Neponovljivo stoleće

Monumentalni ’’Arhanđel Gavrilo’’ Konstantina Danila, ’’Miloš Obilić u boju na Kosovu’’, Aleksandra Dobrića, ’’Smrt hajduk-Veljka’’, Steve Todorovića, ’’Bakljada kroz Stambol kapiju’’ Đure Jakšića – dočekuju posetioce u ulaznoj, prvoj od četiri sale Galerije SANU. Tako počinje ’’priča’’ o sto godina srpskog slikarstva 1850 – 1950. Ozbiljni, paradni portreti – ozbiljno vreme za mladu državu. Tu je i portret Jovana Sterije Popovića (rad Jovana Popovića), koji je u svojstvu ministra prosvete Kneževine Srbije raspisao 1844. proglas o sakupljanju starina za ’’Muzej naroda serbskoga’’. Pa danas ’’narod serbski’’ u Galeriji SANU može da vidi deo bogate kolekcije Narodnog muzeja koja je davno počela da se sabira. ’’Srpsko slikarstvo 1850 – 1950’’ predstavljeno je sa oko 130 slika, crteža i grafika. Četiri sale Galerije SANU su i za tako svedeni prikaz stvaralaštva bile pretesne. Dela kojima počinje ovaj prikaz – druga polovina 19. veka-smeštena su u prvu i poslednju salu Galerije. U dve srednje, uže, nalaze se slike i grafike prve polovine 20. veka. Taj deo galerije je za ovu priliku nazvan ’’depo’’ jer su dela složena samo pod rednim brojem na mrežaste panoe kako su inače čuvaju u muzejskom depou. Gusto, da naprosto ne mogu da ’’dišu’’. Ovakva postavka je privremena: nakon prve dve nedelje 19. vek se seli u ’’depo’’, a prve tri decenije 20. u sale u kojima je trenutno postavka koja se tiče 19. veka. Treće dve nedelje trajanja ove izložbe opet se menjaju mesta i na ’’reprezentativne pozicije’’ dolazi četvrta i peta decenija 20. veka. Ovom dosetkom postavka arh. Ivana Kucine omogućava posetiocima da sav materijal vide odjednom i sukcesivno, a potom u klasičnoj muzeološkoj postavci kad će biti bolje sagledljiva. Sam kraj 19. veka u četvrtoj sali Galerije i dalje predstavlja traženje sopstvenog identiteta: ’’Sveti Sava blagosilja siročad’’, ’’ Hercegovački begunci’’, ali i ’’Vesela braća’’, sve Uroša Predića, koji sa Pavlom Pajom Jovanovićem završava jedno poglavlje srpske umetnosti i otvara novo – vrata za 20. vek. Jovanovićevi ’’Izdajica’’, ’’Borba petlova’’, ’’Ženidba cara Dušana’’ predstavljaju dela namenjena ponajpre široj publici. Ali, rade se sve više portreti: rađa se građansko društvo i za svoje salone počinje da naručuje ono što Evropljani uvelike smatraju uobičajenim ’’inventarom’’. Na izložbi je bezmalo kultna slika srpskog 19. veka, Danilov ’’Portret umetnikove supruge’’ (1840) i ništa manje značajan autoportret (iz 1836) Katarine Ivanović, prve priznate srpske slikarke. Ona je u raskošnoj svilenoj haljini sa bidermajer loknama i više liči na onu građanku, Bečlijku, Evropejku kojoj Srpkinja teži nego na Beograđanku koja je još u tzv. građanskoj nošnji sa jakim ukusom Orijenta. Ivanovićeva je i onako bila izuzetak jer je mimo svih patrijarhalnih običaja otišla na školovanje u Beč, pa Peštu i prva od naših slikara stigla do Pariza. Logično i Konstantin Danil, Katarina Ivanović, Aleksandar Dobrić... donosili su i direktno i posredno uticaj Evrope u kojoj su se školovali. Ali to su bili pre svega Beč i Minhen. Tek u 20. veku umetnike će put voditi i do Praga, Krakova, posebno i najveći broj njih privlačiće – Pariz. Srpsko slikarstvo se razvijalo isprva pod uticajem austrijske, nemačke i, od prve decenije 20. veka, a naročito između dva svetska rata – francuske umetnosti. Traženje identiteta i dokazivanje kontinuiteta nije bila potreba samo srpskog 19. veka kad je valjalo ubrzano sustići Evropu. Taj program je nastavljen i u 20. veku . Tako je čuvena izložba 1911. u Rimu - ’’Kosovski ciklus’’ - imala jasan program i poruku Evropi. Dvadeseti vek donosi i drugačiju političku klimu. Umetnici s područja jugoistočne Evrope: Srbi, Hrvati, Slovenci, Bugari organizuju jugoslovenske izložbe i pre Jugoslavije (1906. u Sofiji, 1908. u Zagrebu, 1912. u Beogradu). Potreba za zajedništvom je bila tako jaka da su umetnici iz Hrvatske izlagali na već pomenutoj izložbi u Rimu. Upravo ’’depo’’, tako sabijen, direktno svedoči o pravcima, htenjima i ostvarenjima srpskih umetnika prve polovine 20. veka. Zrela faza impresionizma u Srbiji odvijala se u teškim uslovima aneksione krize, carinskog rata sa Austrijom... Kosta Miličević stvara 1913. remek-delo ’’Proleće na