Ko je pobedio ’45. ?

Poslednji put kada su se ovdašnje gradske i republičke vlasti setile da obeleže Dan pobede nad fašizmom, to nije bilo zato što neguju nasleđe i ponose se tekovinama antifašističke borbe, nego zato što se bivši ruski predsednik naljutio što su generali crvenoarmejci izgubili svoje ulice u Beogradu. Groblje oslobodilaca, zbog toga je posetila svita iz Skupštine grada. Dve godine kasnije, 20. oktobar, dan oslobođenje Beograda u Drugom svetskom ratu, naprasno se i impozantno slavi samo zato što je novi ruski predsednik najavio posetu prestonici. Nemoć države da se odredi prema nasleđu, građanima je, ipak, najočiglednija u neprestanoj promeni naziva ulica i gradskih trgova. Od 2004. do 2008. godine Skupština Beograda donosila je odluke o promeni dve stotine naziva ulica u proseku godišnje. Narodni front, jedinstven naziv za sve antifašističke frontove u svim zemljama u kojima su oni postojali, u Beogradu je, na primer, preimenovan u Ulicu kraljice Natalije, krajnje efemerne političke ličnosti. Podsećanje na antifašističku borbu kao univerzalnu civilizacijsku vrednost svakodnevno se podvrgavalo zaboravu negacijom socijalizma kao uređenja i pratećom negacijom velikana te narodnooslobodilačke borbe. U Vojnom muzeju u Beogradu krilo u kome su pohranjeni predmeti iz Drugog svetskog rata, veliko koliko i prostor namenjen za četrnaest prethodnih vekova srpske istorije, zatvoreno je godinama već, jer nadležna ministarstva ne uspevaju da se odrede prema tom nasleđu. U tom muzeju kažu da inače veoma vredna postavka od 1961. godine danas nije upotrebljiva i zato što je vrednosno određena, ispolitizovana i gotovo isključivo predstavljena kao dostignuće komunističke partije. Najvrednija umetnička dela u Srbiji ne nalaze se u Narodnom muzeju, nego u Palati federacije, ali su sakrivena od očiju javnosti i potpuno neupotrebljiva za bilo koju drugu namenu, jer su, naprosto, u toj zgradi pohranjena u vreme socijalizma. Na hiljade spomenika žrtvama borbe protiv fašističkog okupatora uništeno je, zaboravljeno ili u najboljem slučaju biva skrnavljeno svakodnevno. Profesorka Dubravka Stojanović smatra da je, ne samo na simboličkoj ravni, u pokušaju da se iskonstruiše neka nova, sada politički podobnija prošlost, poništena jedna od ključnih civilizacijskih vrednosti, koja je temelj moderne Evrope. I da su za to krive i sadašnje kao i bivše elite. „Od političkih promena 2000. godine Srbija pokušava da nađe svoje „nove pretke”, da promeni istoriju, da nađe nove junake od kojih će napraviti „novu tradiciju”. Tako je poredak posle 2000. godine svoj  identitet hteo da zasnuje na negaciji prethodnog i da sebe veže za antikomunizam, pa je, obračunavajući se s komunizmom, usput obavio i obračun sa antifašizmom, kao jednim od ključnih elemenata prethodnog režima. Rušeći tradiciju partizanskog antifašizma tražio se neki „zadovoljavajući predak”, ali to u našoj istorijskoj ponudi nije baš lako,“ kaže Stojanovićeva. Promene imena ulica, srušeni spomenici, i udžbenici istorije u kojima su četnici postali good, a partizani bad guys, prema njenim rečima, samo su uzrok još veće konfuzije. „Tako su bar dva gradonačelnika Beograda - Milan St. Protić i Nenad Bogdanović - govorili da neće postaviti vence palim partizanskim i ruskim borcima za oslobođenje Beograda, jer to nije bilo oslobođenje. Ako nije bilo oslobođenje, da li to znači da bi bilo bolje da je ostala nemačka okupaciona uprava? Po tom pitanju se nije postupalo mudro, kao što su, recimo, uradili Rusi, koji su veoma jasno razgraničili svoju ogromnu ulogu u Drugom svetskom ratu i svoje žrtve Staljinovog poretka. Veoma je opasno, naročito u politički nesigurnim i tranzicionim društvima, igrati se osnovnim vrednostima“, kaže Stojanovićeva. I Evropa, kojoj Srbija teži da se približi, odavno je prevazišla sve dileme. Čak i usred Berlina, istina tek 2005. godine, podignut je spomenik Jevrejima ubijenim u Drugom svetskom ratu. Svoje dileme sa komunističkim nasleđem neki su rešili tako što su otvorili spomen-park