Živeti u Beogradu

Svaki stranac, sklon sedenju do duboko u noć sa svojim beogradskim domaćinima, posle izvesne količine vina i mnogobrojnih mezetluka, svakako će čuti i jednu staru srpsku legendu o tome kako se u srednjem veku na našim dvorovima jelo zlatnim viljuškama, dok su oni, Zapadnjaci, meso čerečili rukama. I ma koliko da to zvuči mitomanski, ta legenda je, u stvari, istinita, ali ne zbog višeg civilizacijskog nivoa srpskog srednjovekovlja, već zbog sasvim drugih razloga. Sve do sedamnaestog veka, naime, u Evropi se smatralo verskim prestupom ako bi se meso nabolo na viljušku. Rukovanje viljuškom pri jelu moglo je doneti kaznu dugogodišnjeg čamljenja u Čistilištu ili strašnu smrt. Još u jedanaestom veku, kardinal i biskup ostijski, Petar Damijan, u Veneciji drži zastrašujuće propovedi protiv viljuške, preteći paklom svima koji je koriste. Jednu vizantijsku princezu, udatu na francuskom dvoru, koja je koristila svoju malu viljušku, spaljuju na lomači kao vešticu. Ovu papsku zabranu, da se božja stvorenja ne smeju jesti metalnim viljuškama nego samo prstima, Srbi, koji su pripadali Vizantiji, naravno, nisu poštovali, pa je tako nastala ova stara legenda. Da uverite svoje domaćine da Srbija, u stvari, pripada Zapadu i da se tradicionalno ne služite viljuškom, kao đavoljim oruđem, slobodno jedite njegušku pršutu, jagnjetinu i piletinu prstima. Naša pršuta je mnogo intenzivnijeg ukusa od parmske ili španske, ali se ne jede uz dinju, kao što je to običaj na Zapadu, budući da se Srbima te dve stvari uopšte ne slažu, baš kao ni čaj sa mlekom. Poznato je da mi mleko pijemo samo dok sisamo, a čaj kad smo bolesni. Što se tiče piletine, naši seljaci kažu da je jedu samo u dva slučaja: ili kad je pile bolesno ili kad su oni bolesni! Jedni čitavu ovu stvar smatraju kao civilizacijsku izuzetnost nebeskog naroda, a drugi, kao čistu izmišljotinu. Zaista, ako je šizofrenija cepanje i podvajanje ličnosti, onda smo, manje-više, svi zreli za kliniku. Jedna polovina našeg bića je za Evropu – druga, za Istok; jedna je da se ratuje a druga za mir, koji nema alternative, kao ni Evropa. Spavamo u Beogradu a čeznemo za morem, koga više nemamo. Zaklinjemo se da više nikada u životu nećemo nogom kročiti tamo gde su nas smrtno uvredili a potajno se nadamo da će to, ipak, jednoga dana biti moguće. U nama se bore hajduci sa diplomatama, zvezdaši sa partizanovcima, jedino nas povremeno izmiri reprezentacija. Delili smo se, donedavno, na one koji čitaju „Borbu”, iznad čijeg zaglavlja je pisalo Proleteri svih zemalja ujedinite se, i one koji čitaju „Politiku”, mada su im direktori i glavni urednici bili isti članovi Centralnog komiteta. Rasipnici, u nama, tuku se sa prosjacima, štedljivi ekonomisti s trošadžijama... U nama se biju na život i smrt revanšizam i praštanje, oko sa okom, zub sa zubom, pravoslavlje sa grehovima. Jedan deo nas je istoričar, koji opominje, a drugi futurista što nas vuče u budućnost. U nama se sukobljavaju patrijarhalni Srbi i blazirani kosmopoliti, kojima je potpuno svejedno odakle su. Kolju se monarhisti i republikanci, levi i desni, crveni i crni! Ako to nije ludilo, onda, šta je? Hoćemo li i kako ćemo se na kraju sastaviti, i ko će pobediti u nama, videćemo. Uzmimo, na primer, slučaj poznatih beogradskih restorana. „Ruski car”, staro zdanje na početku Knez Mihailove ulice, gde je nekada raslo drvo o koje smo godinama češali leđa, sve dok se nije iskrivilo, danas liči na neku daleku varijantu srednjoevropskog kafea. Da bi raskrstili sa mračnom prošlošću, oslobodioci Beograda su odmah nakon Drugog svetskog rata promenili ime „Ruski car” u „Zagreb”, tako da je elitno mesto pretvoreno u ekspres-restoran iz čije je dubine kuljao zadah menzaške zaprške i kiselog kupusa. Kakvo poniženje; i u imenu i u nameni. No to nije sve: na kraju Knez Mihailove postojao je otmeni restoran „Grčka kraljica”. NJu su preimenovali u „Plavi Jadran”, tako da je „Ruski car” ostao bez svoje družbenice, „Grčke kraljice”, u kojoj smo sedeli mi, studenti Likovne akademije, nad stolovima ispolivanim pivom, uz vinjake, skamenjene čvarke i jedino meze koje se moglo dobiti – ringlice i kuvana jaja. Novi poredak se tako rešio svojih