Gde je grob Arsenija Čarnojevića?

Patrijarh Arsenije Čarnojević koji je ostao poznat po Velikoj seobi Srba 1690. godine, pred turskim zulumima, iz Stare Srbije u zemlje Ugarskog kraljevstva, preminuo je u Beču 1706. godine. U trenutku smrti, uz njega, pored drugih, bili su tadašnji episkop jenopoljski Isaija Đaković i patrijarhov egzarh Vasilije Rajić, potonji episkop pakrački (1713-1714). NJih dvojica opremili su preminulog patrijarha, telo njegovo stavili u sarkofag izrađen u Beču i šajkom ga uputili niz Dunav. Srbi u Sent Andreji, Budimu i Pešti dočekali su i ispratili ga dalje Dunavom, za manastir Krušedol. Telo patrijarhovo položeno je u grobnicu vladike Maksima, u Krušedolu. O tome, pored ostalog, svedoče i pismo koje je tim povodom kaluđer Teodosije Simunović uputio grofu Đorđu Brankoviću, kao i nekoliko narodnih pesama u kojima su opevani pogreb i sahrana patrijarha Arsenija. Kasnije su s leve strane ulaznih vrata u crkvu manastira Krušedola postavljene dve ploče: na jednoj je zapis o smrti u Beču i sahrani u Krušedolu patrijarha Arsenija III Čarnojevića, a na drugoj zapis o smrti i pogrebu njegovog naslednika mitropolita Isaije Đakovića, koji je nedugo posle toga i posle svog izbora za mitropolita na Krušedolskom saboru takođe umro u Beču i sahranjen u Krušedolu. Unutar crkve nema naznake gde leži telo patrijarha Arsenija III Čarnojevića. Dr Stefan Čakić u „Dodatku“ knjige „Velika seoba Srba 1689/90. i patrijarh Arsenije III Crnojević“ (objavljene 1982. u Novom Sadu), napominje da se u paperti crkve manastira Krušedola „od mnogih grobova koji se tu nalaze, obeleženi su samo neki“. Grob patrijarha Arsenija III Čarnojevića nije ničim obeležen, što je za njega, kaže, bilo „neverovatno“. Zatim, piše: „Tragao sam na sve strane, raspitivao se još od živih monaha manastira Krušedola, ali sam uvek dobijao isti neodređeni odgovor, sa kojim se nikako nisam mogao zadovoljiti: patrijarh Arsenije III je sahranjen unutra u manastirskoj crkvi! Ali gde, na kome mestu u crkvi, to mi nije znao niko da odgovori. Uporno sam tragao godinama i moj trud se na kraju isplatio.“ Jer, dr Čakić je, naime, u knjizi Dimitrija Ruvarca „Opis fruškogorskih manastira“ iz 1753. godine, u opisu kapele arhiepiskopa Maksima, koja se nalazi na istočnoj strani manastirskih konaka, pronašao da piše da se sa desne strane oltara nalazi kosturnica gde počivaju kosti Arsenija Čarnojevića, patrijarha srpskog. Na njega je to, kaže, delovalo „kao grom iz vedra neba“. Isti takav opis pronašao je i u drugoj knjizi Dimitrija Ruvarca „Manastir Krušedol s obzirom na prava i dužnosti fruškogorskih manastira u XIX veku“. Za Stefana Čakića to je bilo dovoljno da zaključi da je predvodnik Velike seobe Srba i posmrtno doživeo – seobu. Pošao je od istorijski utvrđene činjenice da su 15 godina po patrijarhovoj smrti iz grobnice izvađene i omijene njegove kosti. Učinjeno je to 1721. godine, odlukom narodno-crkvenog sabora, održanog u Hopovu, kada se vodila teška borba sa Rimokatoličkom crkvom i državnim vlastima. Pošto je patrijarh Arsenije uživao veliki ugled i po smrti smatran za svetitelja, učesnici sabora odlučili su da svi zajedno pređu u Krušedol, da izvade kosti patrijarha Arsenija Čarnojevića i da ih omiju, jer, kako se verovalo, a kako to opisuje u svojoj knjizi „Srbi u Vojvodini“ dr Dušan Popović, „voda od omivenih