napraviti igru. Od nje nije bilo ni traga u dva pomenuta meča. Partizanu su, dakle, glave  došla dva Srbina, koji se kao i većina zemljaka koji vrede bore pod tuđim zastavama. Posle svega, Jokan je rekao da ne bi bilo moralno da sada podnese ostavku. Šta će nama evropski moral, kad mi imamo svoj, srpski! Da li je Partizanov krah ipak bio neizbežan, kao i glatko ispadanje Vojvodine i Sevojna od Austrije i Lila? Sa gledišta partizanovaca, nije. Jer, crno-beli su letos Zvezdi oteli Brazilca Klea, stranca sa najvećim potencijalom u našoj ligi, a iz pečalbe vratila eksreprezentativce, doduše ostarele Krstajića (35) i Gavrančića (31 godina). I zadržali do zime budućeg Mančesterovog pitomca Adema LJajića, koji je zajedno sa Tošićem uneo u kasu 17 miliona evra. Sve to nije vredelo, Partizan se seli u niži evropski rang. Zvezde što se tiče, Vladimir Petrović je bar malo uspeo da je podigne sa dna. Doduše, pobedama nad slovenačkim Rudarom i gruzijskim Dinamom, ali uz devet postignutih golova na Marakani, što valjda nešto znači. Pižon je tražio igru po fudbalskoj logici i onda kad se činilo da ekipa tone. U toj igri uvek iskoči neko iz anonimnog tima - Perović, trostruki strelac Lekić, ili Brazilac Kadu, moguća snaga Zvezdine budućnosti. Ipak, golgota protiv Tbilisija govori da su od Evrope jednako daleko kao Partizan. U Pižonovom slučaju sve je diktirala besparica, ali i nešto tvrdoglavosti. Letos je pustio gomilu stranaca - od Brazilaca do Južnoafrikanaca - i opredelio se za Zvezdinu decu koja su se vratila sa raznih adresa. Da li je time unapred pribavio alibi za (verovatne) neuspehe? Teško, jer priče o perspektivi ne piju vodu kod „delija”, odavno frustriranih gledanjem u leđa mrskom Partizanu. Ako nam klupski fudbal propada, šta mogu da očekuju selektor Antić i reprezentacija? Čini se samo to da, posle ispadanja iz Evrope, Partizan i Zvezda prodaju najbolje igrače jakim klubovima gde će održavati reprezentativnu formu. Crno-beli su za Ivana Obradovića od Ajakasa, Atletika i Saragose tražili četiri miliona evra, ali je pitanje da li će cena važiti i za mesec-dva. Sa Marakane danas i nemaju šta da ponude evropskom tržištu. Možda uskoro Perovića, Lekića ili mladog Savića, ali za pristojnu cenu potrebno je napraviti jači rezultat nego što su pobede nad slovenačkim i gruzijskim timom. Sledeće nedelje srpski klubovi, ipak, nastavljaju kakav-takav put ka Evropi. Partizan protiv slovačke Žiline, a Zvezda protiv praške Slavije. Šanse su, kao i uvek dok lopta ne krene sa centra, „vrlo izgledne”. Partizanove 60:40, Zvezdine 50:50. Tako ja na papiru. Na terenu obično ispadne drukčije.