Spasonosna vakcina protiv raka

O bolestima prouzrokovanih rakom, mnogo je pisano tako da i prosečno obrazovane osobe razumeju prirodu tih bolesti i upoznate su sa visokim stepenom smrtnosti. Rak se danas leči uglavnom hirurški, hemijski, tj. citostatski i zračenjem. Međutim na pomolu je preventivno vakcinisanje protiv raka koje se očekuje u narednih nekoliko godina. Iz materijala na temu vakcina protiv raka publikovanog u nedeljniku The Time od 14. septembra 2009, naučni i medicinski komentator NIN-a prof. dr Momčilo B. Đorđević, priredio je za čitaoce NIN-a najzanimljivije delove. Negde krajem 1999. dva istraživača na Nacionalnom institutu za kancer (NIK) u Sjedinjenim Američkim Državama, dobili su dugo čekano zeleno svetlo da bi krenuli s radom na dve nezavisne studije o lečenju kancera, karcinoma ili raka - kako vam drago. Sa šest meseci razmaka, doktori Daglas Švarcentruber i Leri Kvak, počeli su da određuju pacijente kako bi obavili testove sa potpuno novim oružjem u ratu protiv raka. Obojica su se nadala da će naći način kako izbeći sve toksične efekte hemoterapije i da će tako pacijentima pružiti priliku i dati im značajnu prednost u borbi koju vode na život i smrt s malignim tumorom. Obojica su prethodno dobili blagoslov od doktora Ričarda Klasnera, direktora Instituta. U svoje vreme, Klasner, i sam vrlo uvaženi istraživač, bio je rezervisan prema novom programu i bilo je potrebno vreme dok ga mladi stručnjaci nisu nagovorili da na njega pristane. Ono čemu su se nadali i Švarcentruber i Kvak, bilo je da će vakcinisanjem bolesnika protiv kancera istovremeno izvežbati i bolesne organizme i naučiti ih kako će prepoznati i izolovati tumorsku ćeliju - na isti način kao što prepoznaju viruse i bakterije. To bi imalo biološkog smisla, sasvim izvesno: imunski sistem je odbrambeni mehanizam, ugrađen je u svačije telo i zbog toga se i očekivalo da se svom snagom može okrenuti protiv najopasnije bolesti za koju znamo. Potrebno je samo pokazati mu kako. Problem je, naravno, u tome što tumor nije baš pravi patogen. Ono što predstavlja suštinu kancera jeste kolekcija agresivno rastućih ćelija koje se ne mogu zaustaviti u svom deljenju i razmnožavanju. Te ćelije nisu u potpunosti različite od normalnih ćelija kao što je to virus. Kancerozne ćelije ne inficiraju zdrava tkiva, poput bakterija i virusa. Okretanje imunog sistema protiv ćelija raka, značilo bi i angažovanje ukupnog telesnog defanzivnog mehanizma za borbu protiv nekih delova koji zaista ne pripadaju telu – protiv raka. Napraviti i smisliti takvu vakcinu, u suštini je stvaranje biološke verzije „stelta“, oružja koje je kao neka nevidljiva i navođena bomba na raketni pogon. Međutim, uraditi tako nešto suviše je izazovno i komplikovano. Ništa slično, što je ranije pokušalo stotine istraživača, u stotinama eksperimenata i ogleda, nije funkcionisalo. Iako ideja o vakcini ima logike i smisla, imunski sistem nije stvoren da bi se borio protiv kancera na tako neobičan način kako su ga zamislili doktori kancerolozi i fanatični istraživači. Međutim, u junu ove godine, posle deset godina od početka pažljivog ubrizgavanja vakcine u pacijente koji su patili od uznapredovalih melanoma ili limfoma, i Švarcentruber i Kvak objavili su pozitivne ishode svojih ogleda, i to na sastanku američkog Udruženja za kliničku onkologiju u Orlandu, na Floridi. NJihovi rezultati, kao i rezultati kliničkih ogleda dejstva vakcine protiv karcinoma prostate, i nekih ranih vakcina protiv pojedinih tipova tumora mozga, ukazuju da bismo mogli, na kraju krajeva, biti na putu koji bi omogućio bolje uključivanje imunskog sistema u borbu protiv raka. Sve je pitanje vremena. Nedavna smrt senatora Edvarda Kenedija posle višegodišnje borbe protiv tumora mozga, tzv. multiformnog glioblastoma, predstavlja dobar podsetnik da svaki tretman, koji jeste efikasan i dobar, može postati mnogo bolji. Iako su maligne bolesti iz godine u godinu sve uspešnije lečene, uglavnom zbog bržeg dijagnostikovanja nego ikad ranije, rak je još uvek drugi, najveći ubica ljudi u svetu, i nepovratno odnosi milione života svake