Jelena se trgla, a Ana?

Naše teniske dive počele su više da poziraju kao fotomodeli, umesto da nastupaju u teretanama. Vreme se više provodilo na prijemima visokog društva. Umesto sa trenerima, više se ćaskalo i družilo sa najpoznatijim ličnostima svetskog džet-seta. Tom izazovu, naravno, bilo je teško odoleti pogotovo što Ani i Jeleni, devojkama bez velikog životnog iskustva, kao da nije imao ko da objasni šta sve može da im se desi ako ne idu zacrtanim godišnjim planovima sportskih priprema i pažljivim odabirom teniskih turnira na kojima će učestvovati. I, desilo se ono što se moglo očekivati; posrnuće Jelenino i Anino. Javili su se, odmah, i dežurni kritičari. Ide se dotle da se tvrdi da su Ana i Jelena, na sreću, dospele u svetski vrh iskoristivši vakuum koji su svojim odlaskom napravile Kim Klasters i DŽastin Enan. To, naravno, nije tačno. Jer, još stotine izvrsnih mladih teniserki mogle su da ulete u taj vakuum, pa, ipak im se to nije desilo. Ana i Jelena su, dakle, imale neosporan teniski kvalitet, i veoma jaku motivaciju, vezanu isključivo za sportski uspeh. Zato su uspele. One i danas poseduju ogroman teniski potencijal, i danas su izvanredne teniserke, ali, mora se otvoreno reći, njima se motivacija sa sportskog uspeha polako okreće na drugu stranu. A kako i ne bi kada stižu ponude i iz Holivuda, a već sada imaju toliko para, koliko do juče nisu mogle ni da zamisle. Sve želje iz detinjih snova počele su, tim parama, da se ostvaruju. Ali, tu Ana i Jelena počinju i teniski da stagniraju. Sve to sam, na neki način, očekivala, pa i javno, kroz medije, upozoravala još u vreme kada smo svi uživali u njihovim uspesima i slavi. Znala sam iz kog su okruženja nastale i otišle uvis. Znala sam da će se u jednom trenutku zaboraviti i da ih niko na to neće opomenuti i da im ova sredina neće praštati neuspehe. Moram i ovog puta reći da u stručnim taborima naše teniserke nisu imale psihologe koji su morali da ih spreme za ovakve teške sportske i životne trenutke. Ali, umesto prekopotrebnih psihologa, u trouglu igrač – trener - roditelji, vešto su se uvukli sponzori koji surovo diktiraju i anuliraju možda i dobro donet godišnji program priprema i turnira samo zarad što veće zarade. Naravno, pre svega, zarade sponzora. I, šta sada da se radi? Za početak, treba, pod hitno, angažovati psihologa i to iz našeg podneblja koji zna naš, pa i Anin i Jelenin, način razmišljanja. One se, pak, boje psihologa i treba im što pre objasniti da je psihijatar nešto sasvim drugo. Zatim, treba možda probati rad sa domaćim trenerima.. Ana i Jelena su imale strane trenere, neosporno veoma dobre, ali oni kao da nisu mogli da uđu u njihov mentalitet. Naše šampionke su stvorili naši treneri, naše okruženje i naši uslovi. I, najzad, Ana i Jelena nikada, po meni, nisu smele da zaborave tu činjenicu da su samo velikim radom i požrtvovanošću trenera i roditelja postale svetske igračice. Američka statistika kaže: jednom igraču treba najmanje četiri-pet godina da od dobrog igrača postane vrhunski. Naše igračice su kao mlade uspele da budu na vrhu svetske rang-liste i bila bi prava šteta ako tamo ne ostanu, bar sedam-osam godina. Da podsetim; Mima Jaušovec je jedanaest godina bila u prvih deset u svetu. Naravno, vrhunski sport zahteva žrtve. Jelena Janković se, izgleda, prva trgla. NJoj je ili objašnjeno ili je sama shvatila da samo ogromnim radom može da opstane u džungli svetskog tenisa gde je sve više robota. Jecin uspeh u Sinsinatiju daje nadu da i pored rezultatskih kriza ona može da ostane u samom vrhu svetskog tenisa. A Ana Ivanović? Ona je izgubila samopouzdanje, izgubila je prirodnu agresivnost. Ona više ne rešava poene snažnim forhendom, slabo izlazi na mrežu, nema više njene urođene taktičke mudrosti. Ne pamtim kad sam u poslednje vreme videla varijaciju u igri njenih poena. Nema više sigurnih dropšotova, pasing šotova, izlazaka na mrežu, nema ni njenih sjajnih voleja. Prihvatila je igru 90 odsto igračica u svetu koje dobijaju i gube. A ta igra svodi se na besomučno, snažno udaranje loptice sa zadnje linije, pa ko pogreši. Ali, sve te „udaračice“ su maksimalno fizički pripremljene, što sa Anom, nažalost, nije slučaj. I zato ona gubi mečeve, jer nema šanse u takvoj „udaračkoj“ igri sa zadnje linije. Nije mi, uopšte, jasno zašto ona, u poslednje vreme, stoji dva metra iza zadnje linije?. Šta je sa njenim snažnim servisom? Taj, nekad, razorni servis sada ne liči ni na šta! Ona više kao da ne zna ni da baci loptu za servis. To, pre svega, govori o mentalnoj nestabilnosti. Deluje mi izgubljeno i žao mi je zbog toga. Neodoljiv je utisak da je ostavljena od stručnog tima i da sa njom sada putuje po turnirima samo njena mama. Trenutno kao da nema kondicionog trenera. A šta znači taj trener najbolje se videlo na Jeleni Janković. I ona je podlegla medijskom i sponzorskom razvlačenju. Ali, Jelena se, nekako, brzo trgla, psihički je jača od Ane, a imala je i brigu oko majčinog zdravlja. Gledajući je na turniru u Sinsinatiju, oduševila sam se kako pametno igra. Osmišljeno, taktički potpuno zrela u svakom poenu. To se videlo, naročito, u finalu protiv Safine, kao i u polufinalu protiv Dementijeve kada je spasila četiri meč lopte. Opet je bila to ona Jelena za koju nema izgubljene lopte, gema, seta, meča. Ali i dalje treba da radi na servisu, da ga pojača i da taktički unapređuje igru. Da neutrališe „udaračice“, da ih uspori, da ih natera da se one brane, a ne da neprestano napadaju. To se postiže dubokim oštrim ali i topspin udarcima koje Jelena ima. Zna i dropšot, ali kao da se, u poslednje vreme, plaši da ga odigra. Zatim treba da igra što više kratkih oštrih dijagonala kakve je imala nekada Monika. To je veoma jednostavna taktika koja protivnicu izbacuje s terena. Jelena i Šarapova imaju najbolji drajv volej. Da sam joj trener, nagovarala bih je da manje sa drajv volejem reskira poen, a da više reskira na dropšotu. Ona praktično ima sve udarce. Po mentalnom sklopu je jača od Ane i brže će se vratiti. Ponavljam, možda, i na mesto br.1.