sa svim spomenicima antifašističkim borcima, poput Budimpešte. Neki, poput Litvanaca i Estonaca, koje spomenici komunistima podsećaju na sovjetsku okupaciju, izmestili su ih sa glavnih trgova. Oni čije posleratne traume nisu ostale tako snažno urezane ili ih nije ni bilo, sačuvali su spomenike, simbole antifašističke borbe netaknutim u Parizu, Londonu, pa čak i Pragu i Varšavi. Tako je, zajedno sa odricanjem komunizma usledila i negacija žrtva, iako zvanična istorija sveta beleži da su Srbi jedan od naroda koji je, proporcionalno brojnosti, u borbi protiv fašizma dao najviše žrtava. Spomenika koji svedoče o periodu borbe protiv fašizma u Beogradu ima 640, a 13 je proglašeno zaštićenim kulturnim dobrom. Koliko je, međutim, pitanje određenja prema narodno ili samo oslobodilačkoj borbi, podeljeno i osetljivo za vladare koje se rukovode jedino populizmom, jasno je već iz različitosti mišljenja i dokaza samih istoričara. Za jedne, u iskrivljenoj slici istorije najveću ulogu ima defašizacija koja je u Srbiji posle rata podrazumevala masovni obračun sa političkim neprijateljima. Obračunavanje sa neistomišljenicima za njih je jedan od glavnih argumenata i za hladan odnos prema antifašističkoj borbi. Za druge je odricanje od antifašističkog nasleđa usledilo tek decenijama posle. Nakon raspada zajedničke jugoslovenske države. Srbija je, sada i zvanično, imala dva pokreta otpora. Zakonskim izjednačavanjem ravnogorskog pokreta, na primer, Vojni muzej ima dodatni problem da otvori svoje najveće krilo za posetioce, jer u njemu nema svedočanstava o tom pokretu. Ni u tom ni u drugim muzejima, nema traga ni o posleratnim stradanjima ljudi, koji su se borili protiv okupatora, a bili Titovi politički protivnici, kada je maršal odlučio da odstupi od svojih prvobitnih ideoloških načela. Aleksandar Životić, iz Instituta za noviju istoriju, smatra da smo još uvek pod utiskom sloma Jugoslavije koja se, zapravo, temeljila na antifašističkoj borbi. „Antifašizam se identifikuje sa komunizmom. Takva klima se reflektovala na istoriografiju, koju, uostalom, takođe, pravi čovek koji živi i stvara u određenom trenutku. Komunistički sistem je baštinio antifašističko nasleđe i na izvestan način imao monopol nad njim. A personifikovana vlast je oduvek dovodila do ideoloških tumačenja događaja. Danas se u javnosti komunizam može mnogo kritikovati, ali se ne sme mešati antifašistička revolucija sa njenim kasnijim zloupotrebama. Kao narod smo skloni glorifikaciji i ekstremima“, objašnjava Životić. Ideološki revanšizam ili diktatura „nultog časa”, kao revizija postojeće predstave prošlosti da bi se utemeljila i opravdala sadašnjost, dovela je do prokazivanja pojma ideologija tek u poslednjih dvadeset godina. S neprekidnim i žestokim obračunavanjem zapaljivih ideologija, u odnosu na šta je uvreženo mišljenje da ideologija ne može biti afirmativan pojam. Time su rukovodeći, ovdašnji političari skloni populizmu, skandalozno odlučili da podignu Spomen-park žrtvama ratova 1990. do 1999. godine u Beogradu, koji bi trebalo da je ideološki neopredeljen. Paradoks takvog spomenika već je u tome što su žrtve tako širokog pojma i deca poginula u NATO bombardovanju, kao i Arkanovi „Tigrovi“ čija je uloga u ratovima više nego sporna. Simbole koje želi da ustoliči, ovdašnja vlast tako unapred osuđuje na propast. Dubravka Stojanović kaže da i trenutno aktuelna „potraga“ za grobom Draže Mihailovića ima za svrhu da izvrši reviziju istorije. „Ali se pri tom ne govori o četničkim zločinima nad srpskim civilima u Srbiji i nesrpskim civilima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, kao što se ne govori o četničkoj kolaboraciji koja je započela već u jesen 1941. godine. Na takvoj reviziji prošlosti vrlo je opasno graditi budućnost i to nas vodi novom potpunom nesporazumu sa svetom oko nas. Naša nova identifikacija sa četničkim pokretom samo potvrđuje najgore optužbe protiv Srbije da je ona oduvek i bila samo fašistička, ona koja je sarađivala sa Nemcima i etnički čistila sve koji