Ugledaćete svetlost i spoznati Boga...

Tog dana 2005. žena Mine Minića otvorila je vrata i ugledala visokog muškarca koji ju je upitao da li tu stanuje „profesor doktor Mina Minić“. Visoki je muškarac gospođi Minić predao buket cveća poljubivši joj ruku. Kada se gospodin Minić, živahni i oniži vidovnjak dugih zulufa koji su u modi bili negde u XIX veku, pojavio na vratima, ugledao je „veoma čudnog“ čoveka koji se predstavio kao Dragan Dabić. Čovek je nosio dugačak mantil i šešir koji je sakrivao dugu sedu kosu vezanu u neku vrstu punđe. Lice mu je bilo obraslo u dugu sedu bradu. Izgledao je, rekao mi je kasnije Minić, „kao pop koji je nešto zgrešio s opaticom“. Dabić je upitao Minića da li je on onaj poznati „stručnjak za radiesteziju“, navodnu sposobnost da se uz pomoć viska utvrdi prisustvo podzemnih voda (o otkrivanju tog fenomena različiti izvori govore različito: po jednima su se radiestezijom bavili još u starom Egiptu, a po drugima ju je prvi put otkrio izvesni Albert Adams iz San Franciska i to pre par decenija). Otprilike u vreme kada se čudni čovek pojavio na Minićevim vratima i drugi beogradski vidovnjak Dušan Janjić imao je sličan susret. Pred vratima mu se jednog dana pojavio isti visoki čovek, u istoj odeći, sa cvećem u ruci. Dabić je izjavio kako se divi Janjićevom daru, a posebno njegovoj sposobnosti očitavanja energetskih polja uz pomoć sprave zvane multi-zap zaper. Nakon što je nabavio zaper i visak, Dabić je počeo profesionalnu saradnju sa Minićem i Janjićem. Provodio je dosta vremena u Minićevoj kancelariji, oskudno nameštenom podrumskom sobičku u kome se nalazio radni sto sklepan od police postavljene na dve stolice. Dabić je u tom sobičku povremeno i noćio. Svaki put kada bi se Minić ili Janjić raspitivali o Dabićevoj prošlosti ili radnom iskustvu, ovaj bi davao neodređene odgovore. Govorio je da je živeo u NJujorku, u kome su, nakon neprijatnog razvoda, ostali da žive njegova bivša žena i deca, dok se on sam vratio u Srbiju. Minić se seća da je njegov prijatelj uvek nosio „četiri-pet“ mobilnih telefona koji su non-stop zvonili. „Svima je uvek odgovarao da će ih kasnije nazvati“, rekao je Minić, „Zato sam i mislio da je neki špijun“. Taj čovek, međutim, nije bio nikakav špijun. Minić i Janjić bili su potpuno šokirani kada su (zajedno sa ostatkom sveta) prošlog jula saznali da je njihov visoki kolega sa čudnom frizurom u stvari Radovan Karadžić, najtraženiji ratni zločinac na planeti. Karadžić je na vlast došao početkom ’90-ih, dok su Jugoslaviju potresali snažni talasi nacionalizama. Nakon što je Republika Bosna i Hercegovina proglasila nezavisnost, Karadžić se postavio na čelo bosanskih Srba i proglasio Republiku Srpsku, nezavisnu od ostatka Bosne. Kao predsednik Republike Srpske i uz pomoć Miloševićeve vlade iz Beograda Karadžić je sa svojim generalom Ratkom Mladićem započeo brutalan rat protiv bosanskih Muslimana, rat koji je uključivao trogodišnju opsadu Sarajeva i najgore ratne zločine od Drugog svetskog rata naovamo. Samo je u Srebrenici, 1995. godine u nekoliko julskih dana, masakrirano oko 8.000 bosanskih Muslimana. Turobne ekshumacije, identifikacije i ponovna sahranjivanja žrtava još uvek nisu završena. Do tada je termin „etničko čišćenje“ već ušao u upotrebu za označavanje takvih ubistava i svih ostalih formi genocida. Mnoge Muslimanke završile su u logorima gde su bile