Kriza i zapošljavanje

Postoji jedna okrutna izreka o nezaposlenim ekonomistima: kad stoje u redu za nezaposlene oni bar znaju zašto su tu. E, svi mi znamo da uzrok ove ekonomske krize nije potekao iz Srbije. Međutim, moram reći da je model privrednog rasta Srbije pre krize – po kome su njeni građani trošili više nego što su zarađivali, što je jasno kad se pogleda visok deficit tekućih plaćanja, pa još pogoršano brzim rastom kredita – zemlju stavio u ranjivu poziciju. Kad je Srbija u pitanju, kriza nije mogla da dođe u nezgodnije vreme. Zemlja je upravo počela da oseća korist od prelaska na tržišnu privredu. Baš kao i u drugim zemljama na istoku Evrope, nezaposlenost je počela da pada nekih pet godina nakon početka tržišnih reformi. Tako da smo bili svedoci pada nezaposlenosti sa visokih 22 procenta u 2006. godini na 14 odsto u 2008. Ali se taj pozitivan trend sad preokrenuo zbog međunarodnih okolnosti. Hajde da vidimo kako da sprečimo da on bude previše i predugo negativan. Pa šta mi tu možemo uraditi, pitate se? Osim što preduzetnicima pomaže da prođu kroz ovaj težak period, vlada se okreće i ulaganju u infrastrukturu i javnim radovima kao izvorima privrednog rasta. U nedostatku direktnih stranih investicija i dodatnog privatnog zaduživanja zarad održanja privrednih aktivnosti, to je sasvim razumno. Mi u Svetskoj banci imamo nekih 637 miliona dolara, ili 75 odsto naših ulaganja u Srbiji, namenjenih infrastrukturi i investicijama u javne radove. Bez obzira na to da li je reč o opravci i održavanju puteva, gradnji odvodnih ili navodnjavajućih kanala, novoj infrastrukturi radi boljeg povezivanja Srbije sa energetskim tržištem (ili efikasnijeg korišćenja energije), ili jednostavno o pomoći u izgradnji Koridora 10. A mi nikako nismo najveći međunarodni zajmodavac povoljnih kredita u ovoj oblasti. Međutim, moram da ukažem na to da je potrebno strašno mnogo vremena da se stvari odrade. I dozvolite mi da vas uverim da uzrok toj sporosti nisu naši strogi propisi javnih nabavki – koji su tu sa razlogom – kako bi se obezbedilo da se sredstva koriste za ono čemu su i namenjena. Birokratija, i ono što mogu samo da nazovem sitnim političarenjem u javnom sektoru, ide svojim tokom, kao da ne postoji svest o hitnosti vezanoj za krizu. No, pošto sam sve ovo izneo, moram reći da javni radovi samo privremeno smanjuju nezaposlenost. Iskustva pokazuju da takvi programi sami po sebi ne poboljšavaju šanse za zapošljavanje na duži rok. To je, čini mi se, potpuno jasno jer gradnja infrastrukture i javni radovi nisu izvor preduzetništva i inovacija. Ono što utiče na razvoj dinamične privrede je način na koji se oni koriste. Naravno, moram reći da je najbolji način da se nezaposlenost reši na duži rok uspostavljanje povoljnog okruženja za poslovanje i politike koja podstiče privatna ulaganja. Od Kine do Amerike vlade traže načine da podstaknu preduzetnika i inovatora kako bi išli napred – one se ne vraćaju nazad ka planskoj privredi. Kao što znate, izveštaj Svetske banke Uslovi poslovanja meri koliko je neka privreda „prijateljski“ nastrojena prema biznisu i, prema poslednjem izveštaju, Srbija je napredovala dosta skromno sa 90. na 88. mesto među 183 zemlje. Ono što posebno ohrabruje je veliki skok kad je u pitanju pokretanje posla – sa 108. Srbija je došla na 73. mesto. Ali postoje mnoga druga polja na kojima treba i mora da bude bolje. Zabrinjavajući primer je indikator koji se bavi građevinskim dozvolama: u Srbiji je 34 puta skuplje po stanovniku da se dobije ta dozvola nego u razvijenim (OECD) zemljama, a pet puta je skuplje nego u zemljama Evrope i centralne Azije. Među 183 zemlje Srbija je po tom kriterijumu 174! Nadajmo se da će najnovije vladine reforme – koje ovaj poslednji izveštaj o uslovima poslovanja nije obuhvatio – ne samo voditi skoku Srbije na ovoj tabeli već će – što je važnije – povećati aktivnost privatnog sektora kad svetska privreda ponovo počne da raste u 2010. Svakako ne treba da izgubimo iz vida glavne lekcije naučene iz međunarodne krize. Potrebu za boljom, pametnom regulacijom finansijskog tržišta. Nadležne vlasti u Srbiji upravo to i čine. Valja reći da valjana kontrola finansijskog sektora ovde nije bila problem, već je stroga kontrola pre krize pomogla da finansijski sektor prođe kroz oluju. Pravo pitanje je da se nastavi sa jačanjem kapaciteta tela koja se bave konkurencijom u sektorima kao što su energetika i telekomunikacije. Postoje i druge oblasti gde država može da odigra ulogu u podršci zapošljavanju. Osim javnih radova, aktivni programi na tržištu rada podrazumevaju pomoć u zapošljavanju, trening, subvencije plata i zapošljavanja i pomoć pri samozapošljavanju. Ovi programi obično se bave ljudima koji su dugo nezaposleni, onima koji potiču iz siromašnih porodica, kao i posebnim grupama koje nemaju prednost na tržištu rada. Iskustva pokazuju da ovi programi nisu svemogući kod nalaženja posla ali neke intervencije, ako su dobro osmišljene, mogu biti efikasne. Usluge zapošljavanja uključuju savetovanje, pomoć u nalaženju radnog mesta, kao i povezivanje nezaposlenih i poslodavaca, što pozitivno utiče i na zapošljavanje i plate uz male troškove. Međutim, te mere imaju ograničeno dejstvo kad postoji strukturna nezaposlenost i mala tražnja za radnom snagom. Učesnici u treninzima obično imaju koristi od toga u nalaženju posla ali im zbog toga ne bude veća plata. Čini se da ovi programi daju najbolje rezultate kad se trening izvodi na samom radnom mestu i kad je u njega uključen i poslodavac. Subvencionisanje plata je korisno kod zapošljavanja. Subvencije se, po pravilu, daju određenim grupama, kao što su dugoročno nezaposleni, ometeni u razvoju i mladi. Nažalost, iskustvo pokazuje da ovi programi često imaju ograničen uspeh. Glavni rizik kod njih je da će ih poslodavci koristiti i onda kad bi ljude i bez njih zapošljavali ili će otpustiti radnike za koje ne dobijaju subvencije i uzeti one za koje će ih dobiti. Kako Srbija bude prilagođavala svoju politiku na tržištu rada potrebama sve većih izazova na međunarodnom tržištu, bilo bi mudro pogledati šta je funkcionisalo a šta ne i na tome graditi svoju politiku. Siguran sam da vlada, u saradnji sa partnerima u udruženjima radnika i poslodavaca, može doći do rešenja najboljeg za zemlju.  Autor je šef kancelarije Svetske banke u Srbiji