A na kojoj ste vi strani?

Antipoetično je poetično. Taj stari estetički princip, afirmisan u avangardi, ponovo se u srpskoj poeziji javlja na pomalo neočekivanom mestu, mimo i dalje živog i produktivnog transavangardnog konteksta, u poeziji novih pesnikinja. Ko god da pročita poneku pesmu Dragane Mladenović i Maje Solar, odmah će, i lako, primetiti kako te pesnikinje u svojim stihovima programski isključuju pozivanje na tradiciju standardne i stereotipne ispovedne (ženske) lirike, i okreću se letrizmu i grafizmu, parodiji, humoru, ironiji, igri paradoksima i apsurdima, erosu jezika i tela, poricanju idile i raznoraznih sentimenata, ukratko, svemu onome što nam je avangarda ostavila u nasleđe. A kad se iscela pročitaju njihove knjige stiče se utisak da se tu poezija još jednom objavila kao dvostruko oslobođeni govor, i u odnosu na subjekat koji se u njima uobličava i relativizuje, i u odnosu na onoga kome se (eventualno) obraća, govor obavezan jedino sebi. I upravo zato intrigantan, privlačan, najpre ponuđen mišljenju, a tek potom, u minimalnim srazmerama, i pretpostavljenom konvencionalnom uživljavanju. Sa nekoliko knjiga pesama („Nema u tome nimalo poezije”, 2004; „Raspad sistema”, 2005; „Tvornica”, 2006; „Asocijalni program”, 2007. i „Omot spisa”, 2008), objavljivanih godinu za godinu, što može značiti i da se u datom slučaju poezija ne shvata kao čin ekstremno retkog božanskog nadahnuća, već kao svakidašnja prateća životna pojava, nešto obično i uvek nadohvat ruke, Dragana Mladenović formirala je naizgled raspršen, a opet jedinstven pesnički svet u kojem se svakoga trena objavljuje kretanje u svim mogućim pravcima. Svedena, na trenutke eliptična i hotimično asimetrična, spremna da se poigra sa svime što po nedokučivom mehanizmu iščašenih analogija, dispartnosti i otkrivalački uočenih nemogućih srodnosti ulazi u polje pesme, poezija Dragane Mladenović računa više sa asocijativnim okruženjem stiha, nego sa stihom samim. Jer tu, strogo uzev, i nema stiha, nema ritmizovanog i metaforizovanog govora, niti ostalih poetičnosti, već samo upućivanja na najrazličitije moguće aspekte mišljenja. Izlazi da sve ono što prođe kroz svest i dokopa se jezika na kraju biva uskladišteno u pesmi, zlu ne trebalo, sledom one duboke, antropološki ukorenjene volje da se makar varljivo, makar provizorno, u rečima, jer drugde nije moguće, katalogizuje i uredi rasuti i proizvoljni svet. Reklo bi se da u poeziji Dragane Mladenović upravo takva volja izbija u prvi plan. Naslov knjige „Omot spisa” posredno sugestivno govori o tome. Kao kakav delovođa jezika i odsutnog ili izbledelog smisla, pesnikinja inventariše sve ili gotovo sve što se nalazi u njenom vidokrugu, ne prestajući da se čudi očiglednostima i banalnostima koje podjednako naviru iz istorije i iz našeg neposrednog okruženja, u paranoičnom ritmu što izmiče bilo čijoj i bilo kakvoj kontroli. Pesma ili, uslovno, ono što se pesmom naziva, u poetičkom viđenju Dragane Mladenović uglavnom nastaje kao refleksna reakcija na podsticaje u kojima stara poezija, posebno ona sklona idealizaciji svake vrste, nije videla ništa izuzetno ni vredno pomena. E, upravo od takvih fleševa i krhotina, uvek datih u ironičnom, burlesknom ključu, pesnikinja i pravi svoje pesme, u kojima se svet ogleda kao u kući iskrivljenih ogledala. Pri tom, ni običaj nazvan „beleženje pesama” nije pošteđen ironijskog ugriza. I čega sve tu nema, teško je nabrojati. Ukratko, pesnikinjin glas ukazuje se kao egzekutor oveštalih poetskih, naročito čistih formi, a pojedine pesme, nalik ovlaš nabačenim skicama za priče i romane, detronizuju i samu književnost. I gle čuda, iz te hrpe reči, iz rasute niske hotimično destruisanih oblika, ipak se promoli odsjaj autentičnosti. I takav, u obrnutom ključu, deluje i zrači. „Makulalalalatura”, debitantska knjiga Maje Solar, sva je posvećena preispitavanju prirode i (erotskog) statusa ženskog subjekta, iz perspektive koja bi se pre mogla nazvati brutalno razotkrivajućom, introspektivnom, nego pamfletski feminističkom, mada stalno ponavlja i obnavlja osnovne stavove feminističke misli. U čas dugom, prozaizovanom stihu, u kojem se javljaju diskurzivni upadi i ostrva citata iz filozofskih ili enciklopedijskih dela, pa potom u kratkim, razlomljenim iskazima, u kojima se reči osamostaljuju i bivaju grafički dodatno stilizovane, Maja Solar piše svoju verziju postojanja u okolnostima koje na subjekt deluju limitirajuće, osporavaju ga ili ga ometaju da bude ono što jeste. A šta on zaista jeste, to ostaje u sferi projekcije, jer subjekt stalno izmiče i stalno se iznova definiše, pa je poezija zapravo produkt tog stalnog napona (i napora) samodefinisanja. Kako se naslovom „Makulalalalatura” ironično kazuje, poezija može da bude poezija ne samo onda kada se oslanja na konvencije i kodove kulturno povlašćene delatnosti, što je slučaj sa centralnim tokom nacionalne pesničke tradicije, nego i onda kada se javlja po njenim rubovima, nasuprot zadatim očekivanjima i uvreženim predstavama, kada, upravo kao na primeru stihova Maje Solar, nastoji da okupi i jezički organizuje rasuti teret egzistencije. U jednom sloju, donekle prikrivenim težnjom da se sve što se dodirne odmah izvrne na naličje i ironijski retušira (na primer ljubav, koja se svodi na telesni poriv a ne na pokretački princip), i donekle zagušenom verbalnim ispadima koji udaraju u pleksus i ispod pojasa, poezija Maje Solar je svakako egzistencijalna, začeta u ličnoj, hotimično, konceptualno antilirski postavljenoj emocionalnoj istoriji pojedinačnog, usamljenog pesničkog (erotskog) slučaja, koji se uvek gradi naspram i nasuprot negostoljubivog okruženja. Ima tu emocija i te koliko, ma koliko je model njihovog prenošenja na čitaoca suprotan usvojenim lirskim običajima. „Makulalalalatura” peva prastare odnose i pitanja jezički ekscentrično, snažno, glasno, drsko, smisleno, narcisoidno, frivolno, direktnim i indirektnim imenovanjem reči i objekata. U slojevitosti načina na koji to čini, dirigovano egzibicionistički, blisko slem pesništvu, počiva i sva njena provokativnost i posebnost. I sada, kada se sva ta makulatura nekako disciplinuje omotom spisa, izlazi da će ljubitelji lirike mekoga i nežnoga štimunga proći pored knjiga Dragane Mladenović i Maje Solar pitajući začuđeno – dobro, a šta je tu poezija, dočim će oni što vole stihove koji ne prestaju da iznenađuju, da presreću sve, pa i sebe same, doći na svoju meru. Odlučite na kojoj ste strani.