svetih moštiju služila je onima koji od nje uzimaju, ili se krope njome, za oslobođenje od strasti, napuštanje grehova, odganjanje svakog nečistog i neprijatnog duha i udaljenje od svih zala“. Odlukom sabora, grobnicu je otvorio i kosti patrijarha Arsenija omio sveštenomonah Kirilo, iguman manastira Hopovo, koji se inače nalazio u patrijarhovoj pridvornoj službi. On je o tome ostavio i zapis, u kojem kaže da 6. januara, po starom kalendaru – na Bogojavljenje – „izvadismo iz grobnici po samrti na pet nadeset (15) let“ patrijarhovo telo i „narediše saborno mene grešnago Kirila... da omijemo svjatie jego kosti. Omih i poslužih njihovu blaženstvu jako va živote tako i po samrti. Sia biše vo monastiru Krušedolu.“ Na osnovu toga, dr Stefan Čakić zaključuje i piše da „sledi jedna logična pretpostavka, da mošti patrijarha Arsenija posle vađenja iz groba 1721. godine nisu više vraćene u grob, gde su do tada počivale, već su, sa moštima ostalih pomenutih ličnosti, sklonjene, radi sigurnosti i bojazni da ih Turci ne bi oskrnavili ili spalili, kao što su to učinili sa despotskim telima Brankovića 1716. godine...“ Sklonjene su u „tajno sklonište, o kome su znali smo krušedolski kaluđeri“, ispod kapele manastira Krušedola, posvećene svetom arhiepiskopu Maksimu, sa istočne strane manastirskih konaka. O tom svom „otkriću“ monah s naučnim zvanjem dr Stefan Čakić obaveštava nadležnog episkopa u Sremskim Karlovcima, vladiku Makarija Đorđevića i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu. S obzirom na dobijene odgovore, Stefan kasnije, u svojoj pomenutoj knjizi, optužuje episkopa sremskog Makarija, za koga kaže da „nije pokazao savršeno nikakav interes za ovo značajno otkriće, kao ni za slične ranije poduhvate, jer nije imao smisla za ovako plemenite stvari i otkrića“. Pri tom, hvali Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, za koji kaže da je „u zajednici sa svojim nadležnim kulturno-prosvetnim organima i stručnjacima za istoriju, arheologiju i crkvenu umetnost, oformio jednu stručnu komisiju, koja je izašla na lice mesta, proverila poslate im podatke o ovom otkriću, ustanovila na licu mesta tačnost istih i u zajednici sa Upravom manastira istaknut je predlog da se ovo sklonište-kripta stručno otvori“. Vladika Makarije nije dozvolio ove radove, a onda je i Sveti arhijerejski sinod SPC u Beogradu doneo odluku kojom se zabranjuje otvaranje grobnice. Pošto je Stefan Čakić iznosio pretpostavku da je moguće da se u grobnici patrijarha Arsenija III Čarnojevića pronađu i neke „arhivalije“ i neke njegove lične stvari, što bi, kao je često isticao, bilo „u interesu nauke“, episkop sremski Makarije izjavio je za novine, koje su se time dosta bavile, da u grobnici nema šta drugo da se nađe sem kostiju. Posle svega, u Glasniku, službenom listu SPC, (br. 1/1972) objavljen je članak istaknutog crkvenog istoričara dr Rajka Veselinovića s naslovom „Da li je otvaranje grobnice patrijarha Arsenija III Crnojevića u interesu nauke?