sistemski silovane dok ne bi ostale u drugom stanju. Oslobađane su tek kada bi trudnoća već bila odmakla. Jula i novembra '95, Međunarodni tribunal za ratne zločine podigao je optužnicu protiv Karadžića i Mladića tereteći ih za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje običaja rata. Ekonomske sankcije uspele su da primoraju Miloševića da bosanskim Srbima uskrati vojnu pomoć. Ratna dejstva počela su da se stišavaju, a Karadžić da gubi uticaj. Nakon bombardovanja Srbije tokom sukoba na Kosovu 2000. godine Milošević gubi vlast, biva uhapšen i isporučen Haškom tribunalu gde se i protiv njega podiže optužnica za ratne zločine. Milošević umire 2006. godine, pre izricanja presude. Karadžić i Mladić, međutim, uspevaju da izbegnu Miloševićevu sudbinu nestavši sa radara. Po beogradskim ulicama mogle su se čuti različite priče o Karadžiću. Neki su tvrdili da se povukao u planine i da živi kao gerilac; neki da se sklonio u neku od zemalja Istočne Evrope ili Južne Amerike. Zbog toga su mnogi stručnjaci za balkanska pitanja bili veoma začuđeni kada je Dabić prošle godine uhapšen usred Beograda, u gradskom prevozu, kao bilo koji drugi građanin. Nakon šišanja i brijanja radiestezista sa multi-zap zaperom nestao je da bi na njegovo mesto došli dobro poznati samouvereni pogled i široka vilica Radovana Karadžića. Tokom čitavog trajanja Karadžićevog skrivanja od Tribunala Srbi ni u jednom trenutku nisu uspeli da dođu do nacionalnog konsenzusa po pitanju njegove politike. Reformistički lider Zoran Đinđić, izabran za premijera 2000. godine nakon Miloševićevog poraza, ubijen je 2003. godine prilikom atentata organizovanog od strane nacionalističkih grupa koje su podržavale Karadžićevu politiku na Balkanu. I Boris Tadić, reformista izabran za predsednika 2004. godine, nakon prvog kruga izbora 2008. godine nalazio se na drugom mestu, iza nacionalističkog kandidata. Zadržao je svoj položaj tek nakon drugog kruga koji je dobio sa 50,5% glasova. Tadićev položaj kompromituju dva širokorasprostranjena mišljenja: prvo je da je njegova vlada sve vreme znala gde se Karadžić nalazi, da bi ga na kraju izdala ne bi li poboljšala svoj imidž u Evropskoj uniji; drugo je to da se Karadžić sve to vreme uspešno krio zahvaljujući nesposobnosti vlade. Ovih su dana nacionalistički argumenti uključeni u nove diskusije vezane za Tadićevo nastojanje da Srbiju približi Evropskoj uniji. Svakog dana pristalice Radovana Karačića okupljaju se na glavnom beogradskom trgu i drže ljutite govore o tome kako će svi zbog Tadićevih maštarija uskoro završiti kao jeftina radna snaga, Fijatova, na primer. Karadžić za mnoge Srbe predstavlja paradoksalnu figuru. Oni su u stanju da veoma nadahnuto hvale njegov heroizam, istovremeno oštro osuđujući ratne zločine koji mu se stavljaju na teret. Kao što je srpska autorka Jasmina Tešanović napisala za američki portal Boing Boing, i sama Srbija pokazuje znake podvojenosti Dabić-Karadžić: izmišljena i vedra sadašnjost izgrađena na poricanju krvave prošlosti. „Od propasti Miloševićevog režima“, kaže ona, „Beograd vodi dvostruki život“. U trenutku kada je uhapšen, Dragan Dabić bio je na putu da postane svojevrsna lokalna zvezda. Pisao je kolumnu za jedan časopis, bio u usponu unutar firme koja se bavila prodajom vitamina registrovane u Konektikatu, sa jednim poznatim seksologom sarađivao na osmišljavanju terapije za regeneraciju