Voždovcu’’. Secesija (’’Proleće’’) na platnima Leona Koena, spoj realizma i simbolizma Stevana Aleksića. Mediteran je zapuhao sa slika Ignjata Joba; Milan Milovanović se prepustio slavlju svetlosti (’’Na obali kod Hilandara’’) i dotakao fovističku neobuzdanost. Milan Milovanović kao rekonvalenscent na Kapriju radi jednu od najznačajnijih slika prve polovine 20. veka ’’Plava vrata’’. Sama Nadežda Petrović, taj monumentalni spomenik srpskog slikarstva donosi impresionizam, secesiju, ekspresionizam... i kroz vreme se menja. Tako ćemo i Savu Šumanovića upoznati i kao kubistu (kao i Petra Dobrovića) u trećoj deceniji srpskog slikarstva 20. veka, a kasnije će se predati bojama, pa će Šumanović kao vrh svog stvaralaštva početkom pete decenije naslikati čuvene šidske pejzaže, a Dobrović ovekovečiti Mediteran. Ali, Nadežda Petrović umire od tifusa kao bolničarka koja je lečila srpske vojnike, Mališi Glišiću se gubi svaki trag u porobljenom Nišu, Milan Milovanović se posvećuje pedagogiji. Posle Prvog svetskog rata slikari se okreću novom realizmu: preispituju rezultate Sezana i kubista, Moša Pijade iskustva Manea i stvara maestralni ’’Autoportret sa japanskim lutkama’’. Sava Šumanović donosi u Srbiju post-kubizam, ali se kasnije i prvi prepustio govoru raspevanih boja i izražajnosti materije. Za razliku od svojih prethodnika koji su do smrti ostajali verni svom realističkom, jasno prepoznatljivom stilu – njihovi mladi naslednici, srpski slikari 20. veka se menjaju tokom svog stvaralačkog opusa. Ravnopravni su u visokim umetničkim dosezima sa evropskim kolegama. Ali, prave i avangardne iskorake u odnosu na njih. Posve osobena na svetskoj umetničkoj sceni ostaje Milena Pavlović Barili, neshvaćena i neprihvaćena u sredini iz koje je potekla. Najzaslužniji za razvoj jugoslovenske, što će u ovoj situaciji reći srpske avangarde, bio je LJubomir Micić kritičar, pisac, teoretičar, organizator izložbi. Stoga je na izložbi njegov ’’Zenit’’ sastavni deo ove uzbudljive likovne priče i svojevrsni vrhunac u dometima srpske kreativnosti. Milo Milunović, korifej međuratnog slikarstva ne udovoljava socijalističkoj dogmi posle Drugog svetskog rata. Peđa Milosavljević slika ’’14. jul u Parizu’’ – datum je revolucionaran, ali slika predstavlja krovove Pariza (Milosavljević je diplomatski službenik jugoslovenske ambasade u Parizu). Milan Konjović slika ’’Stradun’’... Prvu polovinu 20. veka u srpskom slikarstvu ’’zaključuje’’ čuvena ’’Kamena pučina’’ Petra Lubarde iz 1951. Već tada Lubarda trasira put ka apstrakciji i označava novo doba. Dobija najcenjenije nagrade za slikarstvo (1952 – Sao Paolo, 1955 – Tokijo, 1970 - Kalkuta...) postaje znamenje epohe i široko otvara vrata druge polovine 20. veka. Cilj autora ’’Slikarstva u Srbiji 1850 -1950’’ Petra Petrovića koji se bavio drugom polovinom 19. veka, LJubice Miljković koja je priredila prvu polovinu 20. veka i Gordane Stanišić koja je obradila crtež i grafiku u tom periodu bio je da publici prikaže razvojne tokove srpske umetnosti. Izložba je zapravo priređena za Bukurešt i to na inicijativu Dušana Crnogorčevića, ambasadora Srbije u Rumuniji, gde je proteklog proleća i primljena sa pohvalama. Dakle, kako je dala naslutiti Tatjana Cvjetićanin, direktorka Narodnog muzeja, do ove ekskluzivne postavke u Galeriji SANU - koja od jutra dnevno privlači stotine posetilaca - možda ništa ne bi ni bilo da nije postojala ambasadorska inicijativa. Dramatične okolnosti za Srbiju i umetnost Kad bi malo zanemarili mitove i legende u koje se ponajviše preselio srpski srednji vek, onda bi izložbu ’’Sto godina srpskog slikarstva 1850 – 1950 ’’ u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti mogli nazvati i svojevrsnom šetnjom kroz najznačajnije srpsko stoleće. Taj vek se nas danas direktno tiče. U tom se veku Srbija dva puta ’’vraćala kući’’ – jednom kad se oslobodila Turaka, drugi put kad je probijen Solunski front. To je vek osvajanja slobode, međunarodnih ugovora, formiranja mlade savremene države. U tom se stoleću Srbija izborila za ’’svoje ja’’, postala kneževina, pa od kneževine - kraljevina, potom deo Jugoslavije koja je od rojalizma došla do socijalizma... Za umetnost je u tako dramatičnim okolnostima kakve su bile za Srbiju u 19. veku bilo malo mesta.