O viškovima i slasti

Da nije Biljane Dojčinović-Nešić koja u pogovoru podseća da reč „urednik“ znači uspostavljanje reda (u-red-nik) ili dovođenje u red, ne bih pisao o tome, iako sam i sam, kao i pisac ovog štiva, urednik tolike godine. Mada ova reč ima i druga značenja: na primer, uredovanje, ili činovnikovanje, odnosno, disciplinovanje, što mi se nikada nije dopadalo. Više sam za ono prvo koje podrazumeva, kao i kod ovog „urednika od iskustva“: imaginaciju, maštanje i slobodu novog „reda“, koji i nije neki „red“ jer je privremen. Kao i sama gramatika, kako na jednom mestu sjajno piše Stojanović. Jer, živimo i snage se troše, kako vrlo lepo piše Stojanović. To, izgleda, rešava onaj stari problem odnosa između boga i gramatike. Kao što znate, Niče je, parafraziram, napisao da se boga ne možemo rešiti, i to on koji je proglasio da je „Bog umro“ (na ovom mestu, namerno ovu reč pišem velikim slovom, kao i Niče!), zato što ostaje gramatika. Zato što ne možemo bez gramatike. Ne sećam se više. I to je, po mom mišljenju, osnovni, filozofski problem ovog teksta a ne pitanje žanra. Da li je gramatika ili logos (samo šta je u ovom slučaju zaista umetnički logično, pita na jednom mestu Stojanović), da li je gramatika ili logos – privremena ili nije? Odnosno, šta je u ovom slučaju „zaista umetnički logično“? To je staro pitanje ovog pisca i teoretičara i, zašto da ne, postfilozofa, pošto postfilozof a ne filozof piše romane, kao recimo Đani Vatimo. I u tom pogledu, Stojanović je u pravu: doista, pisac uvek piše samo jednu knjigu. Dakle, ovde u ovom štivu koje spada u postfilozofiju, imamo dva teorijska problema koji se naravno prepliću ili uslovljavaju. Tako se pitanje šta je umetnički „logično“ prepliće - jer se naše priče i tako mešaju: „možda suviše komplikujem čitanje ovih priča“, kaže na jednom mestu ovaj „urednik od iskustva“ - sa pitanjem: zašto „urednik od iskustva“ odbija da objavi ove priče, koje mu preporučuje saradnica Biljana? Ili je to samo narativna ,ili - ako hoćete - filozofska varka, pošto su ove priče, u stvari, već objavljene, recimo, u samom čitanju ovog „urednika od iskustva“. I to je ,da kažem, stari problem – ovog „idealnog elementa“, kako bih ga ja imenovao, ili „udvajanja“, kako ga naziva Stojanović govoreći i razmišljajući o onome ko piše ove priče, o piscu u piscu, a ne samo o Mariji, odnosno Jasenki, pošto se i ovi ženski likovi, prvi o kome zaljubljeni pisac priča i drugi o kome piše „urednik od iskustva“, prepliću i mešaju, kao i sve drugo. Tako je, po mom mišljenju, ovaj postfilozofski roman sav od ovog „idealnog elementa“ u kome nastaju naše priče u fiktivnom traganju za odgovorom na pitanje: kako nastaju priče? Odnosno, na pitanje: šta je zaista umetnički logično? Jer, uvek imate dve ili više priča u jednoj. Umetnost i stvarnost, idealno i realno se ne mogu razdvojiti. I zato kada ovaj „urednik od iskustva“ u nedoumici kaže „ne znam da li da ga štampam“, to se jednako može odnositi na rukopis i na njegov sopstveni roman, ako je to roman? I tu je autorka pogovora koja se (da li je to slučajno?) isto tako zove Biljana, kao i lik iz ovog romana koji nastaje u našem čitanju - a kako drugačije - tu je ona potpuno u pravu. Kao što je ingeniozno u pravu kada konstatuje da je svaka teorija skrivena autobiografija, što filozofi još nisu shvatili ali postfilozof jeste, kao Dragan Stojanović ili Đani Vatimo. Ili pisac ovih redova. Ali, još nisam odgovorio na pitanje: šta je priroda ovog idealnog elementa? „Već i gramataka“, piše Stojanović, inače pisac izuzetne erudicije, “a ne samo pisanje pomaže da se živi. Čak ni istinsko umetničko nadahnuće nije mnogo u poređenju s tim“, kaže on. I to je, rekao bih, izvesna novost u odnosu na ranije romane, ili, kako bi se to već nazvalo, u ovoj žanrovskoj nesavršenosti koje je obeležje doba, u odnosu na ranije oglede, eseje, ili rasprave. Jer, i ovde se raspravlja o lepoti kao višku ili slasti postojanja, i ovde se polemiše između pisca i urednika: da li su lepši bademi ili grožđe, onaj „pogled zrelog grožđa“ iz „Dvoježa“, o kome sam pisao. Ipak, ovaj „idealni elemenat“ koji pomaže da se živi nije jedino ovaj višak ili viškovi nego, pre svega, ovaj odnos stvorenog i nestvorenog, iluzije i stvarnosti, umetnosti i postojanja koji već postoji. Ovaj odnos stvarnog i onostranog koji je samo za „kratku ljudsku pamet“ problem, ali ne i za umetnika koji je u svom delu proverio da oni već postoje, da on mora da postoji da bi mogao da bude idealizovan. Inače je u pitanju idol. To znači dopustiti „velike mere“ u svemu. To znači da su nekima potrebne „velike i jake doze lepote“. Ko piše u piscu ako ne on koji je već u ovom „idealnom elementu“ , u onome što je „logično u umetnosti“ a ne samo u „višku“ i „slasti“ postojanja. Da li je to Platonov „svet ideja“? Nije, jer je njegov „red“ privremen a ne večan. To je taj pomak ili odmicanje od platonizma. Zato već i gramatika, a ne samo pisanje, pomaže da se živi u „viškovima“ i „slasti“. To je tako postfilozofski. Ovaj postfilozofski idealni elemenat. Ono logično ili nered u umetnosti i postojanju. Zato, „strogo uzev, uopšte i ne postoji besmislen život“, kao što se može pročitati na pedeset i sedmoj strani ovog dela koje je za pohvalu nad pohvalama, da se i ja jednom izrazim kao starozavetni pisac. I umalo da zaboravim. Na osamdeset i šestoj strani govori se o „otmenosti i ženeroznosti“. Šta je „ženeroznost“? To je „aleksandrijska smisaona lepeza“. Eto, u tom se žanru nalazimo. Ako je pitanje žanra važno, a nije.