Merila palanke

Duhovno jezgro grada Vranja čini prostor na kojem se nalaze muzej-kuća Bore Stankovića, kuća oca Justina (Popovića) i Pribojčića kuća, u kojoj je smeštena Književna zajednica „Borisav Stanković“. No, kampanja koja je pokrenuta protiv Književne zajednice navodi na slutnje da bi tu uskoro mogao da se oseti i dah politike. A Književna zajednica „Borisav Stanković“ svoje aktivnosti ponajviše zasniva upravo na čuvanju uspomena na dvojicu poznatih Vranjanaca. Za protekle dve decenije, koliko postoji, u njenoj organizaciji održano je više od tri stotine književnih programa i tribina, na kojima su se pojavila najpoznatija imena domaće (ali, i ne samo domaće) književne, naučne i umetničke scene; a uz to, pod njenim okriljem pojavilo se i šezdesetak knjiga domaćih i stranih autora savremene i klasične književnosti. Književna zajednica „Borisav Stanković“ bavi se i organizovanjem danas jedne od najznačajnijih srpskih tradicionalnih književnih manifestacija – „Borine nedelje“, koja se više od četiri decenije svake godine, od 23. do 29. marta, održava u Vranju. Tek sa osnivanjem Književne zajednice institucionalizovana je i programski jasno profilisana ova manifestacija, u sklopu koje se dodeljuje i sada već tradicionalna nagrada „Borisav Stanković“ za najbolju knjigu proze na srpskom jeziku objavljenu u prethodnoj kalendarskoj godini, a koju je ona ustanovila. Pokretač je i organizator i „Justinovih Blagovesti“, koje se održavaju već dve decenije, svake godine na Blagovesti, 7. aprila. Zbog takvog njenog rada, u članstvo Književne zajednice Vranja upisana su značajna imena srpske književnosti, a kao počasni članovi tu su i svi dobitnici Nagrade „Borisav Stanković“. Knjiži se veliki učinak, i to sa svega dvoje stalno zaposlenih, koji rade sve: od uredničkih poslova, do poslova pomoćnih radnika. U ovoj godini, kada Zajednica navršava dve decenije postojanja, planirano je da se započne sa novim kapitalnim projektom: objavljivanjem sabranih dela Bore Stankovića u novoj redakciji. Ali, u međuvremenu, iskrsao je jedan urgentni posao: Književna zajednica „Borisav Stanković“ prinuđena je da se brani od napada onih koji bi trebalo da su joj prvi na usluzi, u lokalnoj sredini, ali i da se bori za svoj opstanak. Osim Književne zajednice, na udaru se našao i njen glavni i odgovorni urednik poznati pisac Miroslav Cera Mihailović. „Čelnici jedne od stranaka vladajuće koalicije, čvrsto rešeni da pod apsolutnu kontrolu stave sve, u nemogućnosti da kadrovišu svuda gde su i kako naumili, pokrenuli su akciju čiji je cilj zatiranje i praktična likvidacija ove institucije“, ističe Cera Mihailović. Namereno je to, kaže, da se učini „političkim i pravnim nasiljem, kako drugi način ne postoji, tako što bi se ovoj instituciji uskratila sredstva iz budžeta grada“. A pri tom, veli, „zgodno bi bilo oteti i radni prostor Zajednice...“ Po dobro poznatoj praksi, da bi se našao razlog za takav naum, od Zajednice se traži sve na uvid: od zapisnika sa sednica Odbora i žirija koji dodeljuje Borinu nagradu, do primeraka objavljenih knjiga. („Pitamo se da li postoji namera revidiranja dosadašnjih odluka žirija o dobitnicima nagrade Bora Stanković i zabrane knjiga pojedinih autora koji nisu po ukusu lokalnih novina i vranjskih turbo-folk demokrata“, rezignirano će Mihailović.) Kroz lokalne novine posebno joj se spočitava „netransparentnost“ u radu zbog navodnog nedostavljanja izveštaja o finansijskom poslovanju, kojim bi se pravdala sredstva dobijena iz budžeta grada. Mihailović na to odgovara da je samo u toku ove godine dva puta dostavljena takva dokumentacija Gradskom veću, o čemu postoji i potvrda tamošnje Pisarnice, ali i skreće pažnju na to kako se „plete priča“: „Farsa oko režiranja ovog `slučaja` kulminira činjenicom da Zajednica uopšte i nema sopstvenu finansijsku službu, već tu vrstu usluge njoj pruža Služba za obrazovanje, kulturu, informisanje, omladinu i sport Gradske uprave, tako da njeno poslovanje transparentnije ne može biti. Bilo koji organ Grada, bukvalno u svakom trenutku, ima potpuni uvid u svaki dinar i svaku transakciju na njenom računu. Time je ovaj svojevrsni nonsens, ovaj apsolutni paradoks, doveden do apsurda.“ Po njemu sve je u funkciji jednog istog cilja: „Ne birajući sredstva, krajnje malicioznim insinuacijama, podmetanjima, izmišljotinama, klevetama i pretnjama, teže potpunom kompromitovanju i diskre­ditaciji kako ove institucije, tako i pojedinaca zaposlenih u njoj. Tako bi smišljenom i režiranom medijskom kampanjom, stvorivši odijum prema ovoj instituciji izložene pravom pogromu, javno mnjenje valjalo pripremiti za završni čin njenog praktičnog gašenja.“ Mihailović smatra da je u toku „podela postizbornog plena“ („Važno je da je naš čovek na pravom mestu!“), ali da se kroz ovakve slučajeve oslikava i palanački mentalitet: „Smeta, naime, sve što se ne uklapa u palanačke standarde, računice i ambicije pojedinaca koji svoje lične interese pokušavaju da prikažu kao javne. Provincijska svest ne toleriše ništa što izlazi iz lokalnih okvira, te je svako oružje u ovakvom obračunu legitimno.“ A Književna zajednica „Borisav Stanković“ i njen glavni i odgovorni urednik pisac Miroslav Cera Mihailović odavno su odmakli od atara Vranja. Na udaru kreatora lokalnih prilika našla se i Škola animiranog filma, jedinstvena u Srbiji i poznata u svetu. Nije zaboravljen ni slučaj reditelja Juga Radivojevića, za kojeg, poput mnogih istaknutih Vranjanaca, nije bilo mesta u Vranju i koji je svoja elementarna ljudska i profesionalna prava morao da brani na sudu. A ko zna kako je tek Bori Stankoviću?!