nisu Srbi“, kaže Stojanovićeva. Ali, ni komunizmu se ne mogu otpisati zlodela, za koje je antifašistička borba upravo i poslužila kao opravdanje. Svojevremeno preterana mitologizacija te borbe formirala se na uštrb prethodne istorije. A to su danas glavni argumenti u rukama onih na koje se gleda kao na neonaciste, onih koji sebe nazivaju patriotama. Jer je čak i u poslednjim istorijskim interpretacijama posleratna defašizacija, negde s razlogom, a negde bez razloga, protumačena kao obračun sa pravim patriotama. Paradoksalno, međutim, tamo gde je odricanje od prošlosti i najfrekventnije, poslednjih se godina javlja potreba za pokretanjem modernih antifašističkih pokreta. U Vojvodini su, naime, u gradovima poput Sente, Kanjiže i Subotice gotovo sva posleratna imena ulica izmenjena. U Novom Sadu rastao je spomenik Jaši Tomiću o čijoj se antisemitskoj crti i danas vatreno raspravlja, dok su ulicama istovremeno šetali Nacionalni stroj i Antifašistički pokret. Pristalice ovih pokreta mahom su toliko stari da nemaju sećanje na Drugi svetski rat, ali su sa smenama vlasti sasvim sigurno bili izloženi kontradiktornim lekcijama iz istorije. U osnovnoj školi učili su da su četnici bili saradnici okupatora, dok su ih u srednjim školama sačekale lekcije u kojima su uloga u otporu i prostor za biografiju Draže Mihailovića i Josipa Broza do poslednjeg slova izjednačeni. Novi neonacistički pokreti nisu identični, ni po snazi ni po ideologiji, nekadašnjim fašističkim. Baš kao što ni novi antifašistički borci u svojim nastupima ne prikazuju toleranciju i humanizam kao osnovne vrednosti antifašizma. No, može li makar i marginalni fašizam biti proizvod našeg bahatog odnosa prema socijalističkoj prošlosti? Objašnjavajući moderni fašizam i neonacizam kao ozbiljnu pretnju modernom dobu, Umberto Eko kaže da je „narod ništa drugo do jedna teatralna fikcija. Kao dobar primer kvalitativnog populizma nije nam više potrebna Piazza Venezia u Rimu ili nirnberški stadion. U budućnosti nas čeka jedan televizijski ili internet-populizam u kojem će emocionalna reakcija neke odabrane grupe građana biti prihvaćena kao glas naroda”. Istoričarka Branka Prpa kaže da Srbija živi u potpunom odsustvu kulture sećanja. „Pojam istorije ne pripada samo fundusu nauke nego i kulturi sećanja. Ovdašnji političari preuzimaju božanske atribute arbitrirajući u tome šta je istorija, menjajući imena ulica i praznika. Jedini kontinuitet koji imamo je u diskontinuitetu.“ Prpa podseća da takav odnos nije karakterističan samo za antifašističko nasleđe. „Jer se i ukupna predratna istorija svela na neke kraljeve zvučnog imena, a da se ne obraća pažnja na one koji su stvarali državu. Kao građani i mi treba da zahtevamo ostvarenje svog prava na sećanje. Demonstracije devedesetih, na primer, nisu obeležene, kao ni 1968. godina, ali sećanje postoji i mora se poštovati. Fašizam nikada nije našao uporište u Srbiji. I država je dužna da preko institucija neguje temelje tog nasleđa. Ali to se neće dogoditi dok god ljudi koji sede na čelu institucija, veruju da oni čine instituciju“, kaže Prpa. Nažalost, ni hiperprodukcija spomenika i simbola režima, a ni njihov ograničen rok trajanja, nisu karakteristika samo socijalističkog, a ni samo novog, demokratskog uređenja. Ako smo se i odrekli svih komunističkih praznika, a i antifašističkih, pa i Dana pobede nad fašizmom, srpski istoričari su u sveukupnoj turbulentnoj istoriji uspeli da se slože tek oko dva praznika koja su nesporna sa svih ideoloških gledišta: Sretenja i Vidovdana, koji su jedini novi državni praznici. Brzo zaboravljanje nasleđa se u teoriji danas objašnjava još i ubrzavanjem istorije. Događaja koji se mnogo brže smenjuju i menjaju pravac danas nego pre dva veka. Ali u rasponu od ta dva veka Srbija je karakteristična po tome što je ratovala deset puta, a na vlasti se smenilo sedam dinastija i državnih elita. Od 1835. do 2006. godine promenjeno je 11 ustava, a granice su menjane deset puta od ustaničke Srbije do Jugoslavije. Državno-pravni okvir