Veliki tumač „trikova nesvesnog“

Na izmaku 19. veka Sigmund Frojd (1856-1939) je počeo da izgrađuje psihoanalizu kao vrstu psihoterapije, ali je ona ubrzo postala jedna od najobuhvatnijih, najmoćnijih i najuticajnijih humanističkih teorija, koja je izvršila ogroman, dubok i dalekosežan uticaj na nauku, filozofiju i celokupnu kulturu. Nasuprot sterilnoj psihologiji svesti koja je ispitivala samo elementarne psihičke pojave, Frojd je izgradio jednu dinamičku psihologiju, usmerenu na pojedinca od krvi i mesa, koji ima nagone, osećanja i unutrašnje konflikte. Frojdovo otkriće značaja nesvesnih i iracionalnih snaga u čoveku, uzdrmalo je klasičnu psihologiju, kao i vladajući racionalizam u humanističkim naukama i u filozofiji. Nema značajnijeg pravca u filozofiji (od marksizma, pozitivizma, filozofije egzistencije, fenomenologije, analitičke filozofije, pa sve do strukturalizma, poststrukturalizma, hermeneutike, konstruktivizma i postmoderne filozofije), čiji predstavnici nisu ušli u produktivan, kritički dijalog sa Frojdovom mišlju. Ovaj veliki psiholog danas se smatra ne samo jednim od najvećih naučnika, nego i najvećih mislilaca u nekoliko hiljada godina dugoj duhovnoj istoriji čovečanstva. Ali, u čemu je, zapravo, Frojdova veličina? Koliko je njegova misao živa sedam decenija posle njegove smrti? Šta nam je to Frojd zaveštao? Frojd je pre svega značajan jer je izumeo i darovao nam jedan prodoran i moćan, detektivski metod otkrivanja i raskrinkavanja čovekovih skrivenih namera, želja i samoobmana uma (lukavih „trikova nesvesnog“). Psihoanaliza sistematski neguje metod i duh odvažnog, nedogmatskog mišljenja, metodsku skepsu i preispitivanje “neoborivih” istina o čoveku, ljudskim motivima i vrednostima, o moralu, kulturi, religiji. Frojd je izgradio originalnu i uticajnu teoriju ljudskog uma i čovekove prirode. Po njemu, u našem umu je primarno i najuticajnije nesvesno, a svesno je tek sekundarno. Nesvesno je ona arhajska matrica iz koje nastaje i koja moćno determiniše celokupni psihički život. Ono što je, dakle, u duševnom životu presudno, ključno jeste nesvesno, a svesno je uglavnom ono što je varljivo, površinsko, sporedno. Čovek ima iluziju da on sam svesno i slobodno određuje svoje ponašanje, dok, zapravo, iracionalne i nesvesne snage u pravljaju njegovim postupcima. Konceptualizacija dinamičkog, potisnutog nesvesnog, predstavlja Frojdov najveći doprinos psihologiji i antropologiji. Frojd “je otvorio prozor na nesvesnom – gde se, po njegovim rečima, zadovoljstvo, bes i potiskivanje bore za prevlast – i izmenio način na koji mi sebe same vidimo”, piše Piter Gej, vrsni poznavalac i savremeni biograf Sigmunda Frojda. Čovek je po svojoj konstituciji konfliktno, unutar sebe samog raspolućeno, predvojeno biće, u kojem se sudaraju suprotni nagoni, međusobno suprotstavljene i nepomirljive snage, ljubav i mržnja; racionalno i iracionalno; svesno i nesvesno; nagonsko i duhovno; biološko i moralno. Ovim svojim antropološkim postavkama (o nesvesnom, seksualnosti, agresivnosti, konfliktima itd.), osnivač psihoanalize je naneo snažan udarac racionalističkoj, “ružičastoj” slici o čoveku. Celokupni Frojdov psihoanalitički projekat, kako u teorijskom tako i u praktičnom, terapeutskom smislu usmeren je na razaranje, temeljnu dekonstrukciju svih vrsta dogmi i iluzija, bilo individualnih (racionalizacija, potiskivanje, projekcija) ili kolektivnih (filozofske, političke, religiozne), koje blokiraju čovekovo suočavanje sa bolnom istinom o sebi samome i svetu. Ovaj neumoljivi i prodorni analitičar smelo je uzdrmao dogme i do temelja razrušio neke „tvrde kule“ sazdane od suštinskih vrednosti i ideala naše kulture, pokazujući da su to štetne samoobmane”. Religijske dogme su naivne, racionalno neubedljive, ali imaju veliku afektivnu uverljivost, pa ljudi i dalje veruju u ove “svete istine”, kaže Frojd. One su nedokazive, ali čoveku drage iluzije, koje nisu zasnovane