spermatozoida. Kada je Karadžić uhapšen i poslat u Hag kako bi mu se sudilo za ratne zločine mnoga su pitanja ostala neodgovorena. Poslao sam mejl gospođi Tešanović, čiji su antiratni tekstovi bili veoma čitani tokom 90-ih, i ona je prihvatila da me provede kroz svet alternativne medicine u Srbiji, kako bih bolje mogao da shvatim kako to da se nacionalista poput Karadžića posvetio jednoj takvoj hipi aktivnosti. Kakav je bio njegov život u tom periodu i kako se izborio za svoje mesto i ugled u toj veganskoj i pacifističkoj kulturi? Među kojim se bioenergetičarima i vidovnjacima kretao poslednje tri godine? I šta oni danas misle o svemu tome? Ne zna se kada je Dragan Dabić tačno nastao. Bruno Vekarić, portparol Haškog tribunala u Beogradu, kaže da je ta ličnost počela da se formira sa opadanjem Karadžićevog političkog uticaja. Haški istražitelji smatraju da su srpske tajne službe Karadžiću izdale dokumente na ime Dragana Dabića koji je zaista postojao, živeo negde u unutrašnjosti i nije puno putovao: to je bila savršena osnova za dalju nadogradnju izmišljene ličnosti. „Mislim da su tajne službe zaključile da je najsigurnije odabrati identitet mirne osobe koja se nije puno kretala“, rekao je Vekarić, dok je Tešanović prevodila. Karadžić se tokom prve polovine te decenije krio i puštao kosu i bradu. Tribunal pretpostavlja da je on bio skriven negde u unutrašnjosti Srbije, dok su njegovi simpatizeri govorili da se on nalazi negde u inostranstvu, želeći da tako Tribunal navedu na pogrešan trag. Onda se 2005. pojavio kao Dragan Dabić i pokucao na Minićeva i Janjićeva vrata sa cvećem za supruge. Sa Minićem, stručnjakom za radiesteziju, susreo sam se na ručku u jednom restoranu na Dunavu. Tračice dima izvijale su se iz cigareta malobrojnih gostiju i konobara naslonjenih na udaljeni zid prostorije. Pre nego što mi kaže nešto više o Dabiću, Minić je insistirao da se, uz pomoć viska, pobliže upozna sa mnom. Uzeo je neki priveščić povezan strunom sa drugim manjim priveskom koji se klatio prema meni i počeo. „Vi imate ruske krvi“, konstatovao je Minić dok sam ja jeo mešano meso. Rekao sam mu da su moji preci bili uglavnom Škoti. „Vi ste neki visoki zvaničnik sa ogromnim uticajem u vojsci“, nastavio je. Od završetka studija sam manje-više oduvek bio samozaposlen, vojske nikad nije bilo ni na vidiku. Jedini podređeni kome sam ikada izdavao nešto nalik naređenjima bio je moj pas, a i on ih je izvršavao kad je on hteo. Minić je potom sav zadovoljan spustio visak na sto i pogledao me kao da mi daje malo vremena da se povratim od zadivljenosti njegovim vidovnjačkim sposobnostima. Želeo je da mi govori o svojim doprinosima na polju radiestezije. Radiestezisti obično koriste jednočlani visak napravljen od gvožđa i obložen voskom. Minić je, međutim, izmislio dvostruki visak povezan strunom. Satima mi je govorio o tome. Dabić je navodno bio impresioniran njegovim izumom i provodio je čitave dane korigujući njegov još uvek neobjavljen tekst „ Radiestezija sa dva klatna akademika i besmrtnika Mine Minića“. Ispostavilo se da je svet alternativne medicine savršen za one koji žele nešto da sakriju. Izgleda da je svaki samoproklamovani iscelitelj koga sam upoznao tokom boravka u Beogradu bio zainteresovan samo za jednu stvar: sopstveni metod isceljivanja. Ako pokažete barem malo interesovanja za tehnike sa viskom ili bilo šta drugo, oni