najljućih neprijatelja plave krvi. Ulazio sam još kao dečak u „Ruskog cara” – tu staru, srednjoevropsku kafanu nalik na kafe „Central” u Beču. U njemu su sedela predratna gospoda iznad kapucinera i peciva pod staklenim zvonom, čitajući strane novine sa trščanih okvira. Konobari su bili strogi i otmeni, a gosti odeveni na starinski način. Trebalo je da protekne gotovo pola veka da se „Ruskom caru” povrati ime i stari sjaj, ali, avaj, oni divni gosti, stara beogradska gospoda u blejzerima i geštraft-pantalonama, sa cipelama preko kojih su nosili kamašne boje golubijeg perja sa crnim dugmetom, više nisu bili u životu da to vide. I evo, usred te povraćene lepote, sedi gomila razgaćenih i razularenih stranaca koji se bahato smeju i galame, demonstrirajući to da stižu iz prosvećene Evrope sirotom beogradskom narodu koji tek treba da uđe (ako bude dobar), tamo odakle oni dolaze. Zavaljeni u krhke stolice, koje samo što ne puknu pod njihovim mladim, tustim telima, razdrljenih kariranih košulja, u prljavim, glomaznim patikama, kratko ošišani, s minđušama u ušima, oni naručuju nove i nove ture piva, dok im se blede, severnjačke oči, nalivaju krvlju. Kao dečak, za vreme rata, gledao sam nemačke oficire kako, takođe, piju pivo pred našim kafanama. Neću da grešim dušu – pili su gospodski, u sivim rukavicama, iz čaša, pomalo strogim pokretima, sedeći uspravno i zategnuto, u potpunoj tišini. U odnosu na ove severnjake, i pored svega, bili su prava gospoda. Sve je to već Beograd video i preturio preko glave, mislim sećajući se Koste Hristića i njegove knjige Zapisi starog Beograđanina. „Gostioničar Steva Mirković”, piše Hristić, „bio je čovek uredan i vrlo ispravan iako malo prek, naročito prema netačnoj posluzi i neuljudnim gostima. Pre nego što je podigao svoj hotel „Kod srpskog kralja”, on je godinama držao gostionicu „Srpska kruna”. U toj gostionici desio se u leto 1857. godine jedan slučaj sa nekim Englezima. Kod „Srpske krune” odsednu pomenutog leta neki putnici Englezi i zadržali su se dva-tri dana u Beogradu, čekajući lađu. Kako je bila velika vrućina, a oni su smatrali da ovamo, na Orijentu, ne moraju paziti na sva pravila reda i pristojnosti, to jednoga dana siđu na ručak vrlo raskomoćeni, u gaćama i košuljama. Plahoviti Steva Mirković naumi naučiti ih redu i pameti na jedan orijentalski način. On pozove momke koji su ih za stolom služili i naredi im da odmah odu u svoju sobu, da se svuku goli i da tako goli produže služiti razularene Engleze. Ugledavši momke gde donose tanjire i jela u onome rajskom kostimu, posramljeni Englezi skočiše kao opareni, ostaviše i ručak i „Srpsku krunu”, pa i sam Beograd, i prvom lađom pređoše u Zemun. Stari hroničari beleže, takođe, i prvog beogradskog ludaka, 1813. godine. Zvali su ga Ludi Nastas. Bio je okićen praporcima, a pratio ga je čopor izgladnelih kerova. U potpuno opu- stelom Beogradu te godine dočekao je jedini Turke, kada su ponovo osvojili grad. Ne zna se tačno kako i zbog čega, Ludi Nastas je pretvoren u „Ludu Nastu” – izraz koji Beograđani i danas upotrebljavaju za „šano dušo” - osobe, zvane „indi mindi šaja-paje”. Poslednji gradski ludak, kojeg je poznavao i voleo čitav Beograd, bio je slavni Pera Balon, koji je prohujao kroz pedesete i šezdesete godine poput kakvog apostola, čije apokaliptične poruke niko nije razumeo. Poguren starac čekinjaste sede brade, odeven u preširoki šinjel i opasan konopcem, okićen gomilom značaka i odlikovanja, Pera je večito vukao sijaset zavežljaja, vinsku pletaru s vodom iz Hajdučke česme, štap i fudbalsku loptu okačenu o kanap, čijim je muklim udarcima o zemlju označavao ritam i dikciju svojih propovedi, najavljujući tako ulazak u kafane. Bio je obožavalac „Crvene zvezde” i imao tačno određenu turu kroz Beograd, gde su mu konobari i gosti davali hranu i cigarete a da nikada ništa nije sam tražio. Iza njega je ostala jedna rečenica puna dvosmislenih, tajanstvenih značenja, koju je ponavljao do besvesti: „Što se kaže zna se...” Pravi gradski ludaci su gotovo iščezli, a ludilo je postalo opšta pojava. Jedanput su pitali Ivu Andrića ima li još uvek po bosanskim kasabama po jedan ludak? „Ne - rekao je – sada ima po jedan pametan.”