godine. Hirurško lečenje, a potom hemoterapija i zračenje, mogu učiniti samo onoliko koliko izlože udaru prepoznate ćelije raka. Kada se neka maligna ćelija sakrije i kada je nema u vidnom polju hirurga ili radnom opsegu hemoterapije, onda će bolest uvek početi iznova. Ovo je ključno mesto i razlog zbog koga strategija lečenja, zasnovana na vakcini, može doneti prednost. Kad se imunski sistem navikne da identifikuje prve znake novonastalog tumora ili njegovog ponovnog rasta posle pret­hodne operacije kojom je odstranjen, biće u stanju da napadne malignu bolest mnogo ranije nego što bi je otkrili i najbolji skeneri. Najnovije vakcine sposobne su da prepoznaju kojim bi načinom maligne ćelije mogle biti markirane, prikazane i razorene. „Razumevanje načina funkcionisanja imunskog sistema igraće značajnu ulogu u napredovanju lečenja kancera“ kaže doktor Len Litenfeld, kancerolog iz Američkog udruženja za rak. Nije samo biologija ta koja je postala bolja. Poslednji rezultati kliničkih ogleda o dejstvu vakcine na limfome, na primer, upućuju nas da je u nekim slučajevima najbolje početi sa uvežbavanjem imunskog sistema za vreme remisije bolesti, tj. onda kad su telesne odbrambene ćelije najsnažnije i kad su posle terapije nestali znakovi i simptomi bolesti. „Reč je o sporoj evoluciji, ali mi već vidimo prve znake pozitivnog dejstva vakcine“, izjavio je na nedavnoj konferenciji za štampu doktor Stiven Rozenberg, šef hirurškog ogranka NIK-a i pionir vakcine protiv raka, koji je nekada bio mentor Švarcentruberu i Kvaku.   Možda ne postoji bolji primer onoga što se podrazumeva pod preventivnom medicinom od strategije vakcinisanja. U vakcini zdrava osoba dobija samo fragment virusa gripa ili polija, koji je suviše slab da bi prouzrokovao bolest, ali je dovoljno jak da upozori i upozna telo sa postojanjem patogena koji je unet u njega. Kad se taj virus kasnije u stvarnosti pojavi u telu i počne da dejstvuje svom svojom snagom, imunski sistem je pripremljen i već ga spreman čeka za borbu. Na vakcinu protiv raka eksperti gledaju kao na hibrid, koji je stvoren od prevencije i tretmana. Iako je tačno da je Američka uprava za lekove dala odobrenje za vakcine protiv karcinoma grlića materice i jetre, i jedna i druga su tako napravljene da se bore samo protiv virusa, odgovornih za nastanak bolesti, a ne i za borbu protiv samog karcinoma. Na primer, vakcina će sprečavati efekte ljudskog papiloma virusa, izazivača karcinoma grlića materice i virusa hepatitisa B, izazivača tumora jetre, ali će biti indiferentna na bolest ukoliko se ipak pojavi. Upotreba vakcina u prevenciji nevirusnih kancera, sasvim je različita stvar. S jedne strane, mnogo je teže odrediti nečije izglede razboljevanja od nekog određenog tipa raka, nego odrediti verovatnoću njegove izloženosti virusu gripa ili ovčijih boginja. Ono što se podrazumeva pod izloženošću, u slučajevima nevirusnih kancera jeste kombinacija gena i okoline, kao i niza drugih faktora koji se razlikuju od jedne do druge osobe. Kako onda da vakcinišete nekoga od porodične sklonosti za karcinom dojke, ili protiv vaše neprekidne izloženosti dimu cigareta, koji je oko vas, iako ne pušite? Nikako, jer po logici stvari u takvim slučajevima virus nije kriv za pojavu kancera. Ali to ne znači da imunski sistem ne može biti iskorišćen i na drugi način. Vakcine protiv raka mogle bi se idealno koristiti kod pacijenata čija je bolest već dijagnostikovana i hirurški tretirana, uz naknadnu hemoterapiju i zračenje. Oni bi onda bili imunizovani tako da se spreči ponovno pojavljivanja raka i njegovog širenja. U suštini, rasejavanje raka ili metastaze, danas su vodeći uzrok smrti od malignih bolesti. Šarm bavljenja imunskim sistemom jeste u tome što možemo koristiti sopstvene odbrambene mehanizme tela, kako bi se uspela identifikovati, doseći i uništiti i poslednja ćelija raka, ili kako bi se stvorio sistem nadzora koji bi držao pod kontrolom maligne ćelije i njihovo ponašanje. Jedan drugi način pokretanja i stavljanja u akciju imunskog sistema, sastoji se u njegovoj zameni potpuno novim imunskim sistemom, kaže