Poražavajuća istina o našem vinu

Uprkos velikom potencijalu i količini obradivih površina Srbija čak i u regionu zauzima začelje kada je reč o vinogradarstvu i vinarstvu. Koliko je situacija u ovoj oblasti nesređena govori podatak da niko sa sigurnošću ne može reći tačnu površinu pod vinogradima, a još više se razlikuju podaci o prostranstvu vinograda koji se zaista beru. Podaci kojima raspolaže Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede kažu da na osnovu zvaničnih statističkih podataka, u Srbiji ima 59.000 hektara pod vinogradima. “Realno taj broj je mnogo manji, procenjuje se da ima 25.000-30. 000 hektara. Uvođenjem vinogradarskog registra koje će raditi Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede zakonskom obavezom da se popišu svi vinogradi veći od 10 ari, sledeće godine ćemo imati prave podatke. Interesovanje za podizanje zasada postoji, ali je još veće krčenje vinograda od podizanja”, kaže Darko Jakšić, samostalni savetnik za vinarstvo i vinogradarstvo u Ministarstvu poljoprivrede. Međutim većina stručnjaka, ali i ljudi koji se bave ovom delatnošću kažu da je površina funkcionalnih zasada čak i manja i da se kreće od 8.000 do 15.000 hektara. Brojke su neumoljive. Iako je prošle godine u Srbiji proizvedeno 192.924.000 litara vina što je od 2003. godine najviše, to nije dovoljno ni da podmiri osnovne potrebe na domaćem tržištu. Takođe deficit u uvozu i izvozu raste svake godine i 2008. godine je dostigao čak 26 miliona litara, a za prvih sedam meseci 2009. godine je iznosio skoro 13 miliona litara. Ako se tome doda da su i minimalne subvencije za ovu oblast zbog krize stopirane, pa je u 2009. godini zasađeno samo 600 hektara vinograda vidi se da situacija u vinogradarstvu nije nimalo ružičasta, a ni penušava. “Propadanjem velikih bivših društvenih sistema i opštom krizom devedesetih, došlo je do kolapsa u ovoj proizvodnji. Takođe, imali smo dug period lutanja u definisanju politike po pitanju vinarske proizvodnje. Poslednjih godina, ministarstvo ima odličnu politiku da se proizvodnja zasniva na kvalitetu, a ne na proizvodnji masovnih niskokvalitetnih vina. U skladu sa tim sprovodimo mere za razvoj ove poljoprivredne grane, pa se dodeljuju sredstva za kupovinu moderne opreme, kao i krediti za izgradnju vinarija i kupovinu opreme”, rekao je Jakšić za NIN. Pored toga što je domaće vinogradarstvo i vinarstvo na začelju u regionu, otežavajuća je okolnost i što nema velikih stranih investicija u vinarstvu, za razliku od pivarske industrije. Međutim, primećuje se intenzivan razvoj malih porodičnih vinarija i poboljšanje kvaliteta vina u poslednjih par godina. “Ministarstvo poljoprivrede sprovodi program za unapređenje ove grane kroz subvencionisanje podizanja zasada koje su najveće u regionu, kreditiranje podizanja zasada, izgradnju vinarija, kupovinu opreme, subvencionisanje kupljene opreme, adaptaciju tradicionalnih objekata za proizvodnju vina. Takođe, promenom zakonske regulative vrši se usklađivanje sa standardima EU”, zaključuje Jakšić. On napominje da su glavni problemi proizvođača visoki troškovi za podizanje zasada, kao i spor obrt kapitala, nedovoljna moderna oprema za proizvodnju i čuvanje vina. Takođe kao možda i najveći problem proizvođača vina ističe se spora naplata i visoka cenovna konkurentnost vina iz Makedonije i Crne Gore. Prema podacima Privredne komore Srbije (PKS) u 2008. godini ukupna vrednost vinogradarske proizvodnje u Srbiji je iznosila 147 miliona dolara. “U periodu između 2000. i 2008. godine ukupne površine pod zasadima vinove loze smanjene su sa 70.634 hektara na 58.324 hektara, što predstavlja pad od 17,4 odsto. Prosečno ostvareni prinosi grožđa su veoma niski i u periodu između 2000-2008. godine variraju između 0,71 i 1,23 kg po čokotu. Prosečna proizvodnja vina u Srbiji tokom perioda 2000-2008. godine je iznosila 1,43 miliona hektolitra, a godišnje osciliranje proizvodnje je posledica smanjene proizvodnje grožđa i uticaja klimatskih faktora. U spoljnotrgovinskoj razmeni u periodu između 2000. i 2007. godine, vino ostvaruje stalni deficit koji varira između 45,5 i 208 hiljada hektolitara, odnosno, 3,9 do 26,3 miliona dolara. Deficit