“ U članku se iznova predočava šta je položeno u patrijarhov kovčeg, napominjući da je nečeg bilo pronašlo bi se još prilikom prvog otvaranja grobnice 1721. godine, i zaključuje da „otvaranje grobnice patrijarha Arsenija III Crnojevića nije u interesu naše nauke iz prostog razloga, jer se bogata arhiva i lične stvari patrijarhove nisu nikada nalazile u njegovom sarkofagu“. „I tako je bio osujećen jedan važan i značajan poduhvat“, piše na kraju svoje knjige Stefan Čakić. Ali, on ni tu nije stao. Svoju ideju pokušao je da nametne i u povodu proslave tristote godišnjice od Velike seobe Srba, pa i kasnije, sve do svoje smrti 2000. godine. Pisao je i patrijarhu Pavlu. Patrijarh mu je lično, svojeručno odgovorio 18. decembra 1992. godine: Dragi u Hristu o. Stefane, Primio sam Vaše pismo, s molbom da se realizuje otkrivanje skloništa u kome, kako Vi predpostavljate, treba da se čuvaju mošti patrijarha Arsenija III Crnojevića, u manastiru Krušedolu. Svakako da bi realizacija toga pokušaja bila značajna za našu crkvenu i nacionalnu istoriju, ali smatram da u ovim ovako nesretnim ratnim prilikama i svakodnevnoj pogibiji i Srba, i Hrvata i muslimana, kad je biti ili ne biti, ne samo u Bosni i Hercegovini, momenat koji ne odgovara jednom takvom poduhvatu. Moramo to ostaviti za mirnije vreme, kad je već moralo tolike godine. Bogom blagoslovene praznike Rođenja Sina Božjega, naš radosni Božić i Nova 1993. godina. S blagoslovom Patrijarh srpski Pavle Ni povodom proslave pet vekova manastira Krušedola ova ideja nije razmatrana. Sadašnji krušedolski iguman Sava kaže da otvaranje grobnice nije u planu.  500 GODINA MANASTIRA KRUŠEDOL Počivalište srpske istorije Ono što je Studenica bila za srednjovekovnu Srbiju, to je Krušedol bio za Srbe severno od Save i Dunava – ističu istoričari. Otuda su u Krušedolu počivalište našle mnoge istaknute ličnosti iz srpske istorije. Manastir Krušedol, u vreme svog osnivanja (1509-1516), zamišljen je kao porodični mauzolej despotske porodice Brankovića, a vremenom je prerastao u mauzolej istaknutih Srba. Tako, pored osnivača manastira vladike Maksima (u svetovnom životu despota Đurđa Brankovića) i njegove majke, zamonašene despotice Angeline, u potonjem vremenu, ovde su sahranjeni: grof Đorđe Branković, patrijarsi Arsenije III Čarnojević i Arsenije IV Jovanović Šakabenta, mitropoliti karlovački Isaija Đaković, Vikentije Popović i Jovan Georgijević, mitropoliti beogradski Mojsije Petrović i Petar Jovanović, episkop sečujski Nikanor Melentijević, oberkapetan Atanasije Rašković (komandant Petrovaradinske tvrđave u XVIII veku), vojvoda iz mađarske bune Stevan Šupljikac, kneginja LJubica (žena kneza Miloša Obrenovića), kralj Milan Obrenović... U grobnici vladike Maksima, od vremena Arsenija III Čarnojevića, sahranjivani su karlovački mitropoliti, a u grobnici Đorđa Brankovića predstavnici svetovne vlasti, tako su se u priprati glavne manastirske crkve oformila dva mesta za sahranjivanje: jedno za duhovne, a drugo za svetovne poglavare. Burni tokovi istorije nisu ostavljali na miru ni kosti ovde pohranjene. Tako, posle poraza na Vezircu kod Petrovaradina 1716. godine, Turci su u odstupanju opljačkali i zapalili manastir. U plamenu su se našle i mošti svetih Brankovića; posle toga, u pepelu su pronađeni samo delovi ruku i nogu, koji se i danas čuvaju u manastirskoj riznici. I kasnija dešavanja dovela su do toga da se posumnja da li kosti nekih od tu sahranjenih istorijskih ličnosti i dalje počivaju na istom mestu na kojem su i položene. Takva sumnja iznosi se za zemne ostatke patrijarha Arsenija III Čarnojevića. Uz mnogo publiciteta u javnosti, izneo ju je nekadašnji iguman ovog manastira protosinđel dr Stefan Čakić.