promenjen je sedam puta: od kneževine, preko SFRJ, do Srbije, a politički sistem menjan je od orijentalne despotije preko parlamentarne monarhije i komunizma do parlamentarne demokratije. Tri puta je za to vreme okupirana, tri puta oslobođena, Beograd je pet puta bombardovan, a svi vladari osim kneza Miloša i Josipa Broza (sad već i Vojislava Koštunice) bili su ubijeni ili nasilno uklonjeni s vlasti. Tako dramatični podaci vekovima su bivali opravdanje vlastima da se pozovu na nultu tačku i revanšizam sa svojim prethodnicima. I gotovo nikada prethodni praznici i spomenici nisu služili kao afirmacija novih vrednosti. Istoričari su složni da bi danas, kada se celi svet okreće borbi protiv fašizma, Srbija mogla da se pozove na 27. mart kao dan ustanka protiv fašizma, smatrajući da srpski narod zaslužuje da ne bude izostavljen svaki put kada se podseća na podvige borbe protiv Nemačke. U Srbiji se, ipak, tek posle sloma jedne ideologije pojavi i mogućnost da se u istorijskim čitankama nađu makar i probrani podaci o vremenu pre te ideologije. Da danas uvidimo da se nešto dešavalo i pre 1945. godine, a za još pedeset godina možda i da se tih četiri godine Srbija borila protiv fašizma. S vremenskom distancom, međutim, teško je poverovati da će deca na Kosovu, baš kao i danas, učiti da su Balkanski ratovi bili oslobodilački. Za njih se oni interpretiraju kao “najnepravedniji u istoriji”. Baš kao što Nemačka i Francuska uprkos saglasnosti i prevazilaženju večnog neprijateljstva 1950. godine, nikada neće na isti način interpretirati vekovne međusobne sukobe. Te “dozvoljene” granice razlika u čitanju istorije opravdavaju se nacionalnim interesima i onda kada se čini da idu na uštrb sopstvenog naroda. Kao kada Rusi posle pola veka priznaju ubistvo nekoliko hiljada poljskih oficira u Katinu 1939. godine. Ali odricanje od učešća u borbi protiv osvedočenog zla izgovarajući se demokratijom koja ne bi ni trebalo da je u raskoraku sa antifašizmom, neobjašnjivo je. Iz susednog ugla Današnje ideje bliske fašizmu nisu svojstvene samo Srbiji, pa čak ni samo bivšim jugoslovenskim republikama, nego celom svetu. Sa različitim motivima i u različitim vidovima. Zapadnoevropski su proizvod globalizacije i otpora nezaposlenog domicilnog stanovništva prema zaposlenim doseljenicima. To je takozvani etnokratski liberalizam – prihvatanje načela liberalizma, ali samo za neke etničke grupacije (aparthejd) i prihvatanje globalizacije, ali ne i globalizacije kulture. U osnovi balkanskih neonacističkih pokreta je neizostavni antikomunizam i prenaglašeno pokajanje prema toj ideologiji. Tako je u zapadnoj Evropi fašizam stigao odozdo, baš kao i u Hitlerovoj i Musolinijevoj verziji. Iz nezadovoljnog srednjeg sloja. Dok je u eksjugoslovenskim republikama nametnut odozgo, kao politička instrumentalizacija prošlosti. Pa, ipak, političke elite u bivšim jugoslovenskim republikama uglavnom su već shvatile da je antifašizam civilizacijska, da ne kažemo, evropska vrednost koju valja negovati. Čak i Hrvatska, u kojoj se beleži najveće razaranje spomenika u istoriji, uspela je da se deklariše kao borac protiv fašizma donošenjem zakona kojima se isticanje fašističkih simbola strogo kažnjava. Devedesetih je, naime, u Hrvatskoj uništeno između dve i tri hiljade spomenika antifašističke borbe, podignut je spomenik ustaškom prvaku Juri Francetiću, koncert tamošnjeg domobranskog pevača Tompsona, sve sa ustaškim simbolima, prenosila je državna televizija, ali ipak se predsednik Stjepan Mesić često hvali veličinom borbe protiv fašizma u toj zemlji i ističe antifašizam kao vrednost. „Hrvatska u propagandnom smislu izuzetno radi na tome. Izuzetno je prisutna na godišnjim svetskim događajima u znak pobede nad fašizmom“, kaže Aleksandar Životić. Iako je 9. maj ponovo uspostavljen u Sloveniji, između ostalog jer se osim kao Dan pobede slavi i kao jedan od datuma uspostavljanja Evropske zajednice, susedi su zadržali i Dan ustanka kao državni praznik, kao i 27. januar kao Dan sećanja na žrtve holokausta.