je posledica nedovoljne proizvodnje vina i rastućeg trenda u potrošnji vina”, kaže za NIN Vojislav Stanković iz Centra za naučno istraživački sektor Privredne komore Srbije. On kaže da su proizvođači i prerađivači grožđa suočeni sa snažnim pritiskom koji se ispoljava u disparitetu cena inputa i cena finalne proizvodnje. Konkurentnost vinogradarsko-vinarske proizvodnje u Srbiji može se popraviti podizanjem produktivnosti u proizvodnji uvođenjem savremene mehanizacije u proizvodne procese, smatra Stanković. Đorđe Paprić, profesor sa poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i jedan od najvećih stručnjaka za vinogradarstvo, potvrđuje sve ove probleme, ali prst delimično upire u državu jer smatra da je struka malo skrajnuta u zapećak, a ističe i brojne administrativne probleme. “Kao prvo, ne znam otkud ministarstvu tačni podaci o zasadima pod vinogradima, ali kada je reč o vinogradima koji se beru njihova maksimalna površina je 15.000 hektara. Sredinom 80-ih ta površina je iznosila 80.000 hektara. Ovo što sada imamo ne može ni da podmiri naše potrebe, pa priča o nekom izvozu, čak i minimalnom ne pije vodu”, kaže za NIN profesor Đorđe Paprić, komentarišući podatke da je Srbija prethodnih godina izvozila tek polovinu od kvote od 63.000 litara za tržište Evropske unije. Prema njegovim rečima država mora da uloži više truda da pomogne proizvođačima i da omogući da i najmanji igrači postanu robni proizvođači, a ne da ih usporava raznim kontrolama. “Kontrola kvaliteta mora da postoji, ali ona ne sme da destimuliše malog proizvođača da se registruje i da zbog toga odluči da sve po povoljnim cenama proda isključivo iz svog dvorišta. Takođe, realno je što se ljudi teško odlučuju za ovu delatnost. Za podizanje jednog hektara je potrebno 18.000 evra, godišnje za održavanje treba 5.000 evra, a zaradu možete da ostvarujete tek od četvrte godine. Sve ovo ljude plaši da krenu u proizvodnju”, kaže prof. Paprić, i dodaje da se nebriga države vidi kroz podatak da je najveća količina vina koje se uvozi lošijeg kvaliteta od onoga koje mi proizvodimo. Sami proizvođači kažu da je situacija veoma loša, iako država pomaže više nego proteklih godina. U odnosu na kolege iz regiona su u potpuno podređenom položaju jer zbog male pomoći države i njihova cena ne može biti potpuno konkurentna iako kvalitetom odgovaraju svim zahtevima tržišta. “U Srbiji se proizvodnjom bavi oko 400 privatnih vinara. Oko 50 njih svake godine proizvodi flaširana vina, a ostalih 350 povremeno, bez imidža, etikete i ostalih potrebnih stvari. Dakle, situacija je blago rečeno tragična. Moji podaci govore da je osam do 12 hiljada hektara funkcionalnih vinograda, u odnosu na 65.000 hektara iz 1973. godine. Problem je nacionalna strategija, koja ne postoji, a podsticajna sredstva su veoma mala”, kaže za NIN Gvozden Radenković, predsednik Udruženja vinogradara i vinara Srbije i vlasnik vinarije Radenković. Radenković kaže da su poslednjih nekoliko godina uprkos teškoj situaciji vinari uspevali da zasade 1.500 hektara godišnje vinograda, ali da su dotacije ove godine ukinute i da je u 2009. godini zasađeno svega 600 hektara. Prema njegovim rečima o izvozu je veoma teško razmišljati jer nije lako biti konkurentan sa cenom. “Nedavno smo bili u Mađarskoj gde smo obišli gradnju podruma vrednog tri miliona evra. Čak 50 odsto novca je vlasnik dobio kroz bespovratna sredstva, 30 do 40 odsto su jeftini krediti, a ostatak su njegova sredstva. I naravno da on na tržište može da izađe sa konkurentnijom cenom”, kaže Radenković. On ipak kaže da je preporuka sadnja, sadnja i samo sadnja jer kada uđemo u EU državne preferencijale u voćarstvu će se odnositi samo na jabuku. Ulaskom u EU nećemo moći da zasadimo nijedan čokot više, a da nešto prethodno ne iskrčimo. Na primer, u Nemačkoj ima 100.000 hektara pod vinogradima i oni ne smeju jedan jedini čokot preko toga da zasade, kaže Radenković. “Konkretno moja vinarija ima proizvodnju od 400.000 boca godišnje. Pokušavamo da izvozimo na tržište Rusije, jer se i tamo kao i kod nas javlja srednja klasa koja petkom želi da izađe i da umesto piva pije kvalitetno vino. Takođe pokušavamo nešto i sa izvozom u