su u stanju da vam o tome pričaju satima. Vi za sve to vreme ne morate ništa ni da kažete. Janjić, stručnjak za energetska polja, Dabića opisuje kao čoveka koji se uvek raspitivao o njegovom radu, ali nikada nije govorio o sebi. „Nikada, na primer, nije otišao na ručak sa nama“, seća se on. To je još jedna od Dabićevih transformacija koja se jasno vidi i na fotografijama. I smanjenje težine bilo je jedna od strategija prikrivanja. NJegovo je lice postalo izduženije, a oblik očiju drugačiji. Rep zavezan na vrh glave odvlačio je pažnju s lica već polusakrivenog bradom i menjao percepciju njegove visine. On je takođe naučio da priča beogradskim akcentom, potpuno drugačijim od njegovog izvornog. Dragan Dabić je na kraju postao osoba koja je potpuno zasenila svaki fizički, glasovni i istorijski aspekat asociran sa Radovanom Karadžićem. „Prekoputa Dabićevog stana na Novom Beogradu živela je neka žena koja je radila za Interpol“, rekao mi je Vekarić. Svaki put kada bi uključila kompjuter na ekranu bi se pojavila Karadžićeva i Bin Ladenova slika. Svaki put kada bi izašla iz zgrade javljala se Draganu Dabiću. Ni u jednom trenutku nije shvatila ko joj je sused. Karadžić je nakon određenog vremena pronašao metod isceljivanja kojim će se Dabić baviti. Opredelio se za rustičnu, jednostavnu i uopštenu bioenergetiku. Dabić bi pomerao ruke na par centimetara od nečijeg tela i „lečio“ ujednačavanjem nivoa i tokova energije. Iako su svi čuli priče o Dabićevim čudesnim izlečenjima, niko nije uspeo da mi pronađe nijednog od zadovoljnih pacijenata. Do 2006. već je usavršio lečenje bioenergijom i rešio da se posveti i drugim oblastima alternativne medicine. Počeo je da posećuje seminare renomirane bioklinike Balans Medika koja se nalazi u centru grada. Kancelarija direktorke klinike Jadranke Šunić opremljena je foteljama s visokim naslonom prekrivenim jastučićima. NJeni klijenti nisu bili ljudi sa sela u potrazi za gatarama, već „zaposleni ljudi“, objasnila mi je, „zauzeti ljudi sa veoma malo slobodnog vremena“. Balans Medika organizovala je brojne seminare iz različitih oblasti alternativne medicine, tako da je Dabić uskoro postao redovan posetilac. „Zimi je nosio crni a leti beli šešir“, kaže Šunić, „ i uvek je, bez obzira na godišnje doba, imao dug mantil. Imao je i dva para rukavica - crni i beli. Hodao je polako i smireno i uvek pozdravljao skidanjem šešira i naklonom“. Amerikancima priča o ratnom zločincu koji se krije među njuejdž isceliteljima zvuči kao scenario neke komedije. Ali stvari su u Srbiji mnogo komplikovanije. Karadžićevo prilagođavanje novoj okolini bilo je olakšano njegovim predratnim aktivnostima: bavio se pisanjem poezije, psihijatrijom povezanom sa tradicionalnom medicinom i prevarama, izdajući lažna uverenja za invalidske penzije. Tešanović mi je objasnila da je u komunističkom periodu tradicionalna medicina bila potiskivana zajedno sa drugim praznoverjima, u koja je, po jugoslovenskim komunistima, spadalo i delovanje Srpske pravoslavne crkve. Kasnije je u Srbiji politika alternativne medicine postala savršeno utočište za desničarske antikomuniste - gledana je kao izraz drevnog balkanskog nasleđa. Tokom rata protiv bosanskih Muslimana Karadžić i nacionalisti ponovo su uveli u upotrebu gusle, pretvorivši ih u simbol nacionalnog ponosa. Većina iscelitelja koje sam upoznao imala je gusle ili okačene na