Temperament prejak za politiku

U Zagrebu je prošle sedmice, u 86. godini, umrla jedna od najpoznatijih hrvatskih političarki, Savka Dapčević-Kučar. Preminula je u svojoj kući u Rokfelerovoj ulici gde je živela tridesetak godina. Čuvena ličnost ratne i poratne prošlosti Hrvatske, od odlaska u partizane 1943. godine do političkog skidanja s vlasti 1971. godine, Savka Dapčević-Kučar je zbog svoje uloge u „hrvatskom proljeću“ prozvana i „ruža Hrvatske“, a do smrti zapravo nije prestala da se bavi politikom, upravo onoliko koliko se dnevna politika bavila njome. Sećanje Latinke Perović na Savku Dapčević-Kučar donosimo iz knjige „Snaga lične odgovornosti“, Helsinškog odbora u Srbiji (drugo izdanje, Beograd, 2008). Preuzeti odlomci su iz intervjua «Jugoslavija je bila naša prva Evropa», koji je sa našom istoričarkom vodila Olivera Milosavljević. Savku sam upoznala pre nego što smo došle na dužnosti u partiji koje su nas dovodile često u vezu, i u međusobnim razgovorima između srpskog i hrvatskog rukovodstva i u okviru jugoslovenskog rukovodstva, prirodno, često smo se sretale. Upoznala sam je u jednoj delegaciji za Interparlamentarnu uniju, mislim da je to bila Danska 1965. godine, posle je bila konferencija Interparlamentarne unije u Beogradu, bile smo zajedno u delegaciji, često smo komunicirale. Zatim je ona došla na mesto predsednika Izvršnog veća Hrvatske, a ubrzo i u CK SK Hrvatske, jer je tu već dolazilo do generacijske promene u Hrvatskoj, iz Beograda je u Zagreb otišao Miko Tripalo i on je okupio mnogo stručnjaka, intelektualaca. Za vreme rata je bila u El Šatu. Na dužnost je došla zaista na osnovu svog stručnog angažmana. Bila je profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, javljala se u javnosti, imala je referat na Socijalističkom savezu, za to vreme je bilo neobično da se pozove stručnjak, profesor univerziteta, da održi referat o ekonomskim pitanjima u republici. Naši odnosi su bili jako dobri, dolazila mi je i u kuću. Za mene je ona bila i na neki način ostala jedna briljantna žena. Ona je retko obrazovana žena, poliglot, sjajno govori francuski, engleski, italijanski, mislim i nemački jezik, tako da je bila jedna kompetentna osoba Prvi put sam u Hrvatsku otišla posle rata, kad su oni obeležavali tridesetu godišnjicu «masovnog pokreta» ili «hrvatskog proleća», pošto su se te kvalifikacije menjale, bila je i Savka, mi smo se najnormalnije srele, razgovarale smo, Mesić je priredio večeru. Ona je napisala memoare na koje ljudi olako odmahuju rukom, to su inače dve vrlo zanimljive knjige koje govore o atmosferi u Hrvatskoj posle tog čišćenja. Ona je jedno vrlo kratko vreme radila u Ministarstvu finansija, verovatno kao ekonomista, piše da je napravila analizu ekonomske situacije u Hrvatskoj i da je to nestalo bez traga, da je dugo tragala za tim rukopisom. Inače, ona je jedna hiperaktivna žena, od onih koje umeju i da skuvaju i da napišu i da govore... Ona piše da je čak i pesme pisala, ali njena knjiga je za mene bila vrlo zanimljiva zato što je citirala neke izvore koje ja nikad nisam imala u ruci. To su bili obaveštajni izveštaji koji su dolazili iz Sovjetskog Saveza, u kojima su oni ocenjivali političke snage u Srbiji i Hrvatskoj, i piše da su četiri imena uvek bila markirana kao imena ljudi zapadne orijentacije, kao opasnost za jedinstvo sistema... (Upadica novinara: A ta četiri imena su: Dapčević, Tripalo, Nikezić i vaše?) - Da, naša četiri imena, ali ja to u knjizi nisam navela, kod mog imena ja to prekidam, onaj kome treba to će da nađe... Za mene je u tim memoarima bilo zanimljivo kako vas drugi vide. Ono što ste vi govorili, vama izgleda sasvim prirodno, to vi mislite, vi ste dužni da to kažete, ako to ne odgovara, možete da se povučete, međutim, ja sam tek tada videla koliko je to bilo smelo i opasno, jer ona sve to citira. To su zanimljivi memoari, dve ogromne knjige, ona mi ih je poslala. Videla sam je posle toga još jednom, u međuvremenu je i njoj muž umro, ima dve ćerke. Preko Vesne Pusić, koja je nasledila stranku, znam da vrlo živo prati stvari. Savka je takav temperament, možda prejak za politički angažman, u svakom slučaju, da ne poredim sebe i nju, da poredim Nikezića i nju, to su bile dve ličnosti, različiti temperamenti, nešto što je išlo tiho, postupno, zaobilazno, mirno i nešto što je išlo direktno. Ako me pitate šta ja njima zameram, to je bio njihov odnos sa Titom u jednom trenutku, suviše veliko oslanjanje na njega, i za ljude njihovog formata, bila mi je neverovatna njihova iluzija da oni njega mogu upotrebiti i da uz pomoć njega mogu dovesti do promene odnosa snaga u Jugoslaviji, do reforme federacije. On je bio stub toga i da se pomoću njega to napravi, za ljude njihove političke inteligencije, meni je izgledalo neobično, i to sam im i tada zamerala, a i govorila sam to Savki kad smo se sretale. I ona i Tripalo su se vraćali na taj period, oni su videli u nama moguće sagovornike u Srbiji, ljude sa kojima mogu da se sporazumeju u svakom slučaju, jer je to bila nova garnitura na koju je prilično uticalo vreme, to je bila stvar modernizacije zemlje i nekakvog ulaženja u fazu koja se sa ratom i revolucijom iscrpela. Drugo, Jasenovac i genocid je njih faktički pritiskao, oni su to osećali kao tešku hipoteku i istorijska je neistina da u Hrvatskoj nije ništa rađeno, urađene su važne knjige, napravljen je spomenik, tamo se to obeležava, tamo nikad nije došlo do brisanja razlike između ustaša i antifašista. Kad smo se srele povodom te tridesetogodišnjice i kad sam rekla da sam pročitala njene memoare i pitala je šta sada radi, ona mi je rekla da pokušava da napravi knjigu o Tuđmanu iz svog ugla. Nisam videla da li je izašla ta knjiga ili na njoj još uvek radi... Ima probleme i sa zdravljem. U svakom slučaju, ona je bila jedna nova ličnost, vrlo energična, jedna kompetentna, obrazovana žena... Da je bila separatista, ustaša - to ne stoji! Ona je svakako sebe smatrala Hrvaticom i osećala je potrebu da to uvek naglasi, ali u njihovim javnim istupima iz toga perioda, ni kod Tripala ni kod nje, nikad nećete naći ideju koja znači raskid sa Jugoslavijom.