Japan. Teško ide jer to su daleke zemlje i administracija čini veliku komplikaciju”, zaključuje Radenković. I ostali proizvođači se slažu da situacija u Srbiji što se tiče vinarstva i vinogradarstva mora i može biti bolja. Kažu da država mora da više toga uradi, jer sami privatni proizvođači ovu unosnu granu poljoprivrede ne mogu da dignu na noge. Uz pomoć države bi deficit svakako bio manji jer bi proizvodnja bila lakša, a naše vino konkurentnije na inostranom tržištu, bar što se tiče cenovnih aspekata, jer prema njihovim rečima kvalitet već imamo. “Površina vinograda koji se beru je zaista mala. Samo nas nekoliko proizvođača proizvede oko milion boca godišnje. Mora se priznati da država pomaže više nego poslednjih godina, ali je to još uvek malo. Nedostaje dugoročna strategija i onda tek možemo da pričamo o pravim rezultatima”, kaže za NIN Miodrag Radovanović, vlasnik podruma Radovanović. Podrum Radovanović proizvodi od 180.000 do 200.000 flaša godišnje, a kapacitet je 430.000. Radovanović kaže da je upravo završio trogodišnju proizvodnju crnoga vina, koje će godinu i po morati da odleži u burićima, a preostalih godinu i po u flašama. Vina iz podruma Radovanović se pored našeg tržišta izvoze u Crnu Goru, Bosnu a nešto i u Englesku. I ostali proizvođači imaju slična iskustva. Teško dolaze do izvoza, mahom su orijentisani na naše tržište, a neke manje kontingente izvoze u inostranstvo. U vinariji Aleksandrović imaju i pozitivna iskustva sa izvozom. “Pogrešna je logika da se na inostrano tržište može izaći samo sa niskom cenom i da ćemo jedino na taj način biti konkurentni. Naša proizvodnja je 300.000 flaša godišnje. Nekih 75 odsto izbacimo na domaće tržište, a ostatak na inostrano, pre svega u Švajcarsku, SAD i Englesku. Izvozimo po veoma dobrim cenama, jer na inostranom tržištu nije najbitnija niska cena, već dobar odnos kvaliteta i novca koji dajete za gotov proizvod”, objašnjava za NIN Božidar Aleksandrović, vlasnik vinarije. Inače, statistika porodičnog domaćinstva Republičkog zavoda za statistiku Srbije, procenjuje godišnju potrošnju vina između 3,3 i 4 litre po stanovniku, što predstavlja nerealno nisku potrošnju. Podaci su dobijeni iz ankete 2,5 miliona domaćinstava sa prosečnim brojem članova od 3,15 (ukupno je evidentirano 7,5 miliona stanovnika bez Kosova i Metohije). Istovremeno, FAO procenjuje godišnju potrošnju vina u Srbiji između 8,8 i 11 litara po stanovniku. Država bi morala ozbiljno da shvati i prihvati ove poruke i kritike uspešnih srpskih vinara. U suprotnom, za nekoliko godina će vlast „objašnjavati“ kako smo propustili još jednu razvojnu šansu. Takvih objašnjenja već imamo dovoljno. Vinarstvo staro koliko i srpska država Istorija srpskog vinarstva je duga. Razvoj se odvijao od začetaka srpske države u 8. i 9. veku, a naročito za vladavine dinastije Nemanjića, od 11. do kraja 14. veka . Srpski vladari su posebno negovali kulturu gajenja vinove loze. U doba Cara Dušana donet je zakon koji se odnosio na spravljanje vina i njegov kvalitet, o čemu svedoči zapis iz “Povelje Stefana Prvovenčanog”. Zaharije Orfelin, jedan od najučenijih Srba 18. veka spominje u svom “Iskusnom podrumaru” iz 1783. godine, da su naša najbolja vina manastirska i nadasve karlovačko vino, naročito crno i šiler i da su najbolja u starosti od tri do četiri godine. Za vreme turske vladavine u Srbiji je došlo do uništavanja velikog dela vinograda. Srpski vladari u 20. veku zaslužni su za razvoj vinogradarstva i vinarstva, naročito kralj Petar Prvi Karađorđević i njegov sin Aleksandar. Oni su početkom 20. veka u centralnoj Srbiji na brdu Oplenac kod Topole podigli na desetine hektara vinograda i podrum u kome su proizvodili vrhunska vina. Prinos grožđa Prosečno ostvareni prinosi grožđa su veoma niski i u periodu između 2000-2007. godine variraju između 0,71 i 1,23 kg po čokotu. To je posledica malih, usitnjenih površina vinograda, spore obnove amortizovanih zasada sa zastarelim asortimanom sorti vinove loze, niskog nivoa agrotehničkih mera koje se primenjuju. Prosečni prinosi grožđa su mnogo veći u Vojvodini (1,14 do 1,75 kg po čokotu) u poređenju sa prinosima u centralnoj Srbiji (0,34 do 1,15 kg po čokotu).