zidu ili kao broševe na reverima. Dok je Dabić posećivao Balans Mediku, Šunić i saradnici organizovali su još jednu grupu: Udruženje Nikola Tesla. Poznatog srpskog naučnika ne doživljavaju samo kao nekog ko je uspeo u životu: njegovo ime možete videti svuda kao simbol nade da se ispod ovog materijalnog sveta krije i neki skriveni svet sa nedokučivim silama. Dragan Dabić bio je posebno oran u pisanju statuta novog udruženja. Statut svečano obavezuje na profesionalnost u vršenju posla, pozivajući iscelitelje da se organizuju u moćan lobi. Osnovna namera udruženja jeste uređivanje haotičnog sveta alternativne medicine i organizacija njenih različitih oblasti: od iscelitelja viskom, preko bioenergetičara do apiterapeuta, kineziologa, travara, magnoterapeuta, terapeuta mikrotalasnom magnetnom rezonancom, onih koji se bave neurolingvističkim programiranjem, reikijem i „ostalim metodama priznatim od strane zvaničnih institucija, kao na primer terapijom svetlošću, bojama ili primenom Teslinog elektriciteta“. Oktobra 2007. Dabić je od Janjića saznao za veliku konferenciju o alternativnom i tradicionalnom isceljivanju koja je trebalo da se održi u Beogradu i koju je delom sponzorisao časopis za alternativnu medicinu Zdrav život. Tom se prilikom Dabić upoznao sa Goranom Kojićem, tadašnjim urednikom časopisa, bledim čovekom s brkovima, ispijenim licem i istaknutim čelom. Kojić mi je rekao da je odmah osetio Dabićevu harizmu i entuzijazam, posebno nakon što se ovaj ponudio da piše kolumnu za njegov časopis. Kada ga je upitao o obrazovanju, Kojić je od Dabića čuo istu onu čudnu priču o gadnom razvodu i bivšoj ženi koja odbija da mu pošalje diplomu. „Znate, nije baš najprijatnije pitati nekoga za diplomu“, objasnio mi je Kojić. Dabićeva kolumna zvala se Meditacije i objavljena je ukupno pet puta, pre nego što je haško tužilaštvo prekinulo njegovu spisateljsku karijeru. Ipak, i u tim kolumnama postoji naznaka tipičnog karadžićevskog poziva na nacionalizam - kao da je i u alternativnoj medicini tražio neke gusle koje bi ponovo mogle da pokrenu ljude da ga slede - sve umotano u sladunjavi stil Zdravog života. U svakoj kolumni postojala je rečenica poput „Ugledaćete svetlost i spoznati Boga, ali ne njegovu bit, već njegove manifestacije kroz energiju“. Toga je bilo koliko hoćete. U svakoj bi kolumni pre ili kasnije pomenuo tihovanje, arhaizam kojim se označava najdublja meditacija pravoslavnih monaha. „Nema razloga da tihovanje ne postane ustaljena praksa za unapređenje zdravlja i duhovno uzdizanje“, pisao je Dabić. Strahovao je da bi oni koji koriste druge tehnike mogli biti „zavedeni i indoktrinirani istočnjačkim metodama“. Kao i svaki dobar nacionalista i Dabić je stalno zazivao majku Srbiju: „Kod nas tihovanje predstavlja uzvišeno duhovno i religiozno osećanje“. Domaće je najbolje: „Uz tihovanje ćete moći da dosegnete više nivoe postojanja, jer je tihovanje deo naše kulture“. Polovinom 2007. Dabić se preko jednog prijatelja upoznao sa predstavnicima Kali vite (CaliVita), kompanije iz Konektikata, koji su ga postavili za zastupnika u Beogradu. Oni koji su ga slušali dok predstavlja proizvode opisali su ga kao veoma veštog u onome što je nakon Medofove ere nazvano piramidalni marketing. U istom periodu Dabić se upoznao i sa Savom Bojovićem, poznatim lokalnim seksologom. Kada smo se sreli na kafi nosio je neko zelenkasto