ni na činjenicama niti na razumu. Ove zablude, smatra Frojd, nisu proste “greške u mišljenju”, one su iluzije, pogreške motivisane prevashodno snažnom ljudskom željom. One su štetne jer otupljuju inteligenciju i sputavaju kritičko mišljenje pojedinca vaspitanog da od ranog detinjstva bezuslovno veruje u dogme. Uteha religije je prijatna ali nije istinita. Bolno svakodnevno iskustvo nam ukazuje da svet nije dečja soba, opominje nas Frojd. U vaseljeni, nažalost, nema dobrog proviđenja koje roditeljski bdije nad čovekom, štiti ga i brine se o njegovoj sreći. Priroda, slepa i neumoljiva, ne pravi razliku između dobrog i rđavog, pravednog i nepravednog. U ljudskom, nesavršenom svetu, vrlina se često kažnjava, a porok nagrađuje. Mračne, bezosećajne i nemilosrdne sile, a ne blage i božanske određuju našu sudbinu, sumorno zaključuje Frojd. Najsnažniji otpori društva bili su usmereni na Frojdovo učenje o seksualnosti, agresivnosti, a posebno na učenje o nesvesnom, pošto se ono protivi dogmi o identičnosti svesnog i psihičkog. Ali nije pojam nesvesnog proskribovan samo stoga što je naizgled apsurdan, protivan našim mentalnim navikama, već postoje za to i dublji, afektivni razlozi. Naime, učenje o nesvesnom vređa čovekovu sujetu, podriva njegovu veru u slobodu odlučivanja. Upozoravanjem na važnost nesvesnog, kaže Frojd, prizvali smo najgore zle duhove protiv psihoanalize. “Nemojte se tome čuditi i nemojte misliti da otpor protiv nas dolazi samo od pojmljive teškoće nesvesnoga ili od relativne nepristupačnosti iskustava koja na nju ukazuju. Ja držim da on dolazi od dubljih uzroka. Dve grube povrede svoga naivnoga samoljublja moralo je čovečanstvo pretrpeti od nauke u toku vekova”, kaže Frojd, navodeći Kopernikovo i Darvinovo otkriće. “Ali treću i najosetljiviju povredu ima ljudsko ludilo veličine da iskusi od današnjeg psihološkog istraživanja, koje našem ja hoće da dokaže da ono nije gospodar u svojoj kući, već ostaje upućeno na oskudne izveštaje o onome što se nesvesno zbiva u njegovom duševnom životu. I ovo opominjanje ljudima da dođu k sebi nismo izneli mi, psihoanalitičari, prvi i jedini, ali nama se čini suđeno da ga najenergičnije zastupamo i potkrepljujemo materijalom koji boli svakog pojedinca...”, piše Frojd u Uvodu u psihoanalizu. Frojdovo beskompromisno traganje za istinom, po Fromu, treba sagledati kao deo i možda kulminaciju najvažnijeg trenda u kulturi Zapada od sedamnaestog veka naovamo, a to je — težnja da se hrabro sazna stvarnost i da se čovek oslobodi iluzija koje skrivaju i izopačavaju stvarnost. Odbacivanje obmana koje prijaju čovekovom ponosu i žudnja za istinom karakterišu intelektualne napore čoveka Zapada. Zabijanje glave u pesak neće promeniti stvarnost, nego će samo uniziti čoveka koji odbija da vidi nezgodnu istinu, te živi u prijatnom neznanju. Na zgražanje kritičara da Frojd u svojim analizama simptoma histerije čak i u glavi jedne “sirote”, “čedne devojke” otkriva “razvratne stvari”, on spokojno i duhovito odgovara: “Ja to priznajem, ali nemojte zaboraviti da ja te stvari nisam načinio već samo protumačio.” Cilj psihoanalize je “da ojača ego, da ga učini nezavisnijim od superega, da proširi njegovo polje opažanja i da organizaciju ega izgradi tako da sebi može da prisvoji nove delove ida. Gde je bio id, neka bude ego”, zaključuje Frojd (Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad 1984). NJena svrha je da pacijentov ego ojača toliko da može svesno da želi ono što je ranije potiskivao; rečju, da ima kuraži da sam slobodno odlučuje o sopstvenoj sudbini. U najkraćem, Frojd nam je ostavio u amanet da ne zaboravimo da je suočavanje sa mračnim delom sebe samoga, istina bolno, ali neophodno i lekovito. Osvešćenje je nužno ako želimo da živimo kako to čoveku dolikuje - punim životom, slobodno, spokojno i dostojanstveno.  (Autor ovog teksta završio je knjigu „Frojdovo zaveštanje“, koju će uskoro objaviti IP „Žarko Albulj“)