Rozenberg. Ako vakcina može naterati odbrambeni sistem u telu da prepozna i uništi tumor, možda bi se taj odbrambeni sistem mogao potpuno preraditi, i to iz osnove, i tako rekonstruisati da postane idealno dobar za borbu protiv ćelija raka. Ovakvo razmišljanje zasnovano je na danas svima poznatoj strategiji transplantacije kostne srži u borbi protiv leukemije i limfoma, koji predstavljaju karcinome krvi i imunskih ćelija. Već je pokazano da takva zamena može dovesti do regresije tumora u 70 odsto pacijenata sa melanomom. Čak i to može biti poboljšano genetičkom modifikacijom, tzv. T ćelija, koje su i inače prirodni borci protiv tumora. Na taj način postiglo bi se da T ćelije posvete svoju snagu i energiju samo uništavajući kancer i da se ne troše na borbu protiv običnih infekcija, koje mogu biti suzbijene na drugi način. Ali, da li pacijenti koji su vakcinisani žive duže nego oni koji nisu? Kako izgledaju poređenja vakcine protiv raka sa sve dužom listom lekova, namenjenih ograničavanju rasta tumora? To će se tek videti. Količnik rizika i dobrobiti poči­nje da se menja i da govori protiv hemoterapije. Zato bi vakcina sa odlikama sigurnosti bila idealna. To sve nije prosto kao što se već pokazalo, ali to je ideja, čiji je potencijal veliki i zato je čini vrednom daljih napora. Vežbanje tela za borbu protiv raka Imunski sistem je vrlo dobar u borbi protiv mnogih bolesti, ali je i rak isto toliko dobar u zbunjivanju naše prirodne odbrane. Nove vakcine su tako napravljene da istovremeno zadaju više udaraca: pomažu imunskom sistemu da bolje i brže otkrije tumor, a onda ga stimulišu da napadne bolest. Zbog čega tumori lako umaknu telesnim odbrambenim snagama Ćelije raka krijuse među ćelijama normalnih struktura, kao što su krvni sudovi. Da bismo ih izbacili odatle potrebno je nekoliko terapijskih koraka. 1 Pronaći rastući rak Ćelije raka kriju se u zdravom tkivu da bi svoje maligne proteine zaštitile od imunskog nadzora. Vakcine koje sadrže fragmente tih malignih proteina, mogu aktivirati iizvežbati imunske ćelije tako da steknu sposobnost prepoznavanja i razaranja sakrivenog tumora. 2 Učiniti tumor manje produktivnim Ćelije raka vrlo aktivno ispumpavaju faktore koji se nazivaju supresorima imunskog sistema, koji zbunjuju imunski nadzor i navode ga na pogrešno mišljenje i shvatanje da je rak normalno tkivo, sastavljeno od zdravih ćelija. U toku je testiranje novih hemijskih jedinjenja, koja deluju supresivno na supresora (potiskuju potiskivača). 3 Pojačanje imunskog sistema T ćelije iz ljudskog tela, koje napadaju uljeze, obično promaše rak. Ali, doktori ih mogu privremeno odstraniti iz pacijenata i zajedno sa ćelijama raka izmešati na laboratorijskom stolu. Na taj način pružaju priliku T ćelijama da upoznaju ćelije raka, tj. loše momke. Izvežbane T ćelije ubrizgavaju se ponovo u telo. 4 Stvaranje pravih imunskih ćelija Jedan drugi način za poboljšanje T ćelija u pronalaženju ćelija raka, jeste njihov redizajn, kako bi obavljale svoj posao još bolje. Istraživači to uspevaju tako što ih izdvajaju i zatim u laboratoriji genetički modifikuju, da bi prepoznale bitne proteine iz kancera i da bi ih onda uništile. Tako modifikovane T ćelije dobile su i naziv: „superćelije“. Rastući arsenal Čak i pre nego što vakcine uđu u široku upotrebu, arsenal lekova protiv raka koji je već moćan, i dalje će uspevati da napada bolest i da sprečava njeno ponovno pojavljivanje posle prvog uspešnog lečenja. Hirurgija Fizičko odstranjivanje tumorske mase još uvek je neizbežna, najvažnija terapija za sve oblike raka u čvrstom stanju. Zračenje H – zraci uspevaju da odstrane ćelije raka koje su ostale posleo peracije. Hemoterapija To je u stvari niz toksičnih lekova koji brzo ubijaju ćelije ufazi umnožavanja, ali istovremeno razaraju i one koje su potpuno zdrave. Ciljana terapija Način dirigovanog lečenja. Znatno je precizniji od hemoterapije. Ovi lekovi pronalaze tumorske ćelije, uništavaju ih, ostavljajući normalne ćelije netaknutim. Imunoterapija To je pojam koji obuhvata lečenje uz pomoć izmenjenog imunskog sistema, koji onda bolje pogađa ćelije raka.