odelo, zelenu košulju sa zlatnom leptir-mašnom i zelenu maramu. Rekao mi je da mu je zelena omiljena boja, jer ga podseća na zelenilo ruralne Srbije u kojoj je odrastao. Iste su boje i korice njegovih knjiga. Zelenim mi je penkalom potpisao primerak svoje isto tako hlorofilne Humane reprodukcije od 1043 stranice. Bojović je pun izuma i teorija, što je i doprinelo njegovom zbližavanju sa Dabićem. Objasnio mi je da se trenutno bavi proučavanjem penisa svoje nacije. Pre nego što nam kaže nešto o Dabiću, insistirao je na tome da nam pokaže neku vrstu kataloga sa preko 2000 fotografija sredovečnih, uglavnom srpskih penisa. Rekao nam je da je nedavno dokazao da su srpski muškarci seksualno aktivni do sto druge, a žene do osamdeset četvrte godine života. Bio je posebno zainteresovan za tretman „žena vrele krvi koje ne mogu bez seksa“. Za njih je izumeo aplikator, poseban aparat koji dovodi do „blagog orgazma“, a koji bi mogli da koriste i muškarci koji (nastavio je, uprkos mom očajničkom upinjanju da ga zaustavim) imaju „problema sa debelim crevom ili zatvorom“. Daleko od toga da se ne bavi i aktivnim muškarcima! Samo za okorele ženskaroše izumeo je Spermosan, metalnu čašicu koja se kači na testise i „kroz koju se šalju slabi električni impulsi koji uspavljuju spermu, tako da se ženskaroši mogu posvetiti svojim omiljenim aktivnostima bez rizika da postanu očevi“. Iako je reč o „najboljem od njegovih izuma“, priznao je da klijenata nije bilo „baš previše“. U taj je svet izuma sleteo Dragan Dabić. „Postavio mi je ruke blizu obraza i odmah sam osetio talas topline“, rekao je Bojović. Zahvaljujući toplini Dabićevih ruku Bojović je dobio nove ideje. Uzeo je uzorak sporih spermatozoida i stavio ih u jednu staklenu posudu. Dabić je zatim postavio svoje dlanove ispod i iznad te posude. „Držao je tako ruke neko vreme, a onda sam stavio posudu pod mikroskop i bio prijatno iznenađen konstatacijom da se spermatozoidi vidljivo brže kreću“, rekao mi je. Deset puta su uspešno ponovili eksperiment. „Planirao sam da usavršim tehniku kojom bi Dabić lečio pacijente držeći ruke ispod i iznad njihovih testisa“, rekao je. Na veliku žalost sterilnih Srba, hapšenje je stavilo tačku na dalje eksperimente. Bojović kaže da i dalje veruje u uspešnost te terapije, kao i da ga bioenergetičar Dabić nije prevario. U stvari, svaki beogradski iscelitelj sa kojim sam govorio odbija da poveruje da je na bilo koji način nasamaren. „Ne osećam se obmanutim“, insistira Bojović, „Nije reč o prevari“. Činjenica da je sama Dabićeva ličnost čista prevara njima se ne čini preterano bitnom. „Ne mislim da me je prevario“, insistira i direktorka klinike Balans Medika, „Svako ima nešto zbog čega želi da se sakrije“. Niko od iscelitelja ne stavlja u istu ravan političara koji je nadgledao genocid i silovanja sa blagim isceliteljem sa smislom za humor. Da stvar bude još zanimljivija, Kojić, urednik časopisa za koji je Dabić pisao, kaže da je ovaj izbegavao bilo kakav razgovor o politici. Tu i tamo bi njegov nacionalni ponos izbio u vicevima, posebno onim samokritičnim koji ne bi funkcionisali na područjima naseljenim srpskim stanovništvom (Bosni i Crnoj Gori), za razliku od Hercegovine u kojoj se Srbi i dalje doživljavaju kao izrazito hrabri, divlji i nemilosrdni. Evo jednog od tih viceva: „Bile tri srpske žene. Ona iz Bosne je od muža krila novac u knjizi, jer se zna da Bosanci nikad ne čitaju. Crnogorka - pod lopatom, jer su Crnogorci lenji. A Hercegovka? - na stolu, jer se niko ne usuđuje ni da pomisli da ga pipne.“ Srpski iscelitelji na taj vic umiru od smeha. NJima je nezamislivo da je neko ko priča takve samokritične viceve u stanju da počini ratni zločin. „Ne poznajem Radovana Karadžića“, insistira Janjić, onaj sa Multi-zap zaperom, „Niko ga od nas nije poznavao. Samo jedno je istina. A to je da smo mi znali Dragana Dabića“. Dabić za njih nije bio jedan od najuspešnijih kameleona u novijoj evropskoj istoriji, već svojevrsno otelovljenje nekog skrivenog i miroljubivog Karadžića. Više njih je čak smatralo da je Dabić u stvari prava ličnost, dok je zločinac Karadžić isfabrikovan. Karadžić se, kada nije provodio vreme u sigurnom svetu alternativne medicine, viđao sa još jednom grupom: svojim kafanskim prijateljima. Nakon bavljenja bioenergetikom Dabić je odlazio u Ludu kuću, novobeogradsku skučenu birtiju u kojoj su se okupljali alkoholisani nacionalisti i ratni veterani. One večeri kada sam sa gospođom Tešanović otišao tamo, u kafani se nalazilo dvanaestak likova prilično pretećeg izgleda među kojima i jedan stari vojnik povređene noge sa beretkom i šalom, tamnokosi čovek sa jednim jedinim zubom koji je podsećao na Hafeza al Asada i jedan tip koji je bio toliko pijan da je sedeo po strani, glave koja je lelujala na par centimetara od stola, sa upaljenom cigaretom koja mu je visila iz usta pod potpuno apsurdnim uglom, šanker koji je neverovatno ličio na Tima Rota i neki jako sumnjičavi tip u maskirnoj vojnoj jakni koji je žmirkao poput gusara. Kada je čuo da sam Amerikanac, nastavio je da bez prestanka škilji u mene puna dva sata. Tomaš Kovijanić, vlasnik kafane, sav je radostan seo za naš sto ne bi li nam ispričao o svom najpoznatijem gostu. „Jednom je kasno noću Dabić prolazio pored restorana kada je začuo zvuk gusala. Vrata su se otvorila i kroz njih je uletela velika bela ptica“. Kovijanić nam je ispričao i priču o košnici koja se nalazila na drvetu ispred kafane koja bila toliko puna meda da je otpala. Gosti su se uspaničili i počeli da je polivaju nekim otrovom. A onda se Dabić umešao rečima: „LJudi, molim vas nemojte ubijati pčele. One su živa bića. Niko ne treba da ubija druga živa bića“. Priče slične toj ispunile su čitavo veče, da bi se na kraju prešlo na one o čudesnim izlečenjima depresivne dece koja su zahvaljujući Dabiću postala produktivni članovi društva. Kako je vreme prolazilo i kako je Kovijanić ljuštio jednu lozovaču za drugom, priče su se sve više približavale jedinom domenu u kome Karadžić postaje Dabić i obrnuto: mitologiji. Za posetioce Lude kuće Karadžić je bio i veliki vođa i svetitelj, hrabri zaštitnik srpske časti i čovek toliko produhovljen i zaljubljen u život, da je branio čak i pčele. Ali svaka vesela priča o svecu Karadžiću završavala se turobnom opomenom da će neko za ovaj neslavni završetak epa morati da plati visoku cenu. Svi su prisutni ubeđeni da je neko dobio 5 miliona dolara za izdaju Karadžića - ta teorija još nije potvrđena i van Lude kuće. Po njima, i ova se priča o hrabrom vođi završila kao i mnoge druge priče iz srpske istorije - izdajom. Onda se vojnik sa povređenom nogom približio našem stolu i rekao da je sa ponosom služio u Karadžićevoj vojsci. Potom je sa zida skinuo gusle i počeo da peva o vođi koji je poslat u Hag. Ako se poruka prenosi instrumentom, onda gusle prenose poruku o izdaji i žalosti. Iz jedne žice širile su se melanholični zvuci. „Braćo Srbi“, naricao je stari kapetan, „sami sebi sečete krila za šaku krvavih dolara. Izdali ste takvog vođu, najvećeg ratnika Evrope!“ Uz potoke lozovače i ostali gosti su se sve više i više počeli približavati našem stolu. Neki Blagojević me je upozorio da ima rođake u Čikagu. U toku večeri su mi više puta skrenuli pažnju da bi mi bolje bilo da napišem istinu - ono što su mi oni rekli - da bi se pred kraj večeri i broj upozorenja počeo povećavati. Platio sam račun, zahvalio vlasniku kafane i krenuo ka vratima. Na to je onaj što je ličio na Asada skočio i počeo da insistira da ostanem da pijem s njim i da će me on častiti lozovačom. Rekao sam gđi Tešanović da im prevede da je meni kao američkom novinaru zabranjeno da prihvatam takve ponude od drugih, ali da ću rado ja njima da platim piće. „Ne trebaju nama tvoji prljavi američki dolari!“, zagrmeo je Asad. Ostali su počeli da ustaju i kreću ka meni. Tešanović je prevodila i gurala me ka vratima, dok sam ja nevešto pokušavao da se odbranim. Kroz par trenutaka sam shvatio da se spremaju da me umlate samo tako. A onda je Tešanović dreknula: „Ja sam Hercegovka i ovo vređa moju čast!“ U kafani je na trenutak zavladao muk. Onda je kapetan-guslar viknuo: „Ja sam spreman da branim čast svake Hercegovke!“ (Da se zna za ubuduće - za izvlačenje iz srpske desničarske kafane nakon noći provedene u nalivanju lozovačom, poziv na odbranu časti srpske žene daleko je delotvorniji od ponude da platite račun). Iznenada su se protokol kafanskih tuča sudario sa poetskim kodeksom časti. Vlasnik kafane, osetivši da se sprema sukob dva drevna tabora, samo je odmahnuo rukom suvo rekao „Amerikanac i žena“, poslavši nas u mrak iz koga smo uhvatili prvi autobus za centar. Sledećeg nas je dana pozvao urednik Zdravog života, želeći da sa nama popriča još jednom. Mučile su ga međusobno potpuno oprečne stvari koje su mu se nedavno dogodile. Da li je uloga blagog i produhovljenog čoveka bila samo paravan koji je krio mračnu, nasilnu i zversku dušu? Ili je u Dabiću bilo bar malo istine? „Postoje dve mogućnosti“, počinje Kojić oprezno i nesigurno, kao da govori u ime cele nacije, „Ili smo svi mi skupa gomila budala koja je poverovala u postojanje nepostojećeg čoveka. Ili postoji mogućnost iskupljenja.“ „Da li vi mislite da čovek može da se promeni?“, upitao me je svađalački. „Karadžić je Karadžić. On je postojao pre Dragana Dabića. Ja smatram da je reč o jednoj istoj osobi koja se sa sobom bori na život i smrt“. Po Kojiću, suđenje Karadžiću, koje treba da počne u septembru, daleko je više od suđenja za ratne zločine. To je unutrašnja bitka rastrzanog čoveka. „Ako Dabić uspe da porazi Karadžića, ne samo da će dobiti novu priliku da preokrene svoj život, već će i druge ljude uspeti da ubedi u mogućnost transformacije lošeg u dobro. Ali ako Dabić izgubi tu bitku“, nastavlja Kojić, „Bog će mu okrenuti leđa“. Kraj bi ličio na tipične završetke guslarskih pesama. Samo što bi bio nadrealniji. „Na kraju ćemo“, kaže Kojić, „dobiti svedočanstvo čoveka za koga mnogi govore da nikada nije ni postojao, ili čoveka koji je, po mnogima, ovog prvog koristio kao masku“. „U toj će se priči pojaviti i drugi likovi, ali ova su dvojica protagonisti, i bore se za